Најстарији документовани случај покушаја очувања неутралности једне мале и слабе државе наводи Тукидид у својој Историји пелопонеског рата.
Мелос је желео да остане неопредељен у сукобу Атине и Спарте, што им Атињани нису допустили. Од уништења Мелоса па све до данас, максима атињанских хегемониста да моћни чине шта желе а слаби трпе шта морају представља трајну карактеристику међународних односа. Ово важи и у трећој деценији 21. века, независно од реторике хегемонистичких сила о «међународној заједници», о правним нормама, о поретку наводно заснованом на «правилима», позивању на «заједничке вредности» итд.
Судбина Мелоса у петом веку п.н.е. или Краљевине Југославије у пролеће 1941, уз све разлике контекста, указује да кредибилна и одржива неутралност неке државе битно зависи од њене способности да се одбрани од моћника који нису спремни да прихвате такво њено опредељење, или да цену свог евентуалног пораза учини неприхватљиво високом за потенцијалног агресора. Трајна вредност концепта неутралности има узрок у трајно хаотичној природи међународних односа.
Изгледи једне релативно слабе државе да у нестабилном и потенцијално претећем окружењу прихвати и очува неутралност зависе од два кључна фактора:
(1) од њене јавно испољене воље, политичке спремности и војне способности да се ефикасно брани од агресије без обзира на цену;
(2) од прихватања њеног неутралног статуса од стране других држава као трајне датости, што пак првенствено зависи од њене моћи одвраћања.
У свету међународних односа, који се и данас као и кроз целу забележену историју заснива првенствено на односима моћи и трајно присутне претње силом или употребе силе, не постоје ефикасни механизми колективне безбедности и врло је мало вероватно да ће икада настати. Неутралност стога представља пажње вредну опцију за мале и релативно слабе земље које су потенцијално рањиве услед свог географског положаја и/или природних ресурса.
Није довољно, међутим, да нека земља прогласи неутралност резолуцијом својих законодавних тела или декретом доносилаца извршних одлука. Да би била ефективна, неутралност те земље такође треба да буде јавно прихваћена од стране кључних актера – пре свега од стране оних силâ или савезâ који представљају стварну или потенцијалну претњу њеном суверенитету и територијалном интегритету. Ово наравно не представља гаранцију да под датим околностима те силе признату неутралност неће погазити (нпр. напад Немачке на Белгију 1914. и 1940.). Зато земља која себе прогласи неутралном – да поновимо – мора бити спремна и способна да неутралност брани по тако високој цени за евентуалног агресора да он буде одвраћен (deterred) од агресивних намера.
Премда знатно различите по историјском искуству, економској развијености, друштвеној структури и карактеру политичких институција, Швајцарска и Србија имају једну заједничку карактеристику у односу на своје окружење: неутралност. Постоји, међутим, разлика између њихових облика неутралности. Резолуцијом Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка од 26. децембра 2007. године Србија је прогласила војну неутралност. Ово није истоветно са неутралношћу какве се од 1815. године држи Швајцарска, која се а приори обавезује да неће учествовати у ма ком војном сукобу двеју или више зараћених страна и да ће свој статус бранити оружјем. Војна неутралност има уже значење неприпадања војним савезима, што не значи нужно и неучествовање у свим војним сукобима. Другим речима, неутралност по дефиницији обухвата и војну неутралност док обрнуто не важи.
Швајцарска и Србија су две мале државе на стратешки значајним локацијама у Европи. Обема је судбина била вековима нераскидиво везана за војно-политичка збивања у непосредном и ширем окружењу. Србија је већим делом своје историје током протеклих пет векова била објекат туђинских освајања (османског пре свега) и у више наврата у 20. веку мета агресије, пре неголи субјекат и суверени творац своје националне стратегије и спољне политике. Швајцарска је у целини имала срећнија историјска искуства, али и она очување своје независности – као и неутралности, која је део њеног идентитета – великим делом дугује сплету спољних околности кроз векове.
Швајцарска ужива огромну предност над Србијом у нивоу опште развијености, а пре свега у сектору финансијских услуга, у улози банкарског центра и седишта многих међународних холдинг компанија. Бројне међународне организације са седиштем у Швајцарској додатно доприносе њеном високом степену интегрисаности у глобалне токове и несразмерно великом утицају у односу на територију и популацију.
Истовремено, Швајцарска се опире бриселском моделу „уједињене Европе“. Премда интегрисана у светске и европске токове, она истрајава на интегритету својих институција и очувању независности кроз трајно одређење своје посебности у односу на остатак континента. Ово повремено изазива отворену зловољу бриселског апарата. Став Берна је у супротности са још увек декларативним опредељењем владе Србије за чланство у ЕУ. Србији та врата остају трајно затворена. Са друге стране Швајцарска би била оберучке прихваћена за члана, али она не следи ту опцију. Такво опредељење може се разумети ако се размотри спектар нијанси које се јављају између блиских односа са окружењем на једној страни и одвојености од њега са друге. У напетости између ова два пола кроз векове произилази разумевање самосвести Швајцарске.
ШВАЈЦАРСКЕ ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ – У тренутку изразите и вероватно дугорочне нестабилности међународног поретка, на прагу друге четвртине 21. века, Србија би при разради нове стратегије националне одбране од Швајцарске требало да прихвати модел оружане неутралности, који није ограничен на ужи модел војне неутралности као што је сада случај. Уместо да буде заснован на декларацији Народне скупштине као сада, треба да буде утемељен у Уставу и следственим инструментима међународног права. Ово наравно неће само по себи пружати гаранције од угрожавања интереса Србије од стране пре свега НАТО пакта, или са њиме асоцираних држава, ентитета и хибридних покрета. Да би се та опасност умањила ако не и отклонила, неопходна је несумњива воља и способност да Србија следи оружану неутралност какву нам за пример даје Швајцарска у периоду 1940.-1945.
Један од митова о Другом светском рату јесте да Немачка није прекршила неутралност Швајцарске првенствено зато што је имала користи од финансијских трансакција и трговинских уговора који су били могући захваљујући њеном неутралном статусу. План за Операцију Таненбаум из јесени 1940. пак указује супротно. На састанку са Мусолинијем јуна 1941, Хитлер је рекао да „Швајцарска поседује најодвратније и најбедније људе и политички систем.“ У августу 1942. Хитлер је даље описао Швајцарску као „чир на лицу Европе“ и државу која више нема право на постојање, а швајцарски народ као „заблуделу грану нашег народа“. Са нацистичког гледишта, Швајцарска као вишејезична, децентрализована демократија била је антитеза расно хомогеног Рајха заснованог на принципу Вође. Хитлер је такође сматрао да је независна швајцарска држава настала услед слабости Светог Римског Царства; пошто је немачка моћ поново успостављена, независна Швајцарска је постала анахронизам.
Међутим, по процени планера Вермахта, војно освајање Швајцарске и потом њено држање под окупацијом изискивало би од 300 до 500 хиљада војника: огромна средства и људство диспропорционалнe могућим бенефитима у тренутку кад је Немачка била ангажована у рату против Велике Британије и припремала напад на СССР. Процена војних планера Рајха, тада убедљиво најмоћније силе у Европи, била је условљена чињеницом:
1. да је Швајцарска имала општу војну обавезу, као што је има и данас;
2. да је имала бројни и добро обучени резервни састав до 60 година старости; и
3. да је инвестирала знатна средства у наоружање, опрему и утврђења.
У случају немачког напада било је предвиђено напуштање географски тешко брањивих низинских делова земље, укључујући веће градове и индустријске центре, и концентрисање снага у «Националном бастиону» у алпским масивима централног и јужног дела Швајцарске (Schweizer Alpenfestung, Réduit suisse). Под командом генерала Анрија Гизана, земља је штавише била спремна за временски неограничен отпор. Коначни Гизанов план, усвојен 12. јула 1940, предвиђао је организовано повлачење у Алпе где ће бити спремне залихе за временски неограничен отпор. Швајцарци би бранили Високе Алпе дуж линије Сан Мориц-Ст. Готард-Сарган. На крају повлачења војска би разорила кључне мостове и тунеле. Златне резерве Националне банке у Цириху пребачене су на Готардски превој. Концепт националног бастиона био је део стратегије одвраћања, стога је добрим делом био отворен за јавност и играо је улогу у „духовној одбрани домовине“ (Geistige Landesverteidigung), тј. јачања морала нације.
Без великих ресурса посвећених одбрани оружане неутралности, Швајцарска би била зависна од одлука вођства Рајха. Тe одлукe не би морале да узимају у обзир цену војних операција, већ би се само тицале одговора на питање да ли је финансијска и трговинска корист за Немачку од поштовања швајцарске неутралности већа од користи који би донела окупација. Тиме би слобода маневра владе у Берну била битно сужена. Швајцарска би и без окупације била де факто срубљена на статус немачког сателита, са поразним последицама по свој политички и правни статус и државне интересе.
За Србију на средини треће деценије 21. века поуке швајцарског искуства су јасне. Успешна оружана неутралност је функција односа снага и процене потенцијалног агресора о односу цене и бенефита кршења те неутралности. Мултиполаризација на глобалном нивоу још се не одражава на промену регионалне равнотеже снага на Балкану, али то не значи да прерасподеле карата неће бити и да је неутралност Србије превазиђена и «ирационална», како тврди западна и квислиншка пропаганда. Де јуре оружана неутралност Србије, заснована на трезвеној спознаји националних интереса, могућа је и потребна. Да би била кредибилна, она мора да буде заснована не само на политичкој вољи и декларисаној спремности да се матична територија брани, већ и на несумњивој способности оружаних снага и решености нације у целини да се вероватна цена угрожавања Србије учини неприхватљиво високом за евентуалног агресора.
Србија и Швајцарска имају у геополитичком погледу две сличности и једну значајну разлику. Обе су континенталне земље без приступа мору и обе се налазе на значајним комуникационим правцима. За разлику од Србије, међутим, Швајцарска поседује централни масив Алпа који је имао улогу потенцијално неосвојиве „националне тврђаве“ у случају спољног напада. Швајцарски простор је формиран и омеђен кроз вековну интеракцију са окружењем. Та се интеракција одвијала у оквирима пресудно важног геополитичког одређења, у центру континента и дуж главних комуникационих коридора на правцу север-југ и исток-запад. Настала је у зони контакта и сукоба између три велика језичко-културна подручја, у зони вековне напетости између континенталних великих сила, у близини великих ратишта у европској историји. Сâмо постојање, а потом политички и економски развој Швајцарске, увек су почивали на интеракцији вектора трајних одредница специфичног географског положаја и варијабила европске констелације моћи.
Конфедерација је од почетка била лабави кондоминијум, али зарад одбране стратешки битних заједничких поседа кантони су збијали редове. Ово је посебно важило за контролу над превојем св. Готарда. Искључива контрола над овом стратешки битном везом између Немачке и Италије од почетка је (и са правом) сматрана за заједнички интерес конфедерата првог реда. Сагледавајући његов значај, они су такође тежили успостављању контроле и над долинама јужно од Готарда, све до северних рубова Ломбардијске низије. Из тог разлога, почевши од 1515. године, конфедерати су постепено ширили колонизоване територије данашњег Тићина (Tessiner Vogteien) у заједничком власништву кантонâ. Ово је само један пример како су одреднице простора и моћи вазда условљавале односе Швајцарске са њеним географским миљеом и условиле настанак стратешке културе коју карактерише инстинктивна резерва према спољном свету. Све до данас присутна је јака нит изолационизма која има корене у дугој традицији. Очување Швајцарске, сама срж њеног идентитета, са овог становишта јесте у неговању традиције валоризоване вековном праксом, у одбацивању друштвеног и културног експериментисања – и нарочито у неприхватању ма каквих наднационалних извора правног ауторитета. Ово је био и један од аргумената против приступања Швајцарске УН 2002.
Наведено становиште има корене у миту о настанку швајцарске нације који се развио крајем 15. века, а позива се на заклетву из августа 1291. године на ливади Ритли (Rütlischwur) као митски темељ Конфедерације. Реч је о пакту склопљеном ради самоодбране три „шумска кантона“ (Ури, Швиц и Унтервалден) од самовоље страног племства. Повеља о савезу (Bundesbrief) која је тада потписана сматра се за оснивачки акт швајцарске државе. Аутентичност тог документа, који је изложен у архиву швајцарских повеља конфедерације у Швицу, у више наврата је довођена у питање. 1991. је урађено радиокарбонско датирање којим је утврђено, са 85% тачности, да је документ настао између 1252. и 1312. године. Савез је заиста оформљен 1291, вероватно усменом заклетвом, а документ је можда написан само коју годину касније. Територија Савеза још дуго потом, све до 1499, била је под влашћу Светог римског царства. Потом се Савез ширио примајући нове чланове, уз повеље које су обавезале кантоне који му приступају да прихвате тзв. Вечни савез.
Лик Виљема Тела, несумњиво митске личности, представља најпознатији и најпотпунији симбол мита о оснивању Швајцарске. Снази мита одговара постојаност духа самосвојности коју он симболизује и који одлучно одбацује легитимност страних судија: „Свако мора послушати свог судију и назначити који је судија у долини под чијом се јурисдикцијом налази“, читамо у Пакту из 1291. Ту се види јасан корен одбијања већине данашњих Швајцараца да им се земља подвргне Европском суду правде. Ово је један од разлога зашто ће она трајно остати и ван Европске Уније.
У сржи самодефинисања јесте лик Давида: млађани али храбар и одлучан пастир против великог и бахатог странца, своје против туђег. То су битне одреднице менталног и културног координатног система већине рођених Швајцараца све до данас. Они су себе, чак и несвесно, кроз историју видели у улози младог родољуба који уз Божју помоћ убија филистејског дива и тиме спасава изабрани народ. Улога перфидног Голијата припадала је разним актерима у разна времена: Хабзбурговцима, Светом Римском Царству, револуционарној и потом Наполеоновој Француској, реакционарним монархијама 19. века, Хитлеровој Немачкој, а у време хладног рата СССР-у.
Данас, пак, поборници идеје Швајцарске као Давида имплицитно виде претећег џина у Европској Унији. Видети нпр. говор председника Маурера од 31. јула 2013. са алузијом на ЕУ, “David und Goliath in der Staatspolitik”: „Велике земље и међународне организације увек желе да нам кажу шта морамо да урадимо и шта морамо да променимо… Тада се сећам приче о Давиду и Голијату… Не дозволимо да нас натерају у исти крути оклоп као и друге државе.“
Корисност Швајцарске која не треба да буде јабука раздора у односима великих сила – и чије су домаће институције привремено стављене под патронат тих сила у међународним питањима зарад мира на континенту – навела је учеснике Бечког конгреса да Конфедерацији 1815. наметну принцип трајне оружане неутралности.
Све од тада швајцарску историју карактерише осцилација између повезивања са окружењем и изолације од њега. У новије време, неприхватање бриселског политичког, правног и културног модела евроинтеграција представља додатни израз потврде сопственог идентитета, као и значајан облик реафирмације самог постојања Швајцарске као суверене националне државе.
Реални судови о сопственом положају у оквиру ширих геополитичких оквира нужно су потребни свакој држави која тежи опстанку – а посебно једној малој, неутралној нацији на прагу великих глобалних ломова 21. века. Неутралност притом није сама себи циљ већ је средство за одбрану фундаменталних интереса – интереса очувања идентитета, независности и безбедности.
По избијању сукоба у Украјини 22. фебруара 2022. на швајцарској сцени појавили су се гласови који доводе у питање смисао неутралности у новонасталим околностима и који заговарају пуно сврставање Швајцарске у строј западне алијансе. Одређени уступак захтевима Швајцарска је направила увођењем економских санкција Русији. Међутим, неке чланице НАТО очекивале су више и изразиле негодовање јер доследно тумачење неутралности онемогућава слање војне помоћи Украјини. Убедљива већина швајцарских грађана свеједно и даље се залаже за очување неутралности (91% подржало је неутралност у анкети маја 2023). Ово је одраз чињенице да неутралност пружа снажну идентитетску црту, да представља темељни национални мит неподложан ревизији услед неке кризе која се директно не тиче швајцарске безбедности.
Покрет за неутралну и независну Швајцарску, који је настао 1986. да би се супротставио чланству у УН, дефинише неутралност као „слободно одрицање од спољне политике моћи“. После скоро четири деценије Савезни устав, међутим, остаје при ставу да неутралност није циљ сам по себи, већ средство националне политике.
Криза око Украјине подстакла је захтеве неких НАТО чланица да Швајцарска учествује у наоружавању владе у Кијеву. («Williger Helfer des Kreml»: Die Welt übt harte Kritik an der Schweiz. https://www.watson.ch 15.03.2023.) Савезни савет у Берну је одбио да промени закон о извозу ратног материјала, сходно неутралности – па макар и по цену неслагања са неким партнерима. Швајцарци су већином свесни да промене у геополитичком контексту изнова подељене Европе и граница са водећим европским чланицама НАТО не угрожавају трајну спону швајцарског идентитета са принципом неутралности. Остати ван два светска рата представља драгоцено искуство које је и даље снажно присутно у колективном сећању и које утиче на опредељења швајцарске нације у прилог неутралности, без обзира на језичку или кантоналну припадност.
По угледу на неутралну Швајцарску кроз историју, а поготову на основу њеног искуства у Другом светском рату, Србија треба да буде трајно оружано неутрална. Оружана неутралност је потребна зато што се међународни односи и даље заснивају на сили, а право на рат (jus ad bellum) остаје ненормирано: међународно право не регулише, па самим тим ни не санкционише вођење односно отпочињање рата.
И у овом веку Србија треба да буде спремна за могућност сукоба са надмоћним противником или више њих. У сценаријима асиметричних сукоба, слабија страна мора да пронађе инвентиван начин да равнотежну тачку помери у своју корист. Дефиницију победе, за малу и слабу земљу попут Србије, у таквом сукобу потребно је изменити сходно швајцарском искуству и одбрамбеној доктрини. Циљ не може да буде наметање пораза потенцијалном агресору, већ индиректно усмеравање (ограничавање) његовог понашања кроз успешно одвраћање од самог напада. Перцепција вероватне цене сукоба јачег противника са неутралном али наоружаном Србијом, свим ресурсима посвећеном тоталној одбрани, треба да постане за агресора неприхватљиво висока.
Постојећи начин организовања и функционисања система одбране Србије, међутим, у целини не одговара захтевима стратешког одвраћања. Да би тај циљ био делотворан, систем треба да буде изграђен сходно концепту тоталне одбране. Ово је могуће развојем концепта тоталне одбране, дефинисањем идеја на којима би требало развијати способности постојећих снага да достигну системску интеграцију у конвергентном деловању у свим фазама функционисања система одбране. По својој суштини концепт тоталне одбране Републике Србије треба да представља облик одбрамбено-безбедносног организовања не само државе у ужем смислу, него нације и друштва у целини. У складу са тим концептом, међутим, а сходно швајцарском моделу и у погледу државе у најужем смислу – тј. њених оружаних снага као темеља система одбране – Србија треба да хитно развије две компоненте које тренутно не постоје:
(1) Активни састав Војске Србије који ће бити заснован, сходно принципу наоружаног народа, на општој војној обавези младића од 18 до 25 година, обавези у пуном капацитету, наравно уз професионално језгро;
(2) Добро обучен, наоружан, опремљен и временом све бројнији резервни састав, Војске Србије, способан за прелазак са конвенционалних на неконвенционалне облике ратовања у свим доменима оперативног окружења.
Мисија Војске Србије јесте одбрана матичне територије у нестабилном и непредвидивом окружењу. Стога општа војна обавеза у пуном капацитету уз професионално језгро и снажан резервни састав представљају нужни императив. Швајцарско искуство указује да висока мотивација и обученост регрута и резервиста представља кључни фактор у ефикасном систему одбране. За све наведено неопходна је кохерентна нова доктрина националне безбедности, а не само повремене допуне постојећих, уз декларативна документа и скупштинске резолуције.
Концепт “наоружаног народа” остаје валидан и у 21. веку. Да опет наведемо пример Швајцарске, предлог укидања војног рока и ослонца само на професионални састав је пропао 2013. године, када се против њега изјаснило 73,2 одсто бирача. Упркос демографској кризи, Србија још увек има много младих и средовечних људи који су спремни да под оружјем штите своју заједницу, своју државу и свој народ. Србија зато треба да поново уведе војну обавезу од најмање шест месеци – што би био минимум за основну обуку и успостављање трупног духа – а потом и континуирану обуку резервиста. И по овом питању, премда техничке природе, треба размотрити прихватање швајцарског модела обуке резервиста који се показао ефикасним, а који се заснива на шест периода од по три седмице обуке након одслужења основног кадровског рока.
Општа војна обавеза и служба у резервном саставу за Швајцарску представља темељ заштите њене оружане неутралности. Исти су инструменти неопходни и за опстанак суверене, оружано трајно неутралне Републике Србије. Њен геостратешки положај, историјска искуства, вишевековна ратничка традиција, слободарски дух народа и спољнополитичка опредељења чине како нужном тако и могућом способност за тоталну одбрану Србије сходно свим реално замисливим сценаријима.
Такође је потребно благовремено развити и њену способност за повратак привремено окупираних делова суверене територије у уставно-правни поредак Србије када се за тај, пре или касније неминован подухват стекну сви потребни услови, пре свега геополитичке и дипломатске природе.
