Не по први пут у новијој историји Србије, са Запада се ултимативно захтева да прихвати спољни диктат који је у директној супротности са њеним државним и националним интересима.
Уочи бриселског састанка председника Александра Вучића са премијером самопроглашеног Косова Аљбином Куртијем 27. фебруара, посредник Европске Уније Мирослав Лајчак упозорио је да тзв. француско-немачки план мора да буде прихваћен у целини:
„Одбијање тог предлога би значило одбијање нормализације односа и одбијање европског пута, на то би реаговале САД, међународна заједница и ЕУ и не желим да улазим сада у то које би биле негативне последице. Мислим да је свима јасно да се не говори ‘не’ Европској Унији и Америци…“
„Свима је јасно да се не говори ‘не’!“ звучи више као дипломатски језик Трећег Рајха или Стаљиновог СССР-а него наводно демократског, „на правилима заснованог“ поретка који пропагирају ЕУ и НАТО. Притом та фантомска „међународна заједница“ (коју заправо чини само тзв. колективни Запад) није допуштала да се јавност у Србији упозна са детаљима наведеног плана. Наравно, као што је свима такође било јасно од самог почетка, његова суштина захтева беспоговорно прихватање Републике Србије да своју јужну покрајину третира као суверену државу.
Из Брисела су из званичних кругова већ недељама била упућивана упозорења да Србију чека ултимативни захтев Запада да прихвати тзв. европски план који предвиђа де факто признање независности јужне српске покрајине. У истом тону, приликом посете Београду, високи функционер НАТО пакта Хавијер Коломина дословно је рекао: „Ја сам председнику Вучићу и министру Дачићу веома јасно пренео поруку да ће НАТО подржавати тај план и да стога очекује од Србије да стане иза тога.“
Вучићева капитулација?
Председник Александар Вучић је 27. фебруара 2023. године наизглед „стао иза тога“, тј. попустио под притиском. Ово произилази из изјаве коју је дао у Бриселу те вечери после састанка са Куртијем, Борељом и Лајчаком да прихвата „имплементацију“ француско-немачког плана, јер је основ тог плана признање територијалног интегритета Косова, као што се више пута истиче у самом тексту. Треба истаћи да је територијални интегритет основно начело међународног јавног права, изнад права на самоопредељење и као такво гарантовано је Повељом Уједињених Нација.
По мишљењу неких правних стручњака у Србији, Вучићева изјава о прихватању „имплементације“ француско-немачког плана сада је званичан став Србије, односно обавезује Србију према члану 7. Бечке конвенције о уговорном праву. По мишљењу професора Дејана Мировића, минимализовање овог чина, медијске доскочице типа „рекао је али није потписао“ и слична надриправна тумачења која крију опортунизам и саучесништво у издаји, већ су виђени након Бриселског и Вашингтонског споразума који су имали катастрофалне последице у пракси. Таква тумачења по њему демантује Борељева изјава дата после Вучића да су се „Курти и Вучић сложили око текста плана“:
Вучићева изјава од 27. фебруара о прихватању француско-немачког плана није само кривично дело велеиздаје из члана 306 Кривичног законика, већ и задњи чин државног удара који је он започео 2013. закључивањем Бриселског споразума. Упркос члану 123 Устава, Закону о закључивању међународних уговора и Закону о спољним пословима, Вучића нико никада није овластио да преговара о француско-немачком плану, ни влада ни Народна скупштина. Он план није чак ни обелоданио Народној скупштини 2-3. фебруара.
Свако мењање устава ван утврђене процедуре (у Србији 2/3 већина у Народној скупштини и већина на референдуму) је државни удар посебно када се ради о тако значајно промени као што је одрицање од 15% територије. Зато је обавезујућа изјава Вучића о прихватању територијалног интегритета Косова или имплементације француско-немачког плана, не само велеиздаја већ и државни удар и по мишљењу проф. Мировића означава црни дан у српској историји.
Ово је четврти западни ултиматум званичном Београду у последњих 109 година. Први је упутила Аустроугарска јула 1914, а био је намерно срочен тако да га Србија одбије јер је Беч желео рат. Други је био усмени немачки ултиматум 4. марта 1941, када је Адолф Хитлер саопштио кнезу-намеснику Павлу Карађорђевићу да Краљевина Југославија мора да потпише Тројни пакт уколико не жели да буде нападнута. Трећи је био амерички ултиматум у Рамбујеу, фебруара 1999, који је такође био срочен тако да буде одбијен, што је било употребљено као повод за НАТО бомбардовање.
Смртоносна игра Беча и Берлина у лето 1914.
Велике силе започињу ратове када верују у своју способност да поразе противника и када њихови доносиоци одлука закључе да стратешке предности евентуалне победе односе превагу над ризицима. Оба фактора су била присутна у Бечу и Берлину у лето 1914. Криза је започела намером Аустроугарске да сарајевски атентат искористи као повод за одавно жељени превентивни рат против Србије. Начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф хтео је кратки рат са ограниченим циљевима: војно поразити Србију и разбити „завереничко гнездо“ у Београду, а тиме повратити углед и ауторитет Монархије. Цар Фрања Јосиф подржао је Конрада. Чувеним „бланко чеком“ од 5. јула 1914. кајзер Вилхелм је дао подстрек бечким јастребовима. Иронијом судбине, Принципови пуцњи уклонили су препреку ратнохушкачкој политици. У више наврата – а нарочито у зиму 1912−1913. године – надвојвода Франц Фердинанд показао се као кочница агресивним плановима начелника аустроугарског генералштаба.
Бечки јастребови добили су крила безрезервним немачким подстреком од 5. јула и доследно су следили савет Берлина да ултиматум Србији буде срочен тако да не буде прихватљив и да буде предат у тренутку када остатак Европе то ни најмање не очекује. Аустроугарски посланик у Београду барон Гизл предао је 23. јула 1924. године српској влади чувени ултиматум од десет тачака. Кључна је била она пета, којом се захтева да српска влада поведе истрагу против саучесника у завери од 28. јуна који се налазе на српској територији: „У истрази, која се на то буде односила, учествоваће органи, које ће царска и краљевска влада за то делегирати“.
Српска влада је све захтеве Беча прихватила осим овога, којим би Србија де факто поништила свој суверенитет. Примивши одговор српске владе, аустроугарски посланик барон Гизл одмах је одговорио да са одговором није задовољан. Он је очигледно имао инструкције да изрази незадовољство одговором српске владе, ако не садржи јасну изјаву да се сви услови изнети у аустроугарском ултиматуму дословно примају. Гизл већ исте вечери напушта Београд и пресељава се у Земун, чиме прекида односе са српском владом.
Немачка је Аустрију хушкала у њен локални рат против Србије, свесна да тиме изазива европски рат против Русије и Француске, „превентивни рат“ који је Немачка желела. Берлинско-бечки сценарио из лета 1914. био је пример удруженог злочиначког подухвата, криминална завера првог реда. Рат није био случајност, нити су његови подстрекачи „месечарили“. Оруђе агресије био је периферни фактор који је Немачка употребила у глобалном циљу: аустријски покушај да нападом на Србију санира своје унутрашње проблеме водио је у немачки покушај да трајно загосподари Европом. Срби и Србија прескупо су платили немачко-аустријску злочиначку заверу против мира.
Изнуђено потписивање Тројног пакта и пуч марта 1941.
Непосредно по избијању II светског рата септембра 1939, проглашена је не-утралност Краљевине Југославије. Пад Француске у лето 1940. изазвао је међутим дубоки шок у Београду, посебно међу традиционално франкофилном српском елитом. У јесен 1940 уследио је и Мусолинијев напад на Грчку, који је нагло погоршао гео-стратешки положај Југославије.
Већ децембра Хитлер ултимативно захтева приступање Београда Тројном пакту. Почетком 1941. кнез Павле је био изложен притиску и од стране Велике Британије – коме се убрзо придружила Америка. Лондон је Кнеза, англофила, узимао здраво за готово, не осећајући потребу да му се ма чиме одужи. Пример пружа игнорисање његових хитних захтева за економском помоћи, за проширењем трговинских веза и испорукама оружја. Београд није добио ништа. Разочарани Кнез је апеловао и на САД за кредит Експорт-Импорт банке Југославији. И у Вашингтону његови апели су остали без одјека.
Кнез Павле је почетком 1941. са неверицом добио вест да Британија сматра неутралност Југославије неприхватљивом. Британци су се спремали да пошаљу експеди-циони корпус у Грчку и предложили су формирање уједињеног балканског фронта са Југославијом, којим би Немцима било спречено да нападну Грке са севера. Кнез је схватио о чему се ради: немоћни да са Немцима сами изађу на крај, Британци су тражили начина да то изведу преко српских леђа. Био је ужаснут: Велика Британија, коју је он вазда третирао као пријатеља, отворено тера Југославију на самоубиство.
Поред претњи Немачке и Британаца, Кнез се суочио и са све жешћим америчким притиском очигледно усклађеним са Лондоном. На Черчилов захтев, јануара 1941. Рузвелт је послао свог изасланика, потом шефа америчке обавештајне службе, пуковника Вилијама Донована. Дато му је у задатак да подстакне отпор Немачкој и да обећа америчку помоћ. Донован се такође састао са ваздухопловним генералима Душаном Симовићем и Бором Мирковићем. Био је свестан њихове намере да изведу пуч ако влада приступи Пакту и у томе их је подстицао.
Немци нису били импресионирани британским и америчким напорима. Рајх је имао јачи арсенал аргумената у виду панцер дивизија које су стизале из Мађарске у Румунију и Бугарску. Немци су ултимативно упозорили Кнеза да му време истиче. Када су се састали на Бергхофу 4. марта 1941, по речима самог Кнеза, Хитлер „је имао у својим рукама страховиту ратну машину и могао је да нас уништи за неколико дана”. Кнез се вратио у Београд 5. марта, свестан да је алтернатива Пакту немачки напад. Како је констатовао водећи израелски историчар Мартин ван Кревелд, Срби су се показали храбрима, али нису могли да наставе са опирањем у недоглед: „Хитлерови уступци представљали су велику победу за Србе… Показали су невероватну храброст пред силом неупоредиво моћнијом од њих самих.“
Британска влада узвратила је подстицањем војног пуча од 27. марта. Гурнувши Југославију у суноврат, цинизам Черчилов види се у његовом писму Рузвелту само пар сати после Симовићевог пуча. “Пружићемо им сваку могућу помоћ какву већ дајемо Грчкој”, вели Черчил, знајући да о некој помоћи нема ни говора.
Рузвелтов цинизам видео се 1. маја 1941. када он пише Черчилу: „Лично нисам тужан због ширења Немачке на додатне велике територије. Мало је сировина у свима њима заједно – не довољно да оправда велике окупационе снаге”. Другим речима, што се тицало САД, бомбардовање Београда и српска голгота била је савршено исплатива јер је изискивала ангажман неколико немачких дивизија на Балкану. Морални суноврат оваквог става указује да је Рузвелт одиста био Черчилов равноправни партнер. Срби су платили ужасну цену њихових игара, како у самом рату тако и деценијама после њега.
Рамбује фебруара 1999: већ виђено
„Текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију, изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ који никада није требало да се појави у тој форми”, рекао је некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер лондонском „Дејли телеграфу” јуна 1999. године. Та Кисинџерова осуда једнако је валидна и после 24 године.
Спорне одредбе преговора биле су војно присуство НАТО широм тадашње Савезне Републике Југославије и одржавање референдумa о независности на Косову после три године, наравно са унапред познатим исходом. У својој књизи „Пут у Рамбује” члан српске делегације, покојни др Предраг Симић пише:. „Поглавље седам односило се на војне аспекте. Није било достављено делегацијама са осталим деловима понуђеног документа, на почетку преговора”. Кристофер Хил је отишао у Београд и цео план, укључујући и анексе о безбедности, изнео Слободану Милошевићу као обавезан и непроменљив захтев САД. Он је тек сутрадан презентован и делегацији у Рамбујеу.
Референдум на Косову после три године и Анекс Б о статусу страних војних снага за спровођење, били су црвена линија коју тадашње државно руководство није могло да пређе. Одбијање ултиматума послужило је америчкој администрацији и НАТО званичницима да директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. изнуде српску капитулацију. Западна алијанса коначно је успела да натера Милошевића на потписивање де факто капитулације у виду Кумановског војно-техничког споразума, након чега је војска НАТО пакта под формалним окриљем КФОР снага ОУН окупирала територију Косова и Метохије.
О томе како је америчка страна ушла у преговоре, можда најсликовитије говори изјава Џејмса Рубина, који је у време преговора у Рамбујеу и НАТО агресије био портпарол Стејт департмента. Рубин је годину дана касније објаснио да циљ америчке администрације није био постизање мировног договора. Стварна намера САД била је да започне војну интервенцију, али тако „да се југословенска делегација доведе у положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним како би се прешло у војну акцију“, рекао је Рубин. Рамбује је био претходница и агресији и насилној сецесији Косова, чему данас сведочимо.
Континуитет западне политике
Вучићева изјава у Бриселу нема обавезујући карактер за државу Србију уколико он није био уставно овлашћен да је изговори. Као шеф државе он несумњиво нема ни легалитет ни легитимитет да доноси одлуке које су савршено јасно у домену Владе и Народне скупштине.
У сваком случају, наводне обавезе Србије, ма како изнуђене, не треба да буду ништа више обавезујуће од придржавања преузетих обавеза друге стране. Да се не заборави: приштинске власти су потписивањем Бриселског споразума преузеле обавезу да приступе оснивању Заједнице српских општина (ЗСО), што нису учиниле ни скоро десет година касније. Сада се, дрско и цинично, закаснело формирање ЗСО нуди од стране ЕУ као смоквин лист за потпуну капитулацију Србије, а не само делимичну, као што је био случај са Бриселским споразумом из 2013.
Постоји обиље упоредивих преседана. Алија Изетбеговић је 1992. потписао Кутиљеров план, па је потом тај свој потпис повукао по наговору Американаца. Украјина и водеће чланице ЕУ потписале су споразуме Минск 1 и 2 са Русијом. Тај споразум ни Кијев ни западне земље – по признању Петра Порошенка, Ангеле Меркел и Франсоа Оланда – никада нису намеравале да испоштују, већ само да купе време да би се наоружао кијевски режим.
Вучић још има прилику да свој усмени пристанак од 27. фебруара, који би био раван капитулацији и велеиздаји, услови прихватањем диктата од стране Народне Скупштине, при чему би посланици владајуће већине добили дискретан миг да га одбију. Такође је и на народу Србије да каже своје, на начин упоредив са одговором Срба у Црној Гори пре три године на покушај режима да преотме светиње СПЦ. У супротном, почетак 2023. биће уистину запамћен као црни период српске историје.
Садашња бриселска фарса само представља континуитет западне политике која Србе и Србију већ дуже од једног века третира на понижавајући начин, са презиром и злим намерама. Да би опстали, Срби морају да одоле притисцима Запада коме не припадају и који им ни данас не жели добро, ништа више него што им је желео добро 1914, или 1941, или 1999.
