На европској сцени у последњим седмицама 2021. године доминира све већа напетост у односима између Русије и западних сила на челу са САД.
Само три дана пре видео-конференције руског и америчког председника, која је одржана 7. децембра, председник Џозеф Бајден поручио је да не прихвата „црвене линије“ које је помињао руски председник Владимир Путин везано за ситуацију у Украјини. Он је пренебрегао чињеницу да су управо амерички председници ти који већ годинама зацртавају своје „црвене линије“ које тобоже не смеју да буду прекорачене – на Балкану, на Блиском Истоку, у Јужнокинеском мору итд.
Бајденово подизање тензија је, међутим, по свему судећи тек једна реторичка представа пре свега намењена америчкој јавности. Реч је о „димној завеси“ од које ће, на крају баладе, испасти да се тресла гора, а родио миш. У ширем, геостратешком смислу фокус америчке глобалне стратегије дефинитивно је на простору Индопацифика. Амерички естаблишмент је препознао Кину као јединог истинског глобалног такмаца. Заоштравање односа са Русијом више је театрална, помало кореографисана представа, него истинска претња.
Нема сумње да никоме у Вашингтону не пада на памет да улази у рат са Русијом због Украјине, поготово што та земља није део одбрамбене структуре за коју би САД, Велика Британија или НАТО у целини били у обавези да бране од евентуалне руске агресије. Ионако је америчким планерима савршено јасно да Путин такву тобожњу агресију уопште и не планира, па је овде више реч о једном реторичком заоштравању које нема нарочиту супстанцу.
Европи заоштравање не треба у тренутку када Британци и Французи теже крпљењу веома лоших међусобних односа, а енергетска криза Европе је дошла до тачке у којој чак ни Зелени у новој немачкој ’семафор коалицији‘ више неће моћи да коче ’Северни ток 2‘, јер је доведено у питање функционисање немачког енергетског система. У глобалном смислу заоштравати односе са два супарника истовремено, Кином на истоку и Русијом на западу, крајње је неупутна стратегија и тога су амерички планери свесни.
Бајденова порука пре је упућена домаћој јавности него Русији. Увек је кроз историју заоштравање на спољном плану био облик решавања унутрашњих проблема, у периоду када видимо дубоку подељеност америчког друштва по читавом низу културних и моралних питања. Али, уколико Америка настави конфронтацију са Русијом у Европи и басену Црног мора, а истовремено покушава да сузбије Кину кроз нову војну структуру, која укључује Аустралију и Велику Британију, доћи ће у фазу империјалне пренапрегнутости, тим пре јер говоримо о сили која је достигла невероватних 30.000 милијарди долара федералног јавног дуга. Када још саберемо и дугове савезних држава, градова и локалних органа, долазимо до невероватних 200.000 милијарди долара.
Заоштравање је, да поновимо, намењено консолидацији домаћег јавног мњења. Из недавних анкета видимо да око 65 одсто Американаца сада сматра Кину за претњу, што значи да је имплантација тезе о спољној претњи успешно спроведена. Кина има амбиције регионалне силе, али јој за сада не пада на памет да улази у сукоб са САД. Ескалација тензија са Русијом је представа делимично намењена домаћем јавном мњењу, а делимично је и одраз једне латентно русофобне тенденције у америчком Стејт департменту и међу припадницима либералне елите САД у целини. Та тенденција је нарочито била изражена у време Доналда Трампа, када је бирократски апарат америчке владе ’торпедовао‘ његове покушаје побољшања односа са Русијом. То смо видели у хистеричној реакцији америчког естаблишмента после самита са Путином у Хелсинкију 2018. године.
Када анализирамо Бајденову изјаву да „припрема сет свеобухватних и смислених мера“ које ће „Путину отежати да спроведе оно чега се људи плаше да ће урадити“, јасно је да је Бајден то изјавио са импликацијом да је реч о евентуалној руској инвазији Украјине. Те инвазије међутим неће бити и Путин је не планира. Невоља је да режим у Кијеву може да изведе неку провокацију под “лажном заставом” која ће бити приписана Русима, попут обарања малезијског авиона 2014. Ако Вашингтон хоће да наметне нове санкције Русији, то може урадити и под изговором наводног илегалног и скривеног помагања донбаских снага од стране Руске Федерације, што може да буде плод неких квазиобавештајних конструкција.
Уколико је Бајден наумио да проглашава нове санкције, то ће вероватно бити спроведено кроз кампању дезинформација, попут оне која је пропратила и сам почетак сукоба у Донбасу, када су Руси оптуживани да су ангажовали своје регуларне снаге. То није била истина, исто као што је и мит о руском уплитању у америчке изборе од почетка била намештаљка и конструкција наручена од стране кампање Хилари Клинтон, за коју је цео естаблишмент који је гурао ту причу пуне две године од почетка знао да је лажна.
Зелена агенда за страног агента
У међувремену, део светске елите покушава да одржи супремацију над остатком човечанства. У том циљу и промовише се тзв. зелена агенда која говори о заштити животне средине, глобалном отопљавању, климатским променама и употреби обновљивих извора енергије. Све је очигледније да се она подмеће како би се спречио развој других земаља и задржала технолошка надмоћ оних које су већ развијене. Развој технологије има своје лимите и моћницима је потребно очувати поредак у коме њихов део света треба да остане у доминантном положају, заустављајући притом било какав покушај да их неко сустигне.
У Србији, после деценија плутања шпорета, аутомобилских гума, каросерија и угинуле стоке по нашим рекама, одједном су се створили и испромовисали покрети забринути за екологију. Они се сада поново појављују у јавности и то као заштитници исте. Појава идеологије зелених није случајна и то баш у време када Србија бележи економске успехе и показује одлике суверености, не само на политичком плану већ и по питању економије, а нарочито енергетике.
Без способности да развију своје алтернативне изворе енергије, земље које би потенцијално могле да досегну ону иницијалну тачку старта развоја, као што је урадила Кина почетком осамдесетих, осуђене су на трајно заостајање. Кинески експлозивни развој у претходне четири деценије не би био могућ да није било ослонца на угаљ као основни извор енергије који је тамо једини доступан од домаћих извора.
За творце зелене агенде, свака енергетска сувереност би могла бити повод за увођење некаквих санкција свима који се противе том плану. Ово је један злобно осмишљен покушај системског и трајног спречавања развоја већинског дела света који је предвиђен за континуирано подређен положај и сиромаштво. Све развијене земље полако одустају од тога. Алтернативни извори енергије нису довољни да задовоље потребе развијених земаља. Тога је свесна Француска која креће у изградњу нових нуклеарних електрана. На исти начин и сам Бајден ретерира пред притиском рудара угља из Западне Вирџиније. У пуноћи времена видећемо да ће и развијене земље одступати од сопствених постулата о заштити животне средине када им то буде одговарало.
У Србији, пак, увек ће бити плаћених лобиста, попут министарке Зоране Михајловић, који ће у корист српске штете заговарати да се наша земља одрекне јединог опипљивог енергента који поседује, а то је угаљ. Све се то ради у прилог неке “на врби свирале” која се зове европски пут. Штета коју желе да нанесу Србији никада неће бити надокнађена уколико она изгуби своју енергетску самосталност. Енергетска самосталност једне земље је питање суверенитета и опстанка, а не некакве фразе о заштити планете и агенде Грете Тунберг.
Када је реч о даљем развоју технологије, њен се развој не може предвидети, али постоје начини да се смањи загађење настало употребом “класичних” извора енергије. То је питање добре воље. Међутим, када се демонизује употреба извора енергије као неко онтолошко зло које прети да уништи планету, то значи да они који имају доминантни статус на глобалној сцени, покушавају да наметну један оквир који ће им трајно обезбедити такав положај. Уколико Србија уђе у ту причу и одрекне се своје енергетске независности то ће бити равно националном самоубиству.
Прича о климатским променама ионако је суштински квазинаучна, а свака врста дискусије о том проблему забрањена. Цела зелена агенда се заснива на крајње дубиозним и произвољним, претпоставкама које нису предмет свестране дебате. Намеће се један облик доминантног дискурса и онда се сваки покушај рационално засноване дебате демонизује. Ми немамо науку, него култ или религију климатских промена.
Притисци специјалних изасланика
По тзв. Западном Балкану већ се седмицама мота извесни Габриел Ескобар, заменик помоћника америчког државног секретара Блинкена, у својству специјалног изасланика САД за тај регион. Ескобар је каријерни дипломата и државни чиновник, Холбруков ученик што можемо рећи и о Кристоферу Хилу и Метјуу Палмеру.
Новоименовани амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил био је фебруара 1999. део удруженог злочиначког подухвата у Рамбујеу за изазивање рата, а завера против мира је у Нирнбергу проглашена за највећи ратни злочин.
Ипак, добре вести за Србију су да Америка сад Кину гледа као свог такмаца, а Европљани су мање спремни да следе амерички диктат. Ескобар прети Србима, али празном пушком. Неће бити санкција, неће бити бомбардовања. Њихово време је прошло. Довољно је указати на чињеницу да је мађарски премијер Виктор Орбан отишао у Бањалуку, а није му падало на памет да иде у Сарајево. Додик је свестан да даљи уступци не долазе у обзир.
На сцени се изнебуха појавио и извесни Стјуарт Пич, кога је премијер Борис Џонсон именовао за британског специјалног изасланика за Западни Балкан. Дотични господин нема искуства са балканским приликама и биће само извршилац налога Форин офиса, али знамо да је све што долази из Лондона осмишљено на српску штету.
Ваздухопловни маршал Пич, као бивши начелних Генералштаба Велике Британије који је потом био у високој војној структури Северноатлантског савеза, нема апсолутно никаквог искуства са балканским приликама нити контакте са овдашњим личностима. Сама чињеница да се Британија “гура“ да и она игра некакву улогу је потпуно апсурдна. Наиме, Велика Британија је увелико бивша велика сила чији је домен одлучивања завршен са деколонизацијом ван оквира британских острва. То што се она придружила америчко-аустралијском пакту који треба да сузбија Кину у Индо-пацифичком региону је само знак до које мере заправо влада Бориса Џонсона пати од својеврсног империјално-носталгичног комплекса. То именовање неће имати икакву улогу и тог човека напросто треба игнорисати. Што се тиче српских политичара, треба да се понашају као да дотични господин не постоји.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
