Са свих страна дошли су гости на Златибор, а он сваке године понуди нешто ново. Неко долази због тог новог, а неко само због онога што је мајка природа учинила
Широк је Златибор, и има места за све, и на сваком његовом делу могућа је физичка дистанца, уверавају овог лета туристички радници Златибора, најпосећеније српске планине. У данима када су болнице пуне новоинфицираних корона вирусом, Златибор је пун гостију. Кажу, епидемија нас је натерала да боље упознамо Србију. Са свих страна дошли су гости на Златибор, а он сваке године понуди нешто ново. Неко долази због тог новог, а неко само због онога што је мајка природа учинила и дала овој планини. На једној страни ове планине је каубојски град, свечано отворен пре неколико месеци, а на сасвим другом крају је Стопића пећина, њу је природа хиљадама година стварала, а човек је само омогућио да ову лепоту сви виде.
“Ел Пасо сити”
Поред магистралног пута ка Црној Гори, 14 километара од центра Златибора, налази се нова туристичка атракција, каубојски град који је “заузео” око шест хектара површине на најлепшем делу висоравни, на Водицама. Циљ је био спојити три културе, српску, америчку и индијанску, каже инвеститор Милија Чумић, који живи у Београду, а рођени је Златиборац, додаје, још у раном детињству волео је да гледа каубојске филмове, и сада је остварио сан:
“Тематски парк ‘Ел Пасо цити’ добио је назив по истоименом пограничном граду у Сједињеним Америчким Државама. Као што река Рио Гранде чини природну границу између САД и Мексика, тако река која протиче овим парком, дели тематске целине на амерички и српски део. То је место сусрета две културе: са једне стране реке налази се каубојски град и индијанско село, док је на другој обали смештен српски део са црквом и златиборским засеоком.”
Када шетате кроз златиборски “Ел Пасо” имате сасвим различите доживљаје, као да пролазите кроз време, а и естетски доживљаји су лични. У каубојском делу може се осетити аутентични вестерн амбијент, ту су веродостојне реплике салона, банке, поште, бербернице, канцеларије за шерифа, чак и реплику затвора, баш као у вестерн филмовима. Поред ресторана је музеј са поставком старог оружја, млин, билијар сала, ветрењача и други детаљи карактеристични за Дивљи Запад. Преноћити се може у дилижансама и свака од њих носи име неког познатог лика из вестерн филмова, на пример Џон Вејн, Гари Купер… Због актуелне ситуације везане за корона вирус, у Ел Пасо ситију поштују се здравствени прописи. Поставили смо столове тако да људи могу бити на дистанци. У ресторану и салону су довољно одмакнути столови да може да седи само двоје људи, а напољу и четворо. А парк је велики, тако да и кад би дошло хиљаду људи, имало би простора за све, каже Милија Чумић.
Индијанско и златиборско село
Из каубојског дела може се ући у индијанско село које је добило назив у част најпознатијег индијанског поглавице Бика који седи . Шест импозантних индијанских шатора окружују простор око платоа за логорску ватру. Не само да је могуће визуелно уживати у овим осликаним шаторима, већ и преспавати у једном од њих, у сваком су по четири лежаја. Шетајући даље, излазите из вестерн амбијента и улазите у златиборски засеок који има својих дванаест архитектонски различитих целина и представља традиционално насеље ових предела из деветнаестог века. Брвнаре су модерно опремљене и уклапају се у природни амбијент који их окружује. Ту је и црква, дечије игралиште и реплика парне локомотиве са теретним и путничким вагонима. Па ко воли враћање у прошлост, дивљи запад, и још понешто, ето на једном месту каубојско, индијанско и српско… Загрижене естете би рекле “много” за један Златибор.
Пећина где се купају виле
Због тога одлазимо на сасвим други крај Златибора, у Стопића пећину. Налази се на североисточној страни планине, са леве стране реке Приштевице, између села Рожанства и Трнаве, а око 19 километара удаљена је од центра Златибора. Изнад пећине пролази пут Златибор- Сирогојно, и постоји асфалтирана прилазна стаза до саме пећине. Спада у најпознатије пећине Србије. Ова пећина је речна пећина, јер кроз њу протиче Трнавски поток. Има огроман улазни отвор, широк 35 метара и висок 18 метара. Дугачка је више од два километра, површине око 8 хиљада квадрата, улаз у пећину је на 710 метара надморске висине. Дужина уређене деонице за посете је око 300 метара, и врло лепо је осветљена. Постоји легенда да се у њеним бигреним кадама које су увек пуне воде, купају виле.
Пећина је добила има по засеоку Стопићи у коме се налази. Први пут се у писаним изворима појављује 1901. године у записнику Српског геолошког друштва, а почетна истраживања урадио је познати српски научник, творац научне спелеологије, Јован Цвијић 1909. и 1913. године. Први истраживачи Стопића пећине били су чешки спелеолози који су, уз помоћ посебне ронилачке опреме, 1984. године установили да се под земљом налазе ходници и пет дворана на дужини од два километра. Познати српски спелеолог Раденко Лазаревић је иницирао пројекте за неколико пећина за уређење спеолошких објеката, поред Стопића пећине, о којој је написао књигу.
Пећину чини пет целина: Светла дворана, Тамна дворана, Велика сала са кадама, Канал са кадама и Речни канал. Није нарочито богата пећинским украсима, али има бигрене, односно пећинске каде које својом величином и дубином издвајају од других пећинских када у Србији. Поједине каде су дубоке и преко седам метара. Кречњачки слој у пећини датира из периода триаса, и дебео је преко сто метара. Цела пећина се састоји од три спелеолошке и хидролошке хоризонтале.
Пећинске каде и “извор живота”
Туристички део пећине има неколико атрактивних елемената, као што су: пространи улаз, дугуре, односно отвори на таваници, сипарска купа под називом “Псеће гробље” и водопад “Извор живота”, који је висине до десет метара. Највећу пажњу посетилаца привлаче бигрене каде, које су својом специфичношћу заштитни знак пећине, а настале су таложењем кречњака. То су удубљења до 7 метара оивичена каменим зидовима, односно вијугавим, руменкастим бигреним наборима, у њима се накупља вода, која се каскадно прелива из једне у другу каду. Недавно су ове каде поново осветљене, и како се прелива вода из једне у другу, тако и боја воде постаје наранџаста, љубичаста, плава, зелена… веома занимљиво! После ових вишебојних када, стаза води ка речном каналу у коме постоји вир, испод њега настаје бигрени тобоган, који прелази у бигрене каскаде, између којих су бигрене каде и „џиновски лонци“. Вода се слива низ каскаде, стварајући слапове, при малим водама, док се при већим водама формира јединствен водопад, чија је висина и до десет метара. Ако су споља веће падавине, воде у пећини има више, капље са зидова, из којих избија хладноћа, али имате осећај као да све трепери од капи воде. Вода и хладноћа на моменат изазивају језу, упркос томе, овај јединствени водопад у Стопића пећини назван је „Извор живота“. Када му се приближите, тако и делује, бучан, брз, и само он постоји, све остало у пећини на моменат заборавите!
Дворане
Две су у овој пећини. Светла дворана добила је назив због природне светлости у њој. Водичи кроз пећину често је зову и дневна дворана. Има више отвора на “таваници” кроз које видимо небо и кроз које је материјал органског порекла доспевао у пећину. Због тога и још један њен назив “Псеће гробље,” ваљда су у том материјалу нађени остаци животиња, које су највероватније кроз отворе мештани ту бацали. За ову дворану везана је још једна прича: мештанин Божа Јанковић једном је дружећи се мало више са ракијом, пао кроз отвор, и изгубио живот. Мешина за ракију је остала за њим, па је настао обичај, када умре човек за његову душу треба да се попије. Из Светле, прелази се у Тамну дворану, у којој као и у свакој пећини има највише слепих мишева, али и сталактита, пећинских украса који висе са плафона и зидова, поједини су дуги и више од метра. Разлика од других пећина је што овде нема сталактита од пода до плафона, јер кроз пећину жубори Трнавски поток. А када се прође поред бигрених када и водопада, стазом се прати речни канал у коме ниво воде зависи од годишњег доба и количине падавина. Вода је чиста, кажу, може се пити, “засветлуца” и понека рибица. А гледајући и лево и десно, по зидовима пећине, маштовитији могу видети разне облике који личе на неке животиње, на пример слона. Е, ко ће шта видети, лична је ствар.
Споменик природе
Пећина је са околином стављена под заштиту, као споменик природе. Сам предео око пећине је врло занимљив, а занимљив је и податак да Стопића пећина има климу која зависи од спољашњих временских услова, зими је у њој хладно, лети топло, а и вода из Трнавског потока доприноси микроклими пећине. Истражени део пећине је дуг око 1.600 метара, који једним делом чини подводни систем канала. Прилаз пећини је од недавно потпуно уређен, за разлику од претходних година када се до ње стизало стрмим шумским стазама. Стопића пећина сада је доступнија туристима јер су изграђени пут који долази близу пећине, велики паркинг и, каменом озидана, приступна стаза која води право до улаза, а затим преко мостића и у унутрашњост пећине која је заиста маштовито осветљена.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
