Од првог међу једнакима до првог без једнаких

Познаваоци рада патријарха Вартоломеја пишу да постаје све јасније и очигледније да он тежи да буде проглашен за другог (источног) папу и да Цариградску патријаршију претвори у неку врсту супер-патријаршије, која би била призната на међународном политичком и Црквеном нивоу, неки нови Источни Ватикан

Да бисмо боље разумели дешавања у Православним црквама по свету, потребно је да познајемо и неке важне историјске чињенице. Ово моје писање о Цркви односи се само на историјске догађаје, а не никако на теолошка питања.

Васељенски патријарх, односно екуменски патријарх, (од грчке речи ’’екумена’’ што значи ’’насељени свет’’) је само почасна титула коју носе поглавари Цариградске патријаршије. Према почасном првенству (пентрахији) древних патријаршија, Рим је заузимао прво, а Константинопољ друго место (Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јеру-салим). После великог раскола 1054. Римска црква је иступила из пентрахије и Цариградска патријаршија, преузела је на себе првенство међу осталим помесним православним црквама. Од тада се цариградски патријарх сматра за „првог међу једнаким“ православним поглаварима и има првенство части, а не првенство власти. У последњих 100 година постоје тежње да се Цариградском патријарху додају овлашћења и да се он издигне на ниво ’’Источног папе.’’ Насупрот овоме, постоји струја у Цркви да се из значења ’’први међу једнакима’’ избаци реч ’’први’’ и да та титула и све оно што произилази из ње буде сведено на ниво моћи и угледа сваког другог патријарха помесне цркве. Неки сматрају да је Цариградском патријарху најприкладнија титула ’’екуменски патријарх,’’ јер је ова патријаршија прихватила и спроводи екуменизам (јединство хришћанских цркава) који је најавио тачно пре 100 година најконтроверзнији цариградски патријарх, Мелетије Метаксис.

Преврат у Православној цркви

Неки историчари Цркве сматрају да је избором Мелетија за Цариградског патријарха 1921. извршен преврат у Православној цркви и да су од тада настале многе невоље.

Мелетије је своју службу, као секретар, почео у Јерусалимској патријаршији, која га је 1908. протерала због ’’активности против Светог Гроба.’’ Убрзо после овог постао је члан британске масонске ложе. Уз помоћ рођака Венизелоза, председника грчке владе, постављен је 1916. за архиепископа атинског. Грчка православна црква га је истерала са тог положаја и рашчинила две године касније – 1918. У САД одлази 1921. Уз помоћ својих америчких пријатеља постављен је за Цариградског патријарха 1921. Редовно изабрани Цариградски патријарх морао је да поднесе оставку, a Синод Грчке цркве да повуче одлуку о рашчињењу.

После устоличења за патријарха, Мелетије, који је одступио од вере православне и чијег су се избора ужасавали патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима, покушава да Цариградску патријаршију успостави као владајућу олигархију над свим осталим помесним Црквама. Он, а и његови наследници све до данашњег Вартоломеја, покушавају да себе поставе за својеврсног „источног папу“. Цариградски патријарси су, после њега, сви по правилу екуменисти и масони и у врло блиским односима са Американцима, тако да ће се дешавати да попут патријарха Атинагоре, долете из САД директно на трон у Цариград председничким авионом.

У том кратком периоду (две године) као патријарх, Мелетије је направио огромну штету Православној цркви. 1922 издао је енциклику којом је признао валидност англиканског рукоположења и позивао на јединство са том црквом. Служио је са њиховим свештенством. Сазвао је све православни сабор 1923. на који су дошли само представници Румунске и Српске православне цркве. После Сабора усвојио је нови календар изазивајући први велики раздор у Православљу. Позивајући се на 28. канон четвртог Васељенског сабора по коме све ’’варварске територије’’ припадају Цариградској патријаршији, од Руске православне цркве, коју је искорењивала бољшевичка револуција, Мелетије је отимао јурисдикцију у Европи и Америци.

Владика Николај је упознао Мелетија и у извештају сабору СПЦ из Америке пише:

„Митрополит Мелетије вели, да према прописима канонским, врховни надзор над црквом у Америци мора да припадне патријарху цариградском. Позива се на канон 28. IV Васељенског сабора, сходно коме све цркве у земљама „варварским“ спадају под јурисдикцију патријарха у Цариграду.’’

Верном православном народу широм света нису биле по вољи Мелетијеве модернистичке реформе у Цркви. У Цариграду долази до великих немира у којима је огорчено православно становништво демолирало Патријаршијске просторије и самог Мелетија подвргло телесним повредама. Био је присиљен да напусти Цариград 1923. Убрзо после тога, постављен је за Александријског патријарха.

Вартоломеј (1940 – ) је сада-шњи екуменски патријарх у Цариграду од 2. новембра 1991. Студирао је на Грегоријанском универзитету у Риму, потом на Екуменском институту Босе, који је основао генерални секретар Светског савета цркава. Потом је на универзитету у Минхену изучавао римокатоличку и евангелистичку теологију. Добро је припремљен за екуменистичку мисију.

Теодор Зисис, познати теолог Грчке православне цркве пише: ’’Свети канони категорички забрањују заједничке молитве (са јеретицима и неверницима). Ипак, Вартоломеј, тада још млади архимандрит који је живео у окружењу патријарха Атинагоре и свог духовног оца митрополита Мелитона (активног учесника екуменског покрета), говорио је сасвим отворено да није добро да се ми, живећи у 20. веку, не можемо молити са римокатолицима, те је неопходно променити каноне.’’ Вартоломеј је записао да су канони ’’зидови срамоте’’ које морамо срушити. Његов задатак у Цариградској патријаршији није тежак, јер су ову патријаршију већ одавно држали екуменисти и масони.

За патријарха Вартоломеја кажу да је познатог по осветољубивом карактеру (како је Грчка црква научила из горког искуства), да спроводи свој план за раскол у Цркви, кажњавајући своје противнике, оне који се противе његовим амбицијама да постане супер-патријарх и да цариградску патријаршију учини источним „Ватиканом“. Ови противници су, поред Московске патријаршије, древна Антиохијска и Српска патријаршија.

Познати грчки теолог и публициста Димитрије Анагностоу у чланку под насловом ’’Патријарх Вартоломеј је опасност за православни исток’’ пише да је Цариградски патријарх Вартоломеј ’’не само носилац модерне пан-јереси, већ и њен вођа, главни покровитељ и водич. Ово није субјективна оцена и није приватно мишљење, већ заједничко уверење које се доказује и безусловно потврђује на основу званичних и јавних поступака, изјава и текстова овог патријарха – примата некада славне и православне столице Цариград.’’

Давање томоса (решења) расколничкој украјинској цркви ипак је било изненађење. Ову Вартоломејеву одлуку пратили су финансијски скандали као и притисци из Вашингтона са циљем да се признавањем аутономије расколницима у Украјини ослаби Руска православна црква и њен утицај у свету. Ово признање украјинских расколника је по мишљењу многих, ослабило Православну цркву у целини и дало Турској зелено светло да прогласи Свету Софију за џамију. Тако је Вартоломеј, поред свих својих политичких пријатеља остао сам ’’сирак тужни без иђе икога’’ у одбрани најлепше православне цркве у свету и то у Константинопољу.

Према анализама, не очекује се да Вартоломеј обустави рад на разбијању јединства Православне цркве. Претпоставља се да је прва на реду расколничка Македонска црква, а потом Црногорска црква (Мирашева). У реду за чекање ће се наћи и многе друге етничке цркве које буду погодне за слабљење Православља, посебно на територијама од геополитичког интереса за Запад.

Вартоломеј и политичари

По угледу на своје ’’славне’’ претходнике, патријархе Мелетија и Атинагору, и садашњи Цариградски патријарх се ослања на моћне политичаре, посебно америчке. То што су неки од њих отворени антихришћани који подржавају абортусе, хомосексуалне бракове, ограничење верских слобода… не омета екуменског патријарха да им додељује најпрестижније награде Православне цркве. Једна од таквих награда, Атинагорина награда за људска права, на банкету Реда Св. Андреја, уручена је 2015. поклонику Васељенске Патријаршије и познатом србофобу, Џозефу Бајдену, тадашњем потпредседнику владе САД-а, у хотелу Хилтон, у Њујорку.

Заинтересованост за Цариградску Патријаршију, Бајден је исказивао више пута како својим доласцима на Фанар у два наврата ( 2011. и 2014.) тако и политичким заступањем ставова ове Патријаршије на различитим скуповима. Та заступања, остала су само на речима, док су његове милитантне идеје за бомбардовање Србије и Ирака итекако искусили народи ових земаља. Као Вартоломејев наследник најчешће се помиње архиепископ амерички Елпидофорос, који је већ познат по својим политичким активностима, али и црквеним новотаријама. Дао је подршку организацији Black lives matter придруживши се мирним протестима. Недавно је благословио конвенцију Демократске странке; изнео неке контроверзне верске предлоге, као причест уз употребу индивидуалних кашичица и причешћивање супружника који нису православне вере.

…
Комплетан чланак у штампаној Слободи