У специјалном броју „Слободе“ у уредничком напису о Драгиши Кашиковићу (1932-1977) поменуте су две српске новине са речима да их је Драгиша “покренуо”.
Сатирични лист “Чичак” заправо је дело Миомира Радовановића, које је Драгиша помагао у самом почетку, када је ценио Миомирову поезију. Чак је и компоновао музику за Радовановићеву песму “Ја видим”. (1)
Покретање часописа „Данас“ и суделовање Кашиковића је дужа “прича” којој су посвећени следећи редови.
Средином педесетих година прошлог века захваљујући одлуци председника Двајт Ајзенхауера приспео је у САД већи број Срба, углавном младих , као политичке избеглице из ФНРЈ.
Младим емигрантима којима сам се и ја прикључио, после проведених преко три године у избегличким логорима у Италији послала је гаранције СНО уз подршку СПЦ за Америку. Светски Савез Цркава обезбедио је авионске или бродске карте. Нећу да се осврћем на оне који да би нас “приближили” Ватикану осуђују ССЦ.
Велики број избеглица, нарочито младих, из државе коју је Запад подржао јасан су знак да слободе у тој лажној “демократији” није било.
Најбројније групе избеглих Срба стигле су у Њујорк, Кливеланд и у средиште СНО у Чикаго.
Ја сам стигао у Геру где је живео мој спонзор Михаило Дучић. Одмах сам постао члан СНО и ускоро и секретар МО.
Овде треба записати да је ФНРЈ, иако помагана од Запада била држава коју су њени грађани, нарочито млади, масовно напуштали.
У исто време треба записати оно што се и даље избегава да је млада Краљевина Југославија постала не само земља најбржег напретка у Европи о чему је писао Луј Адамич (2) него и земља масовног повратка исељеника о чему ми је причао Божидар Пурић, сведок тих догађаја и као предратни конзул у Чикагу.
Жива активност младих педесетих година, указала је потребу у Чикагу организовања у оквирима СНО. Велику подршку младима пружио је нови Генерални секретар СНО Божидар Пурић, у рату председник Краљевске владе a пре рата конзул више пута у САД. Пурић је био и уредник „Слободе“ чији сам био сарадник.
Заказана је била “Оснивачка скупштина Клуба младих бораца Српске Народне Одбране”, 18. маја 1957. године у Хотелу Атлантик у Чикагу и упућен је у Слободи ПОЗИВ српској омладини.
Велику заслугу испуњења идеје окупљања младих сноси Јован-Јоја Пауновић (1933- 2003), избеглица приспео из Грчке. Тамо је као избеглица била његова мајка, у рату болничарка четника. Међу приспелим младим избеглима био је велики број оних чије су главе породица страдале у рату. Да поменем само Илију Ћуришића, Слободана Лашића, Николу Тодоровића, Миодрага Бељаковића, Слободана Кристића…
У исто време када су стизали млади Срби преко СНО стизале су и породице ратних заробљеника КЈВ и преживелих четничких бораца, Стигао је и већи број ћерки. Да поменем будућу благајницу Клуба Веру Лончаревић.
На оснивачкој Скупштини младих бораца промењено је име Клуба које сада гласи Клуб слободне српске омладине Српске Народне Одбране.
Изабрана је следећа управа председник Др. Ј.Јокановић, потпредседници Др. Милан Дробац и Душан Буњевић. Секретари Јован Пауновић и Наталија Рашовић. Благајник Вера Лончаревић. Чланови управе Душан Поповић, свештеник, Ђорђе Манојловић и Васа Костић. Председник Надзорног одбора Милан Петровић.
Положај председника одмах је промењен и припао је студенту теологије Душану Буњевићу, данас проти СПЦ, а страдалнику од комуниста. Тог тренутка у Чикагу био је физички радник, као што је и већина нас била по приспећу у САД.
Ускоро је покренут БИЛТЕН Клуба коме је дато име ДАНАС, по забрањеном листу у ФНРЈ.
Први задатак Клуба је било упознавање младих са српском емигрантском елитом кроз серије предавања, од јесени 1957. до пролећа 1958 године у малој сали хотела Атлантик.
Предавачи су били Др. Божидар Пурић у рату председник Краљевске владе а тада генерални секретар СНО и уредник „Слободе“ са темом “Међународно признање држава”, Др. Слободан Драшковић “Услови опстанка српског народа“, Епископ Дионисије “Улога Српске Цркве у духовном развоју нашег народа”, Јован Контић “Један поглед на емигрантску српску књижевност”, Др. Урош Сеферовић “Утицај психе на органске поремећаје”, Слободан Митић “Материја, атоми и енергија”.
Све предаваче је преставио слушаоцима Јован Пауновић изузев Јована Контића кога сам ја представио. Пауновић је заслужио највећу похвалу за свој труд, за високи ниво својих престављања српске елите када му је било само 24 године.
У време када су се предавања одвијала и када се очекивао напредак Клуба, по одлуци Америчке владе многи млади Срби позвани су у војску на две године. Да поменем само неке Драгиша Кашиковић, Бранислав Кевић, Миша Костић, Слободан Кристић, Александар Рељић, Благоје Раденковић, Љубиша Драгин…
Друга промена десила се одлуком бројних младих емиграната да наставе школовање широм ове велике земље. Зато су управници Клуба покушали да се повежу са младим емигрантима у Њујорку, Кливеланду и Милвоки. Ни ту није било већег успеха ради удаљености.
Као последњи покушај спасавања младе организације путовали смо у Кливленд 13. маја 1961. године. Митинг је одржан у црквеним просторијама. Тамо је био организатор мој пријатељ Ђорђе Ђелић и више пута кућни гост у Чикагу за време Видовданских конгреса и Нове године.
На састанку сам водио Записник који показује да су многи млади већ били чланови других српских организација са другим плановима.
Да поменем само присутне овог заборављеног скупа Ђелић, Пртењак, Костић, Кевић, Ранђеловић, Милосављевић, Станковић, Поповић, Пауновић, Павло-вић, Стојков, Лончаревић, Радовић. Скупу су упутили писмене поздраве А Павловић, Д.Јовановић, П.Павловић, Д.Зец, П.Булић.
Тада је председник СНО био Др. Урош Сеферовић, пре рата познати певач у Краљевини. Др. Божидар Пурић велики заговорник окупљања младих није више био управник СНО.
Ја сам и даље био сарадник „Слободе“ као и Јован Пауновић.
На Видовдан 1962. године стигао је на Конгрес СНО Драгиша Кашиковић, да би постао чиновник СНО. После отслужене војске и школовања уз добро знање енглеског језика његови планови су били много већи. Био је пун идеја у борби против комуниста кроз акције које нису биле у плановима Пауновића и мене.
Запамтили смо да је на једној фудбалској утакмици Црвене Звезде у Чикагу пред почетак преко звучника одсвирана краљевска химна „Боже правде“ а не „Хеј Словени“. Запамтили смо и “заказану” прославу 29. новембра у Конзулату ФНРЈ, а да није била заказана.
Тада смо Јоја Пауновић и ја планирали да Билтен „Данас“ претворимо у часопис са новим идејама. То је прихватио и Кашиковић са својим штампарским знањем, које је већ даровао „Слободи“.
Кашиковић је организовао 2. децембра 1962 године Усмене новине СНО уз подршку Др. Сеферовића. Учествовали смо Пауновић, Кашиковић и ја као предавачи и песник Ђорђе Ђорђевић са својим даровима уз пригодан музички концерт.
Пауновић је беседио о Новој Европи коју предводи генерал Де Гол. Кашиковић је пренео своје разговоре са Миром Кордоном, познатим кубанским патриотом.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
