Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3000 цивила, од којих 300 ученика
Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу гдје су се ње-гови родитељи доселили из Андријевице. Његов старији брат, Вуко, страдао је над Њемачком 1944. године, док је пилотирао савезничким авионом. Други брат, Митар, одведен је из београдске Гимназије на Сремски фронт, гдје је страдао већ трећег дана борбе.
Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили све питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад.
Са два друга, Веселин је успио да побјегне у шуму, гдје су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџ-бини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима, и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање.
Прва велика битка у којој је учестовао била је покушај ослобађања Краљева, у октобру 1941. Најјаче њемачко упориште у Краљеву била је Ратарска школа. На њу је, са бомбом у руци, јуриш предводио Јово Бојовић, командант Корпуса. Покосио га је први њемачки рафал. Још доста Веселинових сабораца је те вечери изгинуло, па је јединица била принуђена да се повуче.
У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живио тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их.
У међувремену, гестапов-ски официр прешао је у Врњач-ку бању, гдје су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију њемачког официра. Придружио им се једна војник из Врњачке бање, који је добро познавао терен.
У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић ми је детаљно описао како је то успио:
„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Узео сам стубе које смо донијели са собом, и поставио их уз зид. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке!
Успио сам некако да се попнем у уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао.
Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20 хиљада бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса.
Слиједиле су бројне битке по Босни, против усташа и балија, у којима сам рањен више пута, али ми је најтежи дан био 10. септембар 1944. године (то је иначе један од ријетких датума које памтим) када је краљ Петар Други, преко Радио Лондона, наредио да се прикључимо јединицама маршала Тита! Тај краљев говор у мом мозгу је уклесан као текст на неком споменику, и од тада до данас, сваку ноћ, тај говор одслушам по једанпут или двапут! Прати ме као ноћна мора! Да ли је то могуће! Ја краља свога никада издао нијесам, а он нас изда све! Та његова издаја коштала нас је стотина хиљада живота! Хтио сам његовом сину, када је долазио на наше скупове, да очитам молитву за његовог оца, али увијек ме је нешто спријечило. У међувремену, њему је неко рекао шта ја спремам да урадим, па ме је избјегавао на разне начине. На крају сам и ја почео да изврдавам сусрет са њим, због мог сина који је постао члан Крунског савјета. Ја му не би био члан тог савјета – па да ми цијели свијет дадне!
Краљ Петар је био млад – кажу ми. А он је моје годиште. Како он млад, а ја нисам био млад. Ја сам милион пута у животу узвикнуо: ‘Живио краљ Петар Други’, крв проливао, четири пута рањаван и осуђиван и од Њемаца и од Партизана, све борећи се за краља и отаџбину, то је био мото моје борбе. А тај мој краљ је направио то што је направио. Како је био млад кад је имао 20 година, а ја нисам био млад ни кад ми је било 16 година!
Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видио да ће побити и ту породицу, одлучио сам да се предамо. Три мјесеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никад а нијесам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдје ме спасио љекар др Веселин Савић.
Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарано-вић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом.
Учествовао сам активно, иако стар, у ратовима у вријеме распада СФРЈ. Када је српски сват погинуо у Сарајеву, исти дан сам отишао за Београд и ставио се Српској гарди на располагање. Иако ми је било 68 година, нијесам био гори борац него када сам био младић. Чак сам успио да, у борби прса у прса, голим рукама задавим једног усташу. Ратовао сам, углавном, по Босни. После 50 година, на истом мјесту. Све је било исто, чак су и непријатељи били исти.“
Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вјера у Београду, у два мандата), и четворо унучади.
