На празник Светог Апостола Луке и Светог Петра Цетињског упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Живко Кајевић (1942 -1921). Сахрањен је на српском гробљу код манастира Нове Грачанице, Чикаго 4. новембра 2021. Отац Живко био је умировљени парох при храму Свете Петке, Трој, у држави Мичиген.
У чин свештеника рукоположен је у Чикагу кад је имао 27 година. Службу је започео као привремени парох цркве Свети Сава у Џолиету. После неколико година, премештен је у цркву Свети Никола, Брукфилд, где је остао на служби 26 г. За све то време радио је у фабрици, јер му црква није могла обезбедити пуну плату. Када се фабрика у којој је радио затворила, постављен је за пароха цркве Свети Стефан Дечански, Ворен, Мичиген. Ту је по први пут добио пуну свештеничку плату. Остао је у овој цркви десетак година. Није више морао да ради по фабрикама како би школовао своју децу. Био је срећан у своме послу. Увек је желео да ради као свештеник пуно радно време. Имао је тада времена да чита све оне књиге које је годинама куповао. После десетак година, 2012. премештен је у цркву Света Петка, Трој у Мичигену, која већином окупља наш народ из Јужне и Старе Србије.
Владика Лонгин о оцу +Живку
”Овај дивни Христов пастир је више деценија верно служио Богу и свом роду. Био је познат као човек дубоке вере, огромне љубави за свој српски народ. Увек је био спреман да поднесе жртву ради добра ближњих, али и ради свог српског православног рода, као и добра свих људи.”
”Иако је био премештан у више парохија и морао је поред свештеничке службе да ради фабричке послове да би обезбедио своју фамилију, отац Живко је увек смерно и скромно, без икаквог роптања носио свој пастирски крст, увек тешио и храбрио друге и био пример за углед.”
На сахрани у манастиру Нова Грачаница било је више свештеника старије, али и новије генерације. Дошли су да са поштовањем испрате о. Живка у царство небеско; да се помоле Богу за блажен покој његове душе и да му се захвале за сва добра која је чинио.
У говорима на сахрани је често истицана његова скромност, ревност и велика љубав. Преосвећени владика Лонгин, који је началствовао на овом опелу рекао је: ”Отац Живко је увек био одан својој цркви и свом српском роду и епархијском архијереју. Без поговора је ишао да служи тамо где је била потреба цркве и наше епархије на овом континенту. Од оца Живка се могло учити и смирењу и доброти, али се посебно могло учити од његове молитвености. Био је заиста човек молитве, човек широког срца и великог разумевања.”
Не судите да вам се суди
Преосвећени Владика је истакао да о. Живко нити је осуђивао нити је мрзио друге. Када би се нашао у друштву оних који би често некога критиковали, он би рекао: ”Па, немојте! Добар је он човек.” А на њихову реакцију да није тако, о. Живко би одговарао мирним тоном: ”Па и он има добро срце. Добар је он. Помолимо се Богу за њега.”
”Ретко је данас срести такве богослужи-теље који су верни и Богу и роду. Ми живимо у времену када људи виде прво оно лоше у човеку, свом ближњем, оно што није за похвалу, а добро, које сваки човек има, макар и у малој мери, или не желимо да видимо, или презиремо. Зато су овакви људи као о. Живко, били и јесу со земљи, светлост свету, онако како је Христос рекао.”
И на крају владика Лонгин је казао: ”Молитвама свих светих из рода нашега да Господ упокоји душу свог пастира о. Живка; да му буде милостив; да му опрости сва сагрешења и да га уврсти у оне најбоље из рода нашега. Нека му је вјечна памјат! Нека нам остане у вечном сећању! И нека би се ми њега молитвено сећали, јер то је веома важно, да би га се и Господ сећао, да га никад не заборави. Зато и певамо молитвено: Вјечнаја памјат! Вјечно сећање! Бог да му душу прости и помилује и живот вечни дарује.”
Одрастао поред старих Немањићких храмова
Отац Живко рођен је у селу Бањани, Скопска Црна Гора. То је област на северу данашње Македоније. Кајевићи су се ту доселили из околине Бијелог Поља (Црна Гора). Побегли су од Турака који су на њихове велике, плодне њиве крај реке Лима гледали са негодовањем. Једног дана им рекоше: ”Ако хоћете да задржите имање, морате прећи у ислам.” Два старија брата, ожењени и са децом, нису то могли прихватити и одселили су се у Скопску Црну Гору, оставивши имање млађој браћи који примише ислам.
У Светој Гори, како су вековима на Балкану називали Скопску Црну Гору, Немањићи су саградили 30-так храмова. Највише их је подигао краљ Милутин. Већина их је сачувана до данас, али су 1967. потпали под тзв. Македонску православну цркву. На овим просторима Срби опстају дуже од осам векова. Данас је ова област са свих страна окружена Албанцима и једна од три области са највећом концентрацијом Срба у Македонији.
Отац Живко се родио и одрастао поред ових Немањићких храмова, где су Срби чували своју веру, језик и обичаје. У дому својих родитеља оца Недељка и мајке Стоје, живео је са старијим братом Стојиљком и сестром. Браћа су као дечаци одлазили у цркву и припомагали свештенику. Старији брат Стојиљко је после завршене Богословије, био локални парох, а Живко је похађао гимназију.
Отац Стојиљко ми прича: ”Нико у фамилији није очекивао да ће се Живко из гимназије преписати у Богословију. Било је то око празника Свете Петке. Моја парохија је била велика, око 250 домаћинстава и сви су славили Свету Петку. Требало је да их све обиђем за два дана и две ноћи, да свима пресечем колач и очитам молитву. А те јесени бејаше хладно, падају кише, блатњави путеви. Идем пешке у све домове и долазим кући касно, уморан са блатњавом обућом и блатњавом мантијом. Кад уђох у кућу, Живко подиже поглед са књиге коју је читао, па ме рече:
– Боже, Боже! Погледај како изгледаш! Докле ћеш тако?
– Изабрао сам, брате мој, овај позив, па ми блатњави путеви и хладни јесењи дани не сметају.
– Па што ти неко не помогне? – пита Живко.
– Нема, брате, ко да ми помогне,” рекох му.
Само неколико дана касније Живко је саопштио да хоће да напусти гимназију и да се упише у Богословију. Покушали су да га одврате од тога говорећи му о тежини и опасности посла. Није користило. Живко је био упоран. Каже: ”Хоћу у Богословију! Хоћу да служим Богу и хоћу да помогнем брату, да и ја носим његове муке и тешкоће. Хоћу да и ја будем храбар као и он и да се никога не бојим.”
Познавајући менталитет народа из кога Живко долази, ректор Богословије га је примио. Веровао је да ће он као вредан младић постићи све оно што је пропустио у току године. У Богословији се спријатељио са Ристом Радовићем (пок. митрополитом Амфилохијем) и остали су пријатељи док их смрт није раставила. Сачуван је велики број њихових писама.
Бекство из Југославије
Први је преко границе побегао о. Стојиљко. Убрзо је у Трст стигао и Живко. Неколико година су остали у Паризу, радећи и учећи на академији Светог Сергија. Из Париза су дошли у Америку. Отац Стојиљко каже:
”И као што је владика Лонгин рекао, никад се мој брат није жалио. Све је трпео и радио са љубављу и вером у Бога. Редак човек! У нашој фамилији имао је најбољу душу. Кад би га неко питао како је и како издржава два посла, он би смирено одговорио:
– Добро сам, хвала Богу!
– Али, како издржаваш, човече, све ово? Пет или шест дана у фабрици, а онда у цркви.
– Све је то Божији план и Божија воља, са осмехом би одговарао о. Живко.
Скоро 30 година радио је два посла. Онај фабрички му је доносио много већу зараду од свештеничке, децу је слао у приватне школе. Али поред фамилијарних обавеза, о. Живко је сваког месеца слао чек епископу рашко-призренском г. Павлу (нашем каснијем патријарху) као помоћ Призренској богословији. Помагао је и другима.
Прича ми о. Стојиљко када је негде почетком 1990. отишао код патријарха Павла за благослов, он га је упитао:
– Кајевић! Млађи или старији?
– Старији, Ваша Светости.
– А што се не угледате на Вашег млађег брата? Он је најбољи свештеник и духовник? ” Даде ми некако благослов, а чинило ми се да ће онако слабашан да ме удари.
Још од раног детињства, о. Живко волео је да чита, јуначке песме, Достојевског, Толстоја, па онда о. Јустина Поповића, владику Николаја… Читање је сматрао веома важним за своје образовање. Иза себе је оставио велики број књига, међу којима су и оне које није стигао да прочита.
Отац Живко је био дугогодишњи члан Српске народне одбране, читао нашу Слободу, помагао нас духовно и материјално.
А онда, далеко од старих зидина Немањићких храмова, у месту свог последњег службовања, где Света Петка штити, уснуо је у Господу о. Живко, скоро на годишњицу упокојења свог пријатеља из младости, митрополита Амфилохија.
