Кливленд, Охајо, САД – Биста познатог српског песника, писца и дипломате Јована Дучића откривена је у Српској културној башти која постоји као део Рокфелер парка у Кливленду у држави Охају у САД-у. Домаћин манифестације је био Алекс Маћески, оснивач Српске културне баште и почасни конзул Републике Србије.
Јован Дучић (1871 – 1943) био је један од најугледнијих српских песника, писаца, дипломата, родољуба и чланова Српске краљевске академије. Рођен је у Требињу. Учитељску диплому је стекао у Учитељској школи у Сомбору и дипломирао право на Факултету филозофских и друштвених наука Универзитета у Женеви у Швајцарској. Радио је као наставник у Бијељини и Мостару пре него што је именован у Министарство спољних послова у Београду. Аустро-угарске власти су Дучића отпустиле са државног посла и забраниле му рад у државној служби због његових родољубивих песама „Отаџбина“ и „Ој Босно.“
Дучић је био први амбасадор у историји југословенске дипломатије. Био је дипломата и изасланик у девет земаља (Турска, Бугарска, Италија, Грчка, Египат, Швајцарска, Мађарска, Румунија и Шпанија). Његова последња дипломатска служба била је у Мадриду након чега је отишао у САД због нацистичке немачке инвазије на Краљевину Југославију 1941. године.
У САД-у је живео у Гери у држави Индијани где му је живео рођак Михајло Дучић. Његова делатност у Америци се везује за рад у српско-америчким организацијама као што су Српска народна одбрана и Српски народни савез. Дао је велики допринос „Американском Србобрану,“ најстаријим српским новинама које излазе у континуитету на америчком континенту од 1906. године. Др Александар Петров, бивши уредник „Американског Србобрана“ је истакао у књизи „Првих 100 година Српског народног савеза“ да је „Американски Србобран“ „место где је Јован Дучић извршио своју последњу мисију на овом континенту. Посветивши се у потпуности овој мисији, Дучић је писао политичке чланке и песме искључиво за ‘Американски Србобран.’ Његов допринос је био допринос песника и патриоте.” Дучић је предвидео да ће комунизам и југословенство бити највећа опасност за опстанак српске државе. Он је истакао да немањићка српска држава не може бити ствар ценкања на пијаци за утопијску идеју Југославије која је доживела слом у Другом светском рату. Сматрао да ће овај слом дати добру лекцију српском народу или ће постати знак коначног пораза.
Дучић је преминуо 7. априла 1943. године у Гери. Сахрањен је на гробљу српског православног манастира Светог Саве у Либертвилу у држави Илиној. Његова последња жеља била је да буде сахрањен у Требињу и она је испуњена 2000. године када су његови посмртни остаци пренесени у Требиње захва-љујући истакнутом српском добротвору из Чикага Бранку Тупањцу.
Најзначајније Дучићеве књиге поезије су: Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети, Плаве легенде, Градови и химере и Лирика као и његов роман Благо цара Радована, и песничка писма из Швајцарске, Грчке и других држава између осталих.
Након освећења бисте које су служили прота Драгослав Косић и отац Нектарије Тешановић, Алекс Маћески је срдачно поздравио присутне госте. Он је подсетио присутне да је Српска културна башта основана 5. октобра 2008. године.
„Народ и земља Србија инспирисали су ову културну башту… Првобитно су Србија и Хрватска биле спојене са Словенијом у Југословенској башти. Словеначка културна башта је основана 1932. године, а касније су се придружиле Србија и Хрватска, које су мирно и сложно сарађивале у Рокфелер парку све до распада Југославије почетком 1990-их. Тада су српско и хрватско представништво напустиле Југословенску башту и она је поново била посвећена Словенији.“ Маћески је 2006. године био председник, издавач и главни извршни директор Плејн дилер-а, највеће новинског предузећа у држави Охају. Предводио је иницијативу за прикупљање средстава неопходних за оснивање Српске културне баште.
Данас постоји 33 културне баште у парку које представљају своје државе као симболе мира и разумевања међу народима. Оне представљају различите етничке групе чији исељеници су допринели развоју Кливленда и САД-а у целини. У баштама су бисте познатих песника, писаца, филозофа, композитора, уметника, научника и спортиста представљених земаља као што су Шекспир, Данте, Јохан Себастијан Бах, Семјуел Бекет, Фредерик Шопен, Конфучије, Никола Коперник, Антоније Дворжак, Јури Гагарин, Гете, Џемс Џојс, Марк Твен, Томас Мор и многи други. Прва културна башта у парку је била Шекспирова башта основана 1916. године која је касније названа баштом Велике Британије; 1926. године је основана Хибру и друге баште. Сваке године културне баште постају место окупљања за догађај „Један светски дан“ на којем различите етничке групе представљају своју културу са мотом „мир кроз узајамно разумевање.“
О животу и делима Дучића говорио је прота Косић. Заједно са своје три ћерке, Анђелином, Анастасијом и Теодором рецитовали су и певали стихове познатих Дучићевих песама. Публика је уживала у сваком тренутку њихових дирљивих рецитала и певања.
Српска културна башта укључује терасу са бистама знаменитих српских личности кроз историју. У центру баште се налази икона Св. Саве који је био српски просветитељ, принц и оснивач аутокефалне Српске православне цркве. То је репродукција мозаика из Хиландара, Патријаршије у Пећи и манастира Жича. Српска културна башта поседује бисте Николе Тесле и Михајла И. Пупина, српско-америчких научника и проналазача: Милеве Марић, српске научнице и супруге Алберта Ајнштајна; краља Петра Првог, ослободиоца Србије; Петра Петровића Његоша, српског песника, владике и државника Црне Горе; Стевана Стојановића Мокрањца, српског композитора; Вука Стефановића Караџића, оснивача српске граматике; Милутина Миланковића, српског научника; Надежде Петровић, српске сликарке; Десанке Максимовић, српске песникиње; и Јована Дучића, српског песника, писца и дипломате.
Српска културна башта је део фондације за очување наслеђа Балкана.
Милош Растовић
