Све што сада гледамо на северу покрајине, ми са југа смо давно прошли. Научили смо да Београд од нас пере руке зарад безалтернативног пута у Европску унију
Само дан уочи Видовдана у Пећи, тачније на обилазници око града, ухапшен је Милорад Ђоковић из Витомирице под сумњом да је извршио ратни злочин. Неколико дана раније “Електросевер“ добио је лиценцу за рад на Косову, што, најједноставније објашњено, значи да Срби са севера покрајине почињу да плаћају струју такозваној држави Косово. На Видовдан је ухапшен младић из Београда, Никола Недељковић, због, кажу у полицији, ширења раздора и нетрпељивости. Одмах после поменутог празника Приштина је донела одлуку о укидању регистарских ознака “КМ“ и дала рок за пререгистрацију возила до 30. септембра.
Милорад Ђоковић је запослен у матичној служби у Привременом органу општине Пећ који је измештен у Гораждевцу. Миран, поштен и скроман човек, омиљен међу колегама. Отплаћиво је кредит и једва састављао крај са крајем. Његова породица живи у Подгорици, али је он остао у Витомирици.
Живот у потпуном окружењу Бошњака и Албанаца није му био лак свих ових година, али био је подношљив у односу на оно што је преживљавао од стране албанских власти из Пећи. Није колеге на послу оптерећиво својим проблемима, судским спором, и они мало знају о томе. Био је то само његов рат који је водио за своје имање, јер су локалне власти хтеле да му одузму плац на коме је саградио кућу, а који је деведесетих година прошлог века добио од Општине Пећ. После дугогодишњег спора такозвани Виши суд Косова пресудио је у његову корист, и ту је сва његова “кривица“.
Није био припадник војске и полиције, био је свој на своме и путовао је сваког дана на посао, и у најтежим временима. За време Мартовског погрома Албанци су му запали кућу, али је обновио и наставио да живи у Витомирици. Зар би то радио човек који је за време сукоба 1999. убијао цивиле албанске националности?
Могу овакво питање да поставим за сваког Србина који је ухапшен под истом сумњом – а таквих је много – али то ништа не помаже. Иза оптужнице за ратни злочин крије се једна друга истина, а то је прогон, односно отимачина имања, и то свим расположивим средствима. То не ради појединац, неки тамо Албанац коме се нешто замерио Ђоковић, на пример, па се сада свети и све ће трајати неколико дана – тек да се Србин заплаши.
То ради пројекат назван “Држава Косово“ , али и сви они који су га створили, признали, и сада затварају очи пред терором над недужним човеком, правећи се да то није њихова ствар. Одређен му је притвор од 30 дана, а досадашња искуства говоре да све може да траје јако дуго, чак и да га осуде за злочин о којем појма нема. Исти систем му је потврдио власништво над имањем, али и оптужио за ратни злочин. Играју се са нама како хоће, у њиховим смо рукама.
…
Све што сада гледамо на северу покрајине давно смо прошли ми јужно, и ако се нешто другачије догоди њима него што је нама, бићу пријатно изненађена. Научили смо да када Београд, да тако кажем, од нас пере руке – због безалтернативног пута у ЕУ, све се препушта људима на локалу. У нашем случају су то били председници општина, евентуално неки посланик. У случају севера КиМ то је Српска листа, она чији посланици седе у сепаратистичким инстутуцијама у Приштини…
Разлог за оптимизам
Све се ово дешава у условима када Албанци незадовољни оним што им је донела такозвана држава Косово желе само да оду, да не кажем побегну. Све им се распада и народ се од све муке шали па каже да ће само Срби остати у “ држави Косово“, потпуно интегрисани.
Ето, тако је било на Косову и Метохији о Видовдану 2022. године. Због свега поменутог није се много коментарисало оно што се дешавало у грачаничкој порти и на Газиместану. Упоредите само прошлогодишње хапшење Риста Јовановића и реакције поводом тога које се недељама нису смањивале, и овогодишњег хапшења Николе Недељковића. Обојица су ухапшена на правди Бога, зато што су Срби, зато што су певали на Газиместану и зато што долазе да празник прославе на Косову и Метохији. О Николи готово да се и не говори а требало би, ако због ничег другог онда да вршимо медијски притисак на институције у Приштини.
Када бих само Видовдан коментарисала – а он је једина светла тачка ових дана за све нас на КиМ – рекла бих да га је обележила младост. Прошлогодишње хапшење није уплашило младе људе који су на КиМ дошли из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске, напротив. Било је, по многим проценама, дупло више људи на Газиместану. Што више времена пролази све је масовније окупљање али и достојанственије понашање окупљених, па су мирно чекали да се парастос заврши и тек онда почели да певају. Скандирали су, између осталог, и: “Све је Русија, Косово је Србија“.
Парастос и лутургију служио је патријарх српски Порфирије, 10 владика и два митрополита – никад више. Ове године је велики број верника био и на литургији у порти манастира Грачаница, и колико год била импресивна слика свих окупљених црквених великодостојника на бини, пажљиво слушана беседа патријарха, некако је изнад свих њих била сенка признавања аутокефалности Македонској православној цркви. То су људи и коментарисали по порти.
За крај ћу се вратити на почетак текста и рећи да су, по мом мишљењу, Срби који живе у Метохији најбоље што Србија тренутно има. Не брани се Косово и Метохија на северу покрајине, него у Гораждевцу, Витомирици, у местима где један Србин опстаје и мучи се. Морамо да почнемо тако да се понашамо, да подржавамо једни друге, јер ако је држава од њих – свих нас јужно од Ибра – дигла руке, није Бог, а на крају увек буде воља Његова. Да није тако, зар бисмо имали снаге да опстају, да опстајемо, у гетима, без слободе?
У каквим условима они живе, подижу децу, шта трпе и какав крст носе, зна само Господ. Остављени, готово заборављени, о хапшењу Ђоковића кажу:“ Може им се, дошло је њихово време“. То кажу и настављају да трпе. Када им поменете државу Србију, само одмахну руком са изразом дубоког разочарења, јер је нема да им крст барем некада придржи. У централном делу КиМ све је више људи који исто реагују, а север покрајине је на путу да буде доведен у исту ситуацију. Дотле смо стигли Бриселским споразумом и дијалогом под окриљем Европске уније. Па сада, коме трагедија, коме успех.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Извор Нови Стандард
