Ове школске године ова самохрана мајка има више ђака него неке сеоске школе у Србији
Према попису становништва из 2022. године, у Србији је било око 40% домаћинстава са децом која имају двоје деце. Овај податак указује да су породице са двоје деце и даље најбројније у Србији, али се и овај проценат све више смањује, а наталитет опада. Око 35% су породице које имају само једно дете, породица које имају троје деце је 15-ак процената, а оних које имају четворо и више деце је свега десетак одсто. Ово представља пад у односу на претходне деценије, када су породице са већим бројем деце биле бројније. Данас је све мање породица у Србији које имају четворо или више деце, што је резултат различитих фактора. Ретки су они који се могу похвалити бројном, срећном и здравом породицом, али ово је прича о једној од њих.
Првог септембра ове године у школу је кренуо и Ђорђе, најмлађе дете Маје и Радише Ковачевића из Краљева. Радише нема већ шест година, па Маја од 2018. године сама брине све родитељске бриге. За Радишу се удала млада и било је тада оних који су, због разлике у годинама, тај брак осуђивали, али обоје су се трудили да живе своје животе и да, тек успут, свету објасне како је борба да нас има што више, данас најважнија битка српског народа.
Маја је мама први пут постала у својој 25. години. Пре 19 година рођена је Милица, која је, од ове године, студенткиња Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. После Милице, рађали су се само дечаци, а Маја је хтела бар још једно женско дете. Друга кћерка, Ружица, била је седмо дете у породици.
Сада живе у породичној кући у Врдилима у коју су се, пре неколико година, преселили из малог подстанарског стана у Краљеву. Два најстарија сина ђаци су средње Угоститељско-туристичке школе у Врњачкој Бањи, а сви остали су основци. Најмлађи син пошао је у први разред основне школе. Тако је, у полу-збиљи настала и полу-шала када је Маја 1. септембра испратила сву своју децу у ђачке клупе како она „има више ђака него неке сеоске школе у Србији“.
Занимљиво је да ова самохрана мајка, од првог до осмог разреда, ђака нема једино у трећем. Стасавање и најмлађег сина за школску клупу, учинило је септембар за нама потпуно другачијим од свих претходних.
– Сва деца сада иду у школу, сви су преподневна смена и ујутру када оду, ја останем сама. Због школовања, два сина живе у Врњачкој Бањи, а ћерка у Крагујевцу. Првих неколико дана ми је било занимљиво. Испланирам шта ћу све да радим и како ћу да седнем да погледам нешто или прочитам књигу, али осећа се велика празнина и тишина. Код нас је увек гужва и бука и тако сам навикла да функционишем. Највише волим викенд када се сви окупимо и када нам је пуна кућа – признаје Маја.
Радити домаћи, припремати ранчеве, одећу, ужину, испраћати и дочекивати из школе сваког дана осам основаца, за многе звучи невероватно.
– Мало нам је ујутру гужва док се сви спреме, некада измешају прибор, па се деси да фали неком шестар, неком перо, мада смо се већ уходали и ништа нам није велики проблем. Ови мањи који су до четвртог разреда иду у школу у Врдила. Она је близу наше куће. Па могу да иду сами, а ови који су старији основци, морају школским аутобусом у суседно село – Роћевићи. Што се тиче учења, помажу једни другима, али долази нам и учитељица која додатно ради са њима оно што им није јасно.
Иако је у дому Ковачевића весело као и увек, сви знају своје радне задатке и помажу једни другима.
– Није тешко да се учи, омиљени предмет ми је математика – стидљиво каже Јован који је овог септембра пошао у други разред ОШ „Јован Дучић“ у Врдилима.
Мало старији Михајло открива нам да повремено помаже мами:
– Помогнем јој, како око спремања хране, тако и када се кућа запрља, па узмем да очистим. Такође, има посла и у пластенику, помажем и око заливања, чупања корова – прича Михајло, који је друга година средње Угоститељско-туристичке школе у Врњачкој Бањи.
Ратко који похађа седми разред ОШ „Јован Дучић“ у Врдилима, открива нам да га млађа браћа и сестре често замоле да им помогне око задатака.
– Знам да то није добро, али често узмем и урадим им све – каже Ратко, шеретски се смешећи.
Школовати једанаесторо деце велика је срећа, али и огроман подвиг за свакога, а посебно за самохрану мајку. Признаје Маја да је сваког септембра хвата паника да ли ће успети све да им обезбеди. Било је тако и на почетку ове школске године. Књиге за свако треће дете су бесплатне. Она појашњава да су докупили само радне свеске, а највећи издатак су им обућа и одећа. Ипак, све на крају успешно савладамо, поручује ова храбра мајка:
– Када Бог да дете, он да и „уз дете“. Јесте тешко, али увек се нађе и све се на крају обезбеди. Битно је да се деца рађају, да нас буде што више и да не нестанемо са ових простора.
Сликарство, музика, кулинарство – свако од једанаесторо Мајине деце има област којом би волело да се бави, а она је ту да их подржава на њиховом путу одрастања.
И код малих Ковачевића понекад има свађе, признају нам и они сами, али све их спаја једна подржавајућа нит. која као да им је генски уцртана.
– Увек су спремни да подрже једни друге, посебно ако им неко дира брата или сестру. Ту блаженост због односа који имају не умем лепо ни да објасним, а врло често ни да нађем праве речи. У сваком случају, мислим да је нама много лакше него породицама које су „наткриљене“ над једним дететом – сматра Маја.
Она је са децом прошла кроз животне турбуленције, па су мали Ковачевићи навикли да је, ако имају само једну чоколаду, поделе тако да свако добије исто, а ако само једно од деце није код куће у том тренутку, остали неће да једу док им брат или сестра не дођу.
Маја истиче да своју децу пре свега учи љубави:
– Учим их да они не смеју никоме да се подсмевају, да не смеју никога да малтретирају, да не смеју да буду узрок нечијег бола или патње. Једноставно, учим их да у свакој ситуацији водиља њиховог живота треба да буде љубав. Имали смо много тешких ситуација, када је моја фирма, издавачка кућа „Глас Србије“ била у кризи, али уз Божју помоћ – превазишли смо то. Деца су срећна и без фирмираних патика и других материјалних ствари, јер су научила да је највећа вредност љубав и да је важније да имамо њу него добре патике или аутомобил. Они су научили да би несрећа била само када то важно што имамо не бисмо имали с ким да поделимо.
Тако су, недавно, у данима поста око Велике Госпојине, Ковачевићи објавили видео спот за нову песму под називом „Гладан човек“, по тексту владике Николаја Велимировића. Даровали су је, како су навели, свима: болеснима, сиромашнима, усамљенима, свима којима је помоћ потребна.
– Намењена је свим људима овога света. Песма је као молба, вапај и позив да помажемо једни другима, да у времену које је пред нама покушамо да у срцима нашим преобразимо наше душе и будемо добри и хумани људи. Бог нам је даровао, дарујмо и ми, јер ништа на овом свету није наше, сем греха. Све што имамо све је Божије – каже Маја Ковачевић.
Она у споту и пева, мелодију и аранжман урадио је Александар Ковачевић, а пратећи вокали су такође Ковачевићи: Слађана, Милица, Михаило, Радош, Јован и Нектарија.
Уосновним школама на територији Краљева, као и у остатку Србије, број основаца континуирано се смањује. Примера ради, ове године у школске клупе кренуло је 935 ученика, што је за око 70 првака мање него прошле. Број првака 1980. године на територији Краљева био је нешто већи од 1.700. Првачића у Краљеву је, дакле, сада за 55 одсто мање. Иако ове бројке, саме по себи, делују застрашујуће, оне су много блаже у односу на републички просек, јер је у Србији за исто време (током претходне 24 године), број ђака првака смањен за чак 75 процената.
Евидентно је да на овај феномен директно утичу пад наталитета и миграције разних врста. Такав тренд изазива неравномерну расподелу ђака у школама, смањење наставничког кадра, неједнаку социјализацију ђака у великим и малим одељењима, али и одражава вишедеценијски проблем континуираног губитка становништва, којем је, по свему до сад виђеном, готово немогуће стати на пут.
Зато прича о Маји која са својом децом храбро гази кроз живот, оставља наду да ће овакве породице моћи да поправе тренутно јако забрињавајући податак по којем просечна српска породица има 3,2 члана. Податак да је у Србији 1985. године у први разред кренуло око 247.000 најмлађих ђака, прошле школске 2023/2024 63.230, а ове свега око 63.000 – плаши чак и оне који желе да буду оптимисти.
Фото:
Маја Ковачевић са свих једанаесторо деце (Фото: Ненад Јеротијевић)
Маја Ковачевић са ђацима-основцима: Старији помажу млађима… (Фото: Марина Дабић)
