Отићи ћеш, дијете, једног дана. Сад као дјевојчица, мислиш да вјероватно никад нећеш. Понекад машташ о неким далеким, страним земљама… а доћи ће вријеме да ћеш маштати о овој овдје, својој на којој си никла. Ни једна друга неће јој бити ни близу.
За људе је, посебно за женску чељад, нормално отићи из родне куће, али није сваки одлазак исти. Онај кад знаш да се увијек можеш вратити, мање боли. Кад знаш да ће те увијек неко ту дочекивати раширених руку и радовати се твом доласку. Кад одеш својом вољом, много је лакше. Најтежи су они одласци кад ти не дају право да бираш, кад те нико ништа не пита… само те отргну из крила свог огњишта… неспремну, прије него одрастеш. Кад не видиш пута назад и кад на родном прагу нема оних који би ти ширили руке и привијали на груди. Оних који би ти миловали образе, обрисали сузе кад затреба, у чијем загрљају би бар на моменат ишчезле животне бриге. Нема топлијег дома до родитељског, очевине, дједовине.
Знам да је ти нећеш заборавити и да ћеш јој бити захвална… а највећи вид захвалности је кад њена дјеца постану добри људи. Кад постану, како је рекао Свети владика Николај, со земљи.
Буди добар човјек, дијете. Без те титуле, све друге падају у воду. Издигни се изнад лошег и не дозволи да те увуку у блато. Колико год пажљива била, ако те увуку, упрљаћеш се. Знаш ону причу која каже да је једина птица која се усуди напасти орла врана. Сједне на његова крила и кљуца га, али он се не брани и не троши енергију на борбу са враном. Рашири крила и лети, а што се он више диже ка небу, врани је теже дисати и сама одустаје и пада. Зато, само се уздигни ближе небу и не престај да шириш своја крила.
Бринем се за твоје срце, на њега добро пази. Не вади га из груди тако често, озебће.
Буди опрезна са маштањем… може да изроди дивне приче и пјесме, али лако се може и залутати, а пут назад зна бити тежак и трновит.
Дијете, бој се осуђивања. Никад не знаш шта неког мучи и изабери молитву наспрам осуде. Живот зна да и те како врати оном ко осуђује.
Ако посрнеш и паднеш, устани. Немој се уморити од устајања, па и кад кољена боле.
Сваки пут кад можеш, помози. Настој да обратиш пажњу на пружене руке и онда кад не машу. Радуј се томе што Бог преко тебе одговара на нечије молитве.
Обрадуј, баш онако од срца, како ти умијеш. Тад не чиниш само добро оном кога обрадујеш, већ и самој себи… сама знаш како ти се срце испуни радошћу.
Упамти дијете, да свако наше дијело које посијемо изроди плодом, прије или касније… и оно добро и оно лоше. Труди се да сијеш добре плодове јер и кад тебе не буде, неко ће их твој брати.
Знам да ће те често болити разочарења. У ствари, болиће те твоја превелика очекивања… али то си једноставно ти и мораш сама да се са тим избориш. Немој да ти буде тешко кад се осјетиш да те је било превише тамо гдје те није требало бити. Требало је, било те је са неким разлогом. Можда једноставно да нешто научиш.
Кад те оклеветају, не тугуј. И то је дио датог крста који мораш да понесеш једним дијелом пута. Упамти, да Бог веома добро познаје наша срца и да истина увијек нађе свој пут.
Све што радиш, срцем ради.
Увијек, у сваком тренутку, потруди се да сачуваш душу. Само је она вјечна. Дијете, ипак морам да тражим нешто од тебе. Не заборави ову своју кољевку која те је подигла и која ти све ово прича. Доћи ће вријеме кад ће бити пуста и тужна, али ти је обилази и не одустај. Сваки камен прошлости причаће ти неке неиспричане приче… само треба знати саслушати, а знам да ти то знаш. Не заборави како сунце јутром купа Динару, а са вечери Свилају. Не заборави бистру Цетину, а посебно не заборави себе, онакву каква си поред њих.
Сандра Зечевић
