Констракта је особа која конструише, која пројектује и гради. Да се подсетимо заборављене приче о првој жени констаркти, о првој жени архитекти у Србији?
Сви смо прошлог месеца навијали за нашу Констракту док је певала у Торину, али смо се успут више пута запитали, зашто је Ана Ђурић себи дала уметничко име Констракта. Знамо да је једноставна, озбиљна, породична жена, да занимљиво наступа у свету музике, да је архитекта по струци…. и ту је кључ разумевања имена Констракта нашој представници на такмичењу за најбољу европску песму ове године. А констракта је особа која конструише, која пројектује и гради. Дакле, Ана Ђурић, архитекта, констракта, креативно се изражава и кроз музику. Да ли је Евросонг, и наша Ана Ђурић, разлог да се подсетимо заборављене приче о првој жени констаркти, о првој жени архитекти у Србији?
Неоспорно је да су жене и у Србији и у свету оствариле изузетна дела у архитектури, али када се говори о овој професији, углавном се говори о традиционалној мушкој професији. Такав став нарушава податак да је у првој генерацији студената који су дипломирали архитектуру у Београду, била и једна девојка, Јелисавета Начић. Када је 1896. при Техничком факултету у српској престоници основан одсек за архитектуру, Јелисавета Начић, Београђанка, конкурисала је и примљена у прву генерацију студената. Чаршија београдска тада је коментарисала, па нека се нечим ова посебна девојка занима, док не нађе одговарајућу прилику за удају… али Јелисавета је била бриљантан студент и успешно дипломирала. А затим наставила каријеру талентованог архитекте градећи Београд, улепшавајући га својим идејама, нацртима плановима, конструкцијама…
Ко је била Јелисавета Начић?
Јелисавета Начић рођена је у Београду 1878. као тринаесто дете тада познатог трговца на велико Михаила Начића, и мајке, кћерке Јована Савића, директора Управе фондова. Трговац Михаило био је пореклом из Пожаревца, и остало је забележено да је у Београду поседовао целу данашњу Хиландарску улицу и да је имао најлепшу кочију у тадашњој вароши, па ни краљ није могао да одоли и за посебне парадне прилике изнајмљивао је кочије од трговца Начића. У вили у Влајковићевој улици, Михаилу је рођено тринаесторо деце, Јелисавета је била једно од троје најмлађих. Туберкулоза која је у то доба харала, однела је породици Начић десеторо деце, преживеле су две девојчице и један дечак. Једна од девојчица била је Јелисавета.
После успешно положене матуре, Јелисавета је као одличан ђак решила да упише архитектуру на тек отвореном Архитектонском одсеку Техничког факултета. Њени савременици записали су, то је била њена велика жеља и воља, па је зарад архитектуре била спремна да се одрекне и мираза, у изразито патријархалном друштву тадашње Србије. Јелисавета је решила свој мираз да потроши на школовање на Техничком факултету Велике школе у Београду, давне 1896. упркос снажном противљењу строгог оца Михаила. Кажу, ова одлука била је прави подвиг за жену у Србији тога доба, јер преовлађујуће мишљење било је да жене не треба да раде, или у најбољем случају да се школују за учитељицу. И још нешто „боло је очи“ јавности у Јелисаветином понашању. Она је била пријатељица и сарадница познатог социјалисте Димитрија Туцовића, била је социјалдемократкиња, али своје политичке ставове није јавно износила. Упркос интензивном друштвеном животу, Јелисавета је била изузетно вредан студент и дипломирала је 1900. па тако постала прва жена са том дипломом у Србији. Имала је тада само двадесет две године.
Рад у државној служби, неоспоран таленат
Као жена архитекта Јелиса-вета се на почетку двадесе-тог века суочила са родном дискриминацијом, као неколи-ко деценија раније, Драга Љочић, прва жена лекар у Ср-бији (о којој је Слобода писала ). Ипак, успела је и након дипломирања постављена је за цртача- техничког приправника у Министарству грађевина, са описом посла далеко испод њених квалификација и са јако малом платом. А београдска чаршија није могла да се начуди да госпођица Начић, поред толиког богатства оца Михаила, тражи државну службу. После положеног државног испита 1902. постаје један од главних архитеката Београда, али није могла даље да напредује, јер није служила војску, што је био један од конкурсних услова, постављених само због тога што никоме није падало на памет да би кандидат могла бити и жена. Успела је упркос многим баријерама да свој таленат покаже у инжењерско- архитектонском одсеку Београдске општине, а свој професионални ангажман остварила је и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката чија је била чланица.
Јелисавета је својим нацртима и пројектима у будућим модерним здањима Београда показала свој раскошни, несва-кидашњи таленат и често је умела да каже „ Колико је лепоте природа дала Београду, а колико му је човек мало дао…“, па се трудила да својим радом макар мало то надокнади. Радећи као архитекта, опробала се у готово свим дисциплинама архитектуре. Хроничари су бележили да је била врло иновативна и смела, а дела која је пројектовала о томе и сведоче. Са великим успехом се бавила урбанизмом, пројектовањем и приватних и јавних објеката. Радила је неуморно пуним срцем, на сваком месту улепшавајући главни град Србије. А колико је била амбициозна и вредна говори и податак да је на самом почетку каријере архитекте, већ 1903. постигла запажен успех на конкурсу за израду идејног решења пројекта цркве Светог Ђорђа у Тополи, када је у изузетно јакој конкуренцији и код веома строгог жирија освојила треће место. Овај успех имао је значаја у њеној даљој професионалној опредељености, доносећи јој бројне наруџбине. Постала је позната, звали су је са свих страна, и београдска чаршија није више окретала главу од ње, напротив, заволела је ову школовану жену која је увела низ нових европских тенденција у архитектури и грађевинарству . И тако су широм Београда и Србије ницала нова, модерна здања урађена по идеји Јелисавете Начић.
Логор, Лукај и кћерка Луција
Успешна каријера архитекте Јелисавете Начић прекину-та је 1916. када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској, а њена главна кривица била је што је 1913. на Теразијама у Београду, подигла славолук у част повратка српске војске из Балканских ратова, а на славолуку је писало „Има још неослобођених Срба“. Није јој то заборављено, и нашла се у злогласном логору, потенцијално опасна особа као патриота, па се тако са много других интелектуалаца тога времена нашла се у Нежидеру. Имала је Јелисавета тада 38 година, каријеру и признања, али је још увек била госпођица. У Нежидеру су били Милутин Миланковић, Јован Илкић који је градио здање Народне скупштине Србије, затим књижевник Григорије Божо-вић, и још око 150 свештеника српских православних цркава. Тај логор су звали и логором за српску елиту. Када је у исти логор доведен Лук Лукај, албански интелектуалац и револуционар, Јелисаветино срце брзо је било освојено. Лукај је био из богате албанске породице и помагао је Србима, а када је Србија пала, 1915. Лукај је послат у Нежидер. Јелисавету су одушевиле Лукајеве идеје о ослобођењу балканских народа и остварењу државе јужних Словена, такозване Балканије. Григорије Божовић, познати српски писац, кога су комунисти стрељали, Лукаја је познавао још раније са Косова, и кажу, он је упознао Јелисавету и свог пријатеља Лукаја. И ту у логору започела је једна велика љубав, али истовремено, завршила се и каријера прве српске констракте. Јелисавета се удала 1917. за Лукаја и родила кћерку Луцију, а Лукај је издејствовао преко ујака бискупа у Трсту, да Јелисавета и Луција крајем 1917. буду пуштене из Нежидера, а он остаје у логору до краја Великог рата. Пошто се Луција разболела, а Јелисавета се плашила туберкулозе, јер јој је та болест однела целу породицу, по савету лекара, кренула је ка приморју, и најпре се нашла у Скадру, одакле је потицао њен супруг. Кратко време после рата, Јелисавета и Лукај живели су у Београду, одакле су се преселили у Скадар, где је Лукај био министар у Влади Есад Паше, иначе пријатеља Срба, помажући им да пређу преко Албаније током рата.
Јелисавета се удајом потпуно одрекла своје каријере архитекте, и постала верна сапутница супругу. Тако је у Скадру са њим заједно учествовала у дизању устанка за ослобађање Албаније од италијанског утицаја. После пропасти устанка, 1923. Лукај и Јелисавета се селе у Дубровник, где су живели до смрти. По доласку у Дубровник, супруг Јелисавети више није дозвољавао да се бави архитектуром. Целог живота ни Лукај, који је забележен и као први писац српско-албанског речника објављеног 1935., није радио ништа конкретно, већ је продавао огромна имања која су била у поседу његове породице. Јелисавета се потпуно посветила подизању кћерке и неговању болесног мужа. Никада више није пројектовала, до краја живота бавила се кћерком и унуком, путовала, али је трајно своје име уклесала у српску архитектуру, градећи највише по Београду, када је овај град од српске касабе постајао модерна европска престоница. Живела је од пензије коју је добила након Другог светског рата, а додељена јој је на иницијативу Савеза архитеката Србије, у знак признања за њен неоспорни допринос у области архитектуре. До тада њена молба за пензију у више институција била је одбијена. Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године. Отишла је потпуно заборављена, и сиромашна, а толико тога је пројектовала, и данас многе њене грађевине су украс Београда и Србије.
Дела Јелисавете Начић
Вероватно најмонументал-нији пројекат прве српске констракте, Јелисавете Начић, била је основна школа код Саборне цркве у Београду, школа данас носи назив „Краљ Петар Први“. Када је 1907. завршена, била је једна од најмодернијих школских зграда у Србији, а о изузетности овог идејног решења говори и податак да је био изложен на 4. Југословенској изложби у Београду 1912. „Та зграда је ремек дело њеног стваралачког опуса у духу академизма и са примесама ренесансе и барока….“ записали су познаваоци Јелисаветиног дела. Данас је та зграда културно добро и под заштитом је УНЕСК-а. А од познаваоца њене биографије сазнајемо још: “У овом велелепном здању Јелисавета је имала свој атеље и стварала је са великим Иваном Мештровићем, али да ли је било много више од рада и заједничке наклоности према династији Карађорђевић, остала је тајна до краја, а да је у питању била романса, говори и податак о Мештровићевом одласку у Дубровник у време када је Јелисавета већ у њему боравила са породицом. Тада је велики вајар прихватио понуду да на улазу у стари град дубровачки, ради бисте Светог Влаха и краља Петра…“
Сакрални објекти, приватне куће
Јелисавета је пројектовала и прву зграду колективног стано-вања за раднике на Балкану, Блок радничких станова, који је завршен 1910. и ова грађевина је проглашена културним добром. По њеном нацрту изграђена је прва болница за туберкулозне болеснике на Врачару. Ангажована је била и на уређењу Калемегдана и Теразија, а мало степениште са чесмом на Калемегдану је такође њено дело, којим се из Париске улице пењемо на Калемегдан и скоро сви који дођу и прођу Београдом, наиђу овим степеницама, а мало ко зна да је то пројектна идеја Јелисавете Начић. Бавила се и пројектовањем сакралних објеката. Дала је идејно решење и пројекат за цркву посвећену Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову, у јужном делу цркве налази се спомен плоча, која представља посвету Јелисаветину српским војсковођама који су се борили на овим просторима. У Београду, најзначајније сакрално дело Јелисаветино је црква Александра Невског на Дорћолу. Започета је 1912, али су због рата радови прекинути и настављени тек 1927. Црква је изграђена у неовизантијском стилу. Јелисавета је пројектовала и прву кружну пећ, и друга постројења за производњу опеке који су изграђени у „Прокопу“ где је био земљани мајдан. Ови објекти срушени су током Првог рата. За потребе Београдске општине, Јелисавета Начић пројектовала је више приватних кућа широм града, па се и данас могу наћи грађевине урађене по њеним нацртима. Једна од тих кућа је кућа Божидара Крстића, урађена 1904. на углу Шафарикове и Ђуре Даничића, затим кућа књижара Марка Марковића која је проглашена културним добром, па кућа Зорке Арсенијевић из 1907. у Ломиној улици. Пројектовала је и кућу Арсе Дреновца, која је коришћена као колективна стамбена зграда на углу Косовске и Кондине, затим кућу породице Протића у дворишту Бирчанинове улице… и још много стамбених објеката ондашњих виђених Срба.
Улица у Београду
Хроничари Београда тврде, Јелисавета Начић присутна је у урбаној меморији овог града својим изванредним пројекти-ма, али тек 2004. године добила је своју улицу преко пута блока радничких станова, то је бивша улица Павла Папа, а истовремено покренута је иницијатива да се у оквиру блока постојећи објекат посвети сећању на Јелисавету и да се парковски уреди. Све је то још увек у покушају да се на прави начин вреднује њен рад и допринос архитектури Београда и целе Србије, и да се сасвим не заборави прва српска констракта.
