Вардарска Србија је подигла је један од највећих и најлепших српских православних храмова на простору Северне Америке.
Српска црква Света Петка Вратничка налази се недалеко од Детроита, Мичиген у САД, а такав назив носи јер су је подигли исељеници из села Вратница код Тетова, у Старој Србији.
Вратничани и Тетовци су у Америци пример како се чува српство и православље.
Људи који се већином заједно држе и помажу, а које красе врлина старог балканског гостопримства и родољубља.
Већина њих се у САД доселила шездесетих и седамдесетих година прошлог века.
Они су најбољи пример људи који се нису помирили са стварањем нове македонске нације под Титовим комунистима и који су—и поред тога што су им променили презимена из “-ић” у “-ски”—сачували свој српски идентитет, преко кога чувају идентитет целе Јужне Старе Србије.
Осим Вратничана ту се могу срести и људи из других тетовских и полошких места, а са једним од њих, који је из села Јелошник, имао сам прилике да разговарам о четничком војводи Александру Ценету Марковићу, о коме се и даље чувају предања.
Старешина ове цркве био је својевремено, поред осталих и отац Живко Кајевић из села Бањани, недалеко од Скопља (Скопска Црна гора) који је рођени брат оца Стојиљка Кајевића, оснивача и вође Српског ослободилачког покрета Отаџбина, монархистичког емигранта и борца против Титове тираније.
На фрескама у овој цркви могу се видети примери промењених презимена приложника, али и оних који су у загради ставили старо презиме које се завршава на “-ић”, што се види на приложеним сликама.
Међу овим Србима има добрих примера оних, поред осталих и младих људи, који враћају своја презимена да буду онаква каква су била пре Другог светског рата. Тако је неко вратио из Здравковски у Здравковић, него други из Петрушевски у Петрушевић, итд.
Осим православне вере и српског националног идентитета ови људи су сачували и свој изворни дијалекат српског језика и у свему представљају добар пример. Одолели су турским и арнаутским зулумима, бугарским злочинима и покушајима побугаривања, а за разлику од већине данашњих Македонаца одолели су и прихватању новоствореног Титовог македонског идентитета и сачували су оно што су одувек били—Срби и Светосавци.
