Манастир Месић је најстарија светиња Баната, вршачка кула, музеј, кућа Стерије Поповића… Заиста, вреди посете и погледа
Манастир Месић је из 15. века и највећи је манастир банатске епархије. Удаљен је од града Вршца око десетак километара источно, а на прилазу овој српској светињи, са свих страна, пространства су винограда. Ни банатска јунска врућина није ометала да саслушамо врло занимљиву историју манастира , коју нам је казивала монахиња Макрена Крсмановић, из сестринства Месића. У граду Вршцу удаљеном десетак километара од границе са Румунијом, а осамдесет од Темишвара, све је у хармонији, те путници намерници, какав је и репортер „Слободе“, могу се дивити подједнако архитектури катедрале Светог Герхарда, Румунској православној цркви и Саборној цркви Светог Николаја, која је у непосредној близини Владикиног двора- боравишту владике банатског… Вршачкој кули…Градској кући , Градском музеју, Кући-музеју Стерије Поповића…
Три предања о настанку манастира Месић
Манастир Месић је споменик културе од изузетног значаја, данас је то женски манастир, а наша саговорница, сестра Макрена, овако нам говори о богатој историји манастира:
-Постоји више предања о овом манастиру, али оно што је сигурно, ово је најстарији манастир у Банату. Говоримо о предањима, поузданих писаних података нема, јер манастир је кроз своју историју више пута паљен, и обнављан, горела је манастирска архива, тако да се ми говорећи о предањима, позивамо на старе изворе, материјалних извора нема. Тако, прво предање говори да су га основали ученици светих Кирила и Методија, који су на просторима северозападне Уније имали свој манастир Светог Јована, где су 1054. године указом аустроугарског владара били протерани из тог простора, насељавају ове просторе и ту оснивају манастир. Друго предање каже да је манастир основао ученик Светог Саве, Арсеније Сремац 1225. године и био је први игуман овде. Треће предање говори да су манастир основали свети Бранковићи у 15. веку, и ова црква коју данас видите је из 15. века. Археолошка ископавања и анализе које су рађене око манастира, утврдиле су да ова црква стоји на темељима старије цркве, а из кога је она тачно периода, није утврђено до краја. Оно што је сигурно, и тачно, је да је манастир Месић кроз векове жив манастир и у њему уназад 8 векова неко живи. За време Турака када је три пута паљен, у турским записима стоји да се увек неко враћао, а најдужи период када је био пуст, је три године. И ова црква због сталне активности и живота у манастиру, добија посебну тежину и значај. Кроз векове ово је увек био мушки манастир, до 1952. године, јер ови простори су били најпре под Турцима, затим под Угарима, и није било услова за женско монаштво.
Чудотворна икона „ Достојно јест“
– Црква је грађена у класичном рашком стилу, а барокни звоник је дограђен у 18. веку, да би се направио неки компромис са римокатолицима на овим просторима. У време Аустроугарске није баш могла толико да црква има изразито православно обележје, како га данас видимо са овом њеном куполом и стилом градње. Цела купола била је покривена кровом, онако у моравском стилу, унутрашњост је била окречена у бело, фреске су биле прекречене и биле су местимично насликане неке барокне варијанте икона, а то и данас на неким местима можете видети у цркви.
– Данас једна од највећих светиња у манастирској цркви је чудотворна икона из 1803. године и то је икона коју је донео, претпоставља се, неки руски ходочасник са Свете Горе. Рађена је по узору на Карејску икону „Достојно јест“, то није њена копија, то је друга икона на исту тему. Све богородичине иконе имају одређено своје име по начину на који Богородица држи Господа, по некој причи, по неком исцељењу као што је Тројеручица јерусалимска…. Ово је икона која има назив „Достојно јест“, зато што се пред њом јавио Архангел Гаврило у 9. веку на Светој Гори и отпевао је до тада део непознате песме „Достојно јест“ Светој Богородици, и то је ушло у богослужења…
– Поред ове иконе, још једна је светиња ове, у овом кивоту са десне стране је рука, она је од воска, али се унутра налази велика честица моштију свете Ангелине, деспотице српске, која је ктиторка манастира Месића. Ту је и честица светих моштију Светог Арсенија Богдановића Сремца, првог игумана манастира, како ми држимо по другом предању. Видите, како рекох, има и неколико барокних фресака, као што је Усекованије главе Светог Јована Крститеља, а овакве фреске су местимично биле насликане преко ових византијских фресака. И оне су остављене као сведочанство тог времена, када је скинут малтер и креч са ових икона које су доста оштећене. А оригинални фрескопис у цркви је из 1743. године.
На крају монахиња Макрена подсећа да је манастир Месић највећи у Банату, био је велики земљопоседник шуме, био је и најбогатији манастир, те због тога није никада ни укидан. Реституцијом је враћено манастиру оно што је 1946.одузето, највећи део имовине је враћен. Манастирска црква је посвећена рођењу Светог Јована Крститеља још 1660. што је јединствен случај међу српским манастирима.
А оно што такође спада у бурну историју манастира Месић, јесте податак да је током Првог светског рата, на други дан Васкрса, 24. априла 1916. изгорео црквени торањ, а звона отпала. Две године касније, манастир је био опљачкан од стране Румуна, мештана села Месића, али и из других околних села. Бес румунских мештана искаљен је ножевима на портретима српских црквених великодостојника на зидовима цркве, а оно што није узето из манастира, уништено је, поломљено и испрљано. Када се све смирило, настојатељ манастира, Вићентије Вукосављевић, кренуо је из почетка, поправио, окречио, засадио поломљено воће… манастир је враћен у раније стање под управом старешине Владимира Димитријевића који је био на челу манастира од 1907. до 1923. А онда десила се још једна незгода. Пожар у околини Вршца уништио је 1927. велики део манастирске шуме.
Вршачка кула, саборна црква Светог Николаја, катедрала Светог Герхарда…..
Поред највећег манастира банатске епархије, да бисмо знали још нешто више о овом делу Србије, морамо видети и још неколико карактеристичних вршачких грађевина из 18 и 19. века. Симбол града Вршца је Вршачка кула, симбол је не само града, већ и целе околине. Бележи се да је сазидана 1439. и верује се да је ову грађевину подигао Ђурађ Смедеревац, после пада Смедерева, са циљем да заштити своје поседе на простору данашње Војводине. Од целог утврђења, најбоље очувана је такозвана Донжон кула, висока 20 метара, која је рестаурирана. Ова кула највише је порушена после Карловачког мира 1701. и више није могла бити коришћена у војне сврхе.
Саборна црква Светог Николаја настала је у 18. веку и најстарији је православни храм Вршцу. У криптама цркве сахрањено је неколико вршачких владика. Црква није само православни храм, већ је и значајан споменик културе који је украшавало низ познатих сликара, чија се дела и данас налазе у њој. Ту је десетак целивајућих икона, рад Николе Нешковића, иконостас који је урадио Павел Ђураковић, Симеон Јакшић и Михаило Поповић радили су у овој цркви на зидном сликарству, а две слике урадио је и Паја Јовановић. То су слике “Свети Никола спасава осуђенике”, и Света Ангелина, а за ову слику се верује да је Паја Јовановић лик Ангелинин радио на основу лика своје мајке.
Католички храм у центру Вршца посвећен је Светом Герхарду, а зидан је од 1860. до 1863.и данас представља један од најрепрезентативнијих објеката у граду. Рађен је у стилу средњевековне готичке културе. Ентеријер цркве богато је опремљен изрезбареним намештајем, украшен зидним и олтарским сликама, витражима и скулптурама. Оно по чему се ова црква, сем своје величине, истиче су оргуље због којих је црква и својеврсна концертна дворана, где су до сада наступали многобројни хорови и познати оперски певачи. Ово је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале.
Градска кућа (Магистрат), у којој се данас налази Скупштина општине Вршац, је комплекс који се састоји од три зграде грађене у три века, 18. 19. и 20. веку. Вршац је Градску кућу добио пошто су се 1795. ујединиле две општине, српски Вршац и немачки Вршац у један град, који су до тада постојали као самосталне административне јединице. За потребе управе новог града закупљена је кућа Максима Спајића, а касније и Димитрија Лотића. Године 1895. почела је градња новог здања у чије темеље је уграђена споменица написана на латинском и српском језику, а потписана од стране најугледнијих становника Вршца.
Градски музеј- Конкордија у Вршцу настао је на предлог Јулијуса Фриша, а за кустоса је постављен Феликс Милекер, чија је велика заслуга за обогаћивање музејских збирки путем теренских ископавања, откупа предмета од колекционара, а знатан део старина кроз поклоне бројних дародаваца. Прва велика изложба за јавност отворена је 1896. године. Данас музеј броји преко 250.000 експоната у неколико стручних одељења: археолошко, историјско, нумизматичко, етнолошко, природњачко и уметничко, као и конзерваторска радионица. Међу најважнијим предметима у музеју су преисторијски предмети из гвозденог доба који су нађени у Ватину , делу вршачког краја ка граници са Румунијом. Тих предмета у музеју је преко 6000.
Родна кућа књижевника Јована Стерије Поповића, налази се на вршачком тргу Светог Теодора. Саграђена је 1868, и представља непокретно културно добро, као споменик културе од великог значаја. Данашња кућа саграђена је на месту старије куће из 18. века у којој је рођен Стерија. Кућа има приземље и спрат са стамбеним простором и дворишни део који је касније саграђен. Кућу је 1871. Стеријин брат Ђорђе, наменио за потребе младих књижевника и стипендирање ученика и студената као део фонда који и данас служи тој намени. Од 2011. у кући се налази изложбена поставка посвећена Стерији, са аутентичним намештајем који је писац користио, са низом докумената и фотографија. Оригинални рукописи „Покондирена тиква”, „Зла жена”, „Кир Јања”, „Лажа и паралажа” и бројних других Стеријиних дела, налазе се у витринама у спомен-соби, а на зидовима су урамљени факсимили и документа. Ту су још и документи и фотографије и портрет Стерије који је насликао Урош Предић. Требало је више од 150 година од смрти нашег најпознатијег комедиографа, па да се његова кућа претвори у Вршцу у музеј.
А подсећања ради у Вршцу су рођени, радили и живели познати: сликар Паја Јовановић, драмски писац Јован Стерија Поповић, Јаша Томић, новинар и политичар, Драгиша Брашован, српски и југословенски архитекта, један од зачетника модерне архитектуре у Србији,Вршац Васко Попа, песник… у овом граду рођени су и глумица Рада Ђуричин и фудбалер Драган Мрђа…
