Србија и Република Српска обележиле су 4. августа Дан сећања на страдале у злочиначкој акцији „Олуја”
Уз присуство великог броја грађана, 4. августа ове године Република Српска и Србија заједнички су у Приједору обележиле Дан сећања на све страдале и прогнане Србе у погрому “Олуја”. Нападом на Книн, у зору 4. августа 1995. године, почели су систематски злочини према српским цивилима и њиховој имовини. Свега 48 сати од почетка акције “Олуја”, подручје некадашње Републике Српске Крајине било је етнички чисто. Преко 220.000 људи кренуло је да се исељавају, а на путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне непрекидно су нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство. Oко 2.000 Срба убијено је или нестало.
Сведоци смо лицемерја и двоструких стандарда великих сила према Србима, поручио је из Приједора председник Србије Александар Вучић и истакао да је “Олуја” највеће етничко чишћење у Европи од 1945. године. “Зато је важно да ми Срби будемо јединствени, да се држимо заједно и да кажемо шта је то што се догодило, и да од тога не одустајемо“, поручио је Вучић. Приједор је, истакао је, био прва станица колоне прогнаних, негде на путу ка слободи, знајући да им под онима који су им децу убијали нема опстанка.
Председник Републике Српске Милорад Додик навео је да је “Олуја” била удружени злочиначки подухват, као и да нећемо дозволити да било ко омаловажава српски народ и наше страдање. Поручио је да је акција “Олуја“ била удружени злочиначки подухват САД заједно са коришћењем хрватске војске како би етнички очистили тај простор. Хрвати су ангажовали преко 200.000 војника. „Значи, на свако немоћно дете, жену, старца, ангажован је по један војник са огромном техником донираном од стране САД“, рекао је Додик. Указао је да је егзодусом Срба командовао амерички амбасадор у Загребу “који није имао срама да се склони и ућути, него је све учинио да то буде успешна акција како су они то звали”.
“То се не може опростити. Може Америка да буде колико хоће велика, али је унижена и мала, јер упорно према једном малом народу достојном слободе покушава да одржи тај негативни однос и да тај негативни однос и дан данас упражњава и према Србији и према Републици Српској“, нагласио је Додик. Навео је да су нас учили и одгајали да о нашим страдањима и патњама ћутимо. “Готово да је био уобичајен рефлекс српског народа не говори о својим страдањима да не би оног ко је починио злочин случајно увредио.
Након служења парастоса патријарх Порфирије нагласио је да бол нема ни нацију ни веру. “Нико нема ексклузивно право на љубав према својој кући, ближњима, родитељима, браћи и сестрама, народу, нико нема за себе резервисано право на јединство свог народа, ексклузивно право на бол, на тугу, на сећање. Неки су се ипак одважили да мере бол и да кажу да неки бол није бол“, истакао је патријарх.
Историјска је чињеница да је “Олуја” била агресија на Републику Српску Крајину која је садржала многе елементе ратних злочина, а не нека тобожња „војно-полицијска акција“. Када неко хоће да прикрије своје намере, он покушава да то учини речима како би се главни циљ активности прикрио. Нема сумње да је „Олуја“ за главни циљ имала етничко чишћење Срба из Крајине. У њој Срба Крајишника скоро да није ни остало.
Историја тих Крајишника уистину је трагична. Крајем средњег века у разорене и опустеле пределе између Јадрана и Драве продирале су испрва хиљаде, а потом десетине хиљада хришћанских избеглица из данашње Србије и Босне. Ти људи, огромном већином православне вере, били су задојени духом отпора турском освајачу, косовским заветом који је усмено чуван епском поезијом. Аустрији је била преко потребна жива сила и у придошлицама су препознали потенцијалне регруте у одбрани од турских напада.
Да би избегле хришћане са истока трајно населили и дали им лични интерес у одбрани испражњене територије, Хабзбурзи су били спремни да им пруже изузеће од феудалних обавеза, да им доделе обрадиву земљу и да им јемче верске слободе у замену за војну службу. Дошљаци су прихватањем тих услова постајали гренцери, граничари, чувари Војне Крајине, рањивог југоисточног крила хришћанске Европе, живи бедем ка Турцима.
Идентитет раних граничара бивао је касније из разних разлога оспораван. Документи не остављају места сумњи да је реч о Србима. Већ у повељи коју је Фердинанд I. издао 5. септембра 1538, његови су нови поданици названи “Србима или Рашанима” (Serviani seu Rasciani). Тврдње неких хрватских историчара да су ти горштаци православне вере били национално недефинисани све до раног XIX века када их је Црква „посрбила“, нема историјске основе. Српски идентитет Крајишника – национално име и колективно сећање, осећај припадништва заједници заснованој на крви, вери и прецима, као и документованој привржености косовском миту – несумњиво је старији од буђења нација у епохи романтизма. Снажни осећаји српске културне утемељености и идентитета Крајишника почивали су на вековним спонама заједничких сећања и искустава српске нације.
Војна крајина, изузета од политичког, правног и управног система цивилне Хрватске, од почетка је била трн у оку хрватско-угарском племству. Срби су му од почетка били омражени и потенцијално опасни уљези. Било им је неприхватљиво да су Срби ван јурисдикције цивилне Хрватске и да су задржали своју веру. Већ 1608. године Сабор је усвојио закон по коме само католици могу да живе и уживају пуна права у Хрватској. Крајишници су заузврат били чврсто решени да таквим законима не буду подвргнути.
Идејни корени србофобних идеја Анте Старчевића у другој половини XIX века, а потом и усташтва у ХХ веку, налазе се у вековним тежњама хрватске феудалне и клерикалне елите да Србима у Крајини наметне правну и верску хомогеност и политичку покорност. Тим тежњама Срби су се супротстављали царским повластицама. Србима су царске повеље биле од животне важности на политичком плану, а Црква им је била једина национална институција и чувар националног духа. Државни разлози који су навели Аустрију да им пружа привилегије, ипак нису довели до трајног решења њиховог статуса.
Крајем XVIII века број житеља Војне крајине прелазио је пола милиона; аустријски пописи потврђују да је већина њих била православне вероисповести. По етничком саставу а поготову по духу, Крајина је била претежно српска и царска. Далеко пре Великог рата 1914. и уједињења које му је уследило 1918, у њој су били јасно су омеђени идентитети Срба и Хрвата. Супарништва и нетрпељивости после развојачења Војне крајине 1881. престају да буду верски условљена и постају отворено национални.
Хабзбуршка војна граница потом није имала улогу „браника хришћанства“ из простог разлога што је Отоманска империја била у опадању да би се потом срозала на „болесника на Босфору“. Крајишници су, међутим, и у периоду турског опадања водили жестоке битке у ратовима Хабзбурга широм Европе. Дали су пресудан допринос опстанку Европе као цивилизацијске целине утемељене на хришћанском наслеђу.
Жртве Крајишника у одбрани хришћанске Европе пред инвазијом са истока награђена је равнодушношћу те исте, али већ увелико постхришћанске Европе, пред хрватским операцијама етничког чишћења 1995. Бљесак и Олуја представљали су коначно остварење циљева хрватске националне идеологије утемељене на вековним тежњaмa Хрвата дa нaметну прaвну, верску и политичку власт над православним Србима Крајине и остваре визију етнички хомогене хрватске нaционaлне зaједнице.
На темељу демонизације и дехуманизације, а на крају и физичког уништења Срба, грађена је, изграђена и примењена утопијска визија једне монолитне националне заједнице Хрвата – испуњење историјске мисије зарад којег је побијено на стотине хиљада Срба. Унутар тог тврдо утемељеног хрватског дискурса, геноцид над Србима 1941-45 и 1991-95. имао је јасан политички и морални смисао.
Српско-хрвaтски сукоб у време распада СФРЈ нaстaо је сударом два предвидљива елементa: трaумaтичног колективног сећaња крајишких Срба нa НДХ и спремности нове хрватске власти да своје понашање и тежње уоквири у усташки дискурс. Рат је 1995. завршен етничком и верском хомогенизацијом Хрватске, тако комплетном да су Павелић и његови следбеници о сличном исходу могли само да сањају. Утицај спољних силa није био ништa мaње значајан 1995. него 1941. Туђмaн се са правом осетио овлaшћеним из Вaшингтонa и Берлина дa приступи конaчном решењу српског питања по рецепту из 1941.
У трећој деценији XXI века, плодови су видљиви пре свега у чињеници да Србa у Крајини има само у траговима. Болесна србофобијa свеједно је свеприсутна на хрватским екранима, фудбалским стадионима и концертима, у школама и свеучилишним аулама, на страницама дневне штампе и интернет порталима, у уредима градских челника и у провинцијским крчмама.
Крајине више нема, Срба у покрајинама које су је чиниле (Лика, Кордун, Банија…) такође скоро да нема, али је атавистичка србофобија дубље уграђена у темеље хрвaтског јaвног дискурса него икада. Мржња према Србину као битној одредници сопственог идентитета суставно је интернaлизовaнa од стрaне милиона Хрвата свих узрaстa, нивоa обрaзовaњa и завичајног порекла. По српском питању, постигнут је скоро потпуни консензус хрватског политичког и друштвеног бића.
На рубу сопственог колапса, бриселска „Европa“ упорно проповедa неке друге, тобоже „толерантне“ и мултикултурне“, будућности окренуте вредности оличене у демографском, културном и цивилизацијском колапсу Старог континента. Она притом не примећује – или свесно не хаје – да нa Бaлкaну усташко срце тaме, крваво разуларено 1941-1945. – и дaље бије пуном снагом до дана данашњег. Исход је предвидив: неокaјaни греси, пре или касније, вратиће се као авети и кошмари сутрашњице.
