Витешку и племениту организацију Српску народну одбрану (СНО), једну од најстаријих патриотских (српских) организација у Америци, основао је славни Михајло Пупин, обновио је велики Јован Дучић, огромно завештање на коме би нам позавидели многи народи. Уз то, током ове године обележиће се 110-годишњица постојања и рада СНО па је то и прилика за разговор са њеним председником.
Председништво овом организацијом увек је значило велику почаст за заслужену жртву коју су такви челници били спремни да прихвате, да се за Српство боре свим дозвољеним средствима и помогну тамо где је помоћ потребна. Али, не само председник него и одбори и чланство широм Америке, који су срж и суштина националног опстанка и борбе за национални опстанак међу другим и јачим светом, другим државама и народима. То чланство и распрострањеност, као и мисија сваког појединца, су снага ове отачаствене организације Срба у Америци, стоји у једном документу и опису СНО.
Које су садашње генерацијске моралне обавезе и поштовање за досадашњи рад свих који су били присутни и учествовали у стварању и раду СНО? –
– Велико и тешко питање, Нина. Човек не живи вечно, што сам старији све ми је јаснија краткоћа нашег боравка на земљи. Мислим да нас је Свевишњи створио и послао на ову земљу са задатком да урадимо што више могуће добра, да оставимо неки траг, добар траг за собом, свако према својим могућностима. Ви сте поменули два српска великана који су живели и радили овде у Америци, а срце им је било у Србији и са Србима у целом свету. Њима дугујемо много, њихова добра дела и жртве које су поднели за Србе широм света немогуће је да се икада отплате. Истина, имали смо у тим старијим данима локалне одборе СНО у стотинама градова у Америци, број чланова био је далеко већи од данашњег, али је и свест наших Срба тога времена била на завидној висини. Поменимо само два важна догађаја; прикупљање око двадесет хиљада добровољаца за Солунски фронт у Првом светском рату и спонзирање (заједно са Српском црквом у Америци и Канади) и Српском братском помоћи бивших војника и официра, заробљених од стране Немаца у Другом светском рату, њихов пут и запошљавање у Америци и осталим слободним државама света.
Ви сте дуго година били симпатизер и помагач СНО. Од раних осамдесетих година прошлога века сте члан СНО. Како је до тога дошло и шта Вас је мотивисало да приступите организацији?-
– Пратио сам рад ове патриотске организације, упознао сам историју СНО, било је само питање времена када ћу да постанем члан. Поред свог наставничког рада у овдашњој кливлендској гимназији бавио сам се фудбалом, најпре играњем, а после тренирањем (мој тим је 1973. освојио првенство државе Охајо), па онда суђењем (средњошколским, универзитетским и аматерским). Имао сам част да судим финалну утакмицу у престоници Охаја, и то два пута, био сам председник удружења фудбалских судија за Кливленд и околину, и тд.
У САД сте дошли када је снага старе политичке емиграције била на врхунцу снаге , сведок сте и млађе, економске емиграције а и најновије која је настала после распада Југославије. По чему се те групације разликују, а у чему је њихова сличност у погледу националне освешћености? –
– Ја сам у Америку стигао 1960. г одине, знао сам неколико речи енглеског језика које сам запамтио гледајући америчке вестерн филмове. Спонзорисао ме је мој таст, бивши ратни заробљеник, један од неколико десетина хиљада Срба који свој пут и боравак у Америци дугују СНО и СПЦ. Био је то дуг части за мога честитог таста, пореклом од Пирота, и он је одмах по примитку своје зараде почео да отплаћује свој дуг (доста њих га никада нису отплатили!). Већином су то били релативно нешколовани Срби (изузев официрског кадра који се такође тешко сналазио и тешко радио да уштеди који долар и доведе фамилију из комунистичке Југославије у коју они нису хтели да се врате). Сличност генерација је била у томе што су људи желели да себи и породици обезбеде пристојан живот. Наш српски свештеник је људима налазио послове, у неку руку гарантовао послодавцу да је добио доброг радника.
Каснија генерација усељеника је била образованија, брже се сналазила у страној земљи, али су јој идеали били мало друкчији, много прозаичнији од оних старијих досељеника. Наравно, нису сви били исти, Богу хвала. Овај последњи талас имиграције је нешто што још увек имам проблема да разумем. Када сам једном интервјуисао једног од тих младих људи и поставио му питање како изгледа његов радни дан рекао ми је да једва чека да дође са посла, узме флашу пива и скочи у каду!
За „Слободу“ пишете око тридесет година, колико се та писана реч далеко чује да се тако фигуративно изразим, зашто је лист неопходан организацији?
– Почивши председник СНО, Славко Пановић ми је предложио да пишем најпре на српском, а онда по захтевима неких од наших читалаца који нису умели да читају ћирилицу, почео сам да те исте чланке напишем и на енглеском језику, наравно, све бесплатно!
Питате колико је важно да издајемо лист? То је од огромне важности, чак и у данашње време електронике. ‘’Слобода ‘’ је душа СНО, бар по мојој оцени, без ње нема ни Српске народне одбране. Ја пишем за наше обичне људе, без увијања и филозофирања, увек настојећи да не вређам људе.
Нераскидиву везу и улогу са нашим људима у расејању и организацијом СНО свакако има СПЦ. Како Ви видите ову везу и вишевековни однос, поготову на оволико великој удаљености као што је ова међуконтинентална?
– Ово је, Нина, врло голицљиво питање. Одмах на почетку Правила СНО помиње се јасна и гласна блискост са СПЦ: Чак и они бездушни Турци Средњега века разумели су шта Србима значи њихова вера и црква, па су сужњу у тамници доносили и дозвољавали да упале свећу за њихову Славу! Један наш читалац ме једном позвао и молио ме да не нападам Цркву. Никада нисам нападао Цркву, али су они који су је водили и још увек воде, често подложни критици, и то заслужено. Ако ја критикујем , рецимо, једног владику што је тужио Патријарха, да ли ја критикујем Цркву? У Кливленду, СНО и наша Црквено-школска општина увек су биле у одличним односима, и тако и треба да буде.
У овој великој и јубиларној 110. години, како Ви као први човек СНО сагледавате улогу, снагу и одговорност организације према будућим нараштајима? –
– Ништа ни мање ни више него као и до сада. Волео бих да се ове позиције у СНО примио неко млађи и способнији од мене. Страх ме када се прошетам ходником просторија СНО у Чикагу и видим оне моје претходнике (њихове портрете). Били су то прави гиганти интелигенције, родољубља и предузетности. Нека ми Бог буде у помоћи, а не би шкодило ни то да ми моји савременици мало или много помогну.
Ево неколико биографских података о Николи Марићу:
Рођен у Славонији, гимназију завршио у Њиховој Лијепој (Нова Градишка), Филозофски факултет у Београду (Германистика, Српски и Светска књижевност), дошао у посету у Америку 1960. и заборавио да се врати (!), магистрирао на Кент Стејт универзитету у Охају, нострификовао диплому 1964 и почео да предаје немачки језик (при крају каријере и руски). Пензионисао се 1994. године. У браку са Радицом (рођ. Ђелић) био је 62 године. Удовац више од годину дана. Двоје деце (Биљана и Ненад,) кћи се удала у Шабац, син живи у Тексасу. Под покровитељством Кливленд Стејт Универзитета написао монографију о Србима у Кливленду, Охајо.
