- Иза реченице „кад смо наше сахрањивали, наишли смо на дечје кости“ и споменика у облику пирамиде на једном гробљу недалеко од Краљева, крије се једна од тужнијих прича у Србији из Другог светског рата“ •
Од рођења живим у Краље-ву, а никада нисам чуо да је у Матарушкој Бањи од 1942. до 1947. године постојао Дом за збрињавање избегличке деце! Чак сам, кад прођем поред овог споменика у облику пирамиде на гробљу у селу Конарево, пар километара удаљеног од Матарушке Бање, а десетак удаљеног од Краљева, где су, сад сазнајем, та деца сахрањивана, увек говорио: „Боже, какав кичерај!“, постиђено каже мој пријатељ. Његова и реакције многих Краљевчана сличне су ових дана, након што је на једном локалном порталу објављена прича о споменику који већ годинама готово да нема ко да обиђе. Имена неке деце која су ту сахрањена су позната, али нема истраживања које би дало тачан одговор а ко је све од деце и колико их је из сиротишта у Матарушкој Бањи – на овом месту сахрањено.
Ауторка у том тексту описује своју посету овом тужном месту и препричава сусрет на гробљу са двоје људи који су на гробљу палили свеће својим најмилијим:
„Кад смо наше сахрањивали, наишли смо на дечје кости. Свештеник их је опојао, па смо их вратили у земљу. У овом делу гробља свуда се наилази на дечје кости кад се копају раке. Овде су сахрањивана деца… велика је то туга“.
И јесте, велика туга, јер новим генерацијама готово да није познато каква се тужна прича крије иза споменика који код многих изазива подозрење. Пирамида је, кажу такви, знак масона. Али, дефинитивно, прича о том споменику прича је о деци избеглицама из западних крајева Југославије и јужних крајева Србије која нису убијана, али – најчешће због болести и неухрањености нису преживела Други светски, ни пар година после њега.
А како је све почело?
Долазак избеглог народа и великог броја избегличке деце и сирочића избеглица из делова тадашње Краљевине Југославије, још на почетку Другог светског рата захтевао је хитне мере, јер су почели да долазе одмах после капитулације. Када је почело оснивање одбора који ће се бавити решавањем бар основних потреба избеглица, у марту 1942. сачињен је Правилник о збрињавању српске избегличке деце у Српским избегличким домовима. Овај Правилник садржао је приказ поступака око прихвата, смештаја, неге и даљег збрињавања српске избегличке деце. У домовима, планирано је „деца неће наћи само кров над главом, него ће бити збринута, како у погледу прехране, одеће и обуће, тако и у погледу школовања и васпитања у српском националном духу“.
Правилник је у својој књизи „Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи (1942-1947)“, објавио др Милорад Ђ. Панић 1994. године. Издавач књиге је краљевачки Центар за социјални рад, чија садашња директорка Светлана Дражовић истиче:
– Била сам сведок вишегоди-шњег посвећеног рада покојног колеге др Милорада Ђ. Панића, на прикупљању података и одабиру грађе за ту књигу. Захваљујући способности тадашњег директора Драгана Дугалића, књига је објављена пре четврт века и сада је једно од ретких сведочанстава о судбинама деце које је рат оставио без родитеља, али и сведочанство о социјалном раду на збрињавању деце у том периоду. Отуда Центар за социјални рад као издавач.
У дом су, према поменутом правилнику, “могла да буду примљена само деца без родитеља, деца родитеља који су оптерећени великом породицом и деца сиромашних родитеља, који немају могућности да своју децу сами обезбеде“.
Судбина дечака заведеног као “XY”
Чак и пре објављивања Правилника, оформљен је Српски избеглички дом у Врњачкој Бањи, који је, према писању часописа „Ново време“ (од 15. априла 1942. године) био највећа социјална установа у Србији са више од 600 избегличке деце. Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи званично је почео са радом 3. јуна 1942. године. Он је, до јесени 1944. радио под патронатом Комесаријата за избеглице и пресељенике, који је постојао у оквиру Недићеве владе. Био је део мреже Српских избегличких домова широм Србије, кроз које је током рата прошло више од 20.000 деце.
Изглед деце, а прва су у Матарушку Бању примљена 1. јула 1942. године, као и њихово здравствено стање, сазнајемо у књизи Милорада Панића, „најчешће су били стравични“:
„Претрпљен ужас, нагло и брутално одвајање од родитеља, од својих, продужена патња, заразне болести, које се некако увек у таквим ситуацијама појављују“.
На самом почетку, у Дому „Ибар“ у Матарушкој Бањи било је 76 дечака и 42 девојчице. За само десетак дана – број деце у вилама „Столови“, „Ибар“ и у Жандармеријском дому – повећан је на 228 (159 дечака и 69 девојчица). Нажалост, школовање школске деце у ратним условима, пре доласка у Матарушку Бању, било је прекинуто, а Дом у Бањи био је не само социјална, него и школска и здравствена установа, јер је имао ниже разреде основне школе, амбуланту и малу болницу.
Укупан капацитет Дома у Матарушкој Бањи био је око 1.100 деце. За смештај преплашених и неухрањених малишана на самом почетку су биле обезбеђене виле „Карајовић“, „Краљево“ „Буњак,“, „Ибар“, „Столови“ и Жандармеријски дом, али се дешавало, пише Панић, да „тек што се обезбеди и опреми простор за пријем и боравак деце избеглица, окупатор затражи тај простор“, па су децу морали да исељавају и пребацују у неки други објекат.
Нека деца, нажалост, и у Матарушку Бању су стизала као безимена. Тако је међу 86 малишана старих између три и 12 година, који су 7. јула 1942. године стигли у Дом из Кремне код Ужица (а већина су пореклом били из Босне), један дечак заведен као „XY”. Зато су деца, према званичним објашњењима, фотографисана при доласку у Дом, али и касније, како би се наводи у књизи, могао упоређивати њихов опоравак у Дому. Због жеље да једног дана нађу сроднике, од деце избеглица која су то била у стању, тражено је да опишу своје доживљаје: почетак прогона, бежање и скривање, све до спаса у неком од прибежишта у Србији. Откада сам прочитала то „XY”, не престајем да се питам – како је тај дечак касније наставио живот, како је кренуо из те „нулте тачке“, без свести о пореклу и без љубави оних који су га највише волели?
Дом у Матарушкој Бањи, већ у првим месецима рада, служио је, не само за прихват српске избегличке деце и српских сирочића, већ и за опоравак и летовање деце која су живела у неким другим домовима.
Молба једног тате Душана да му децу – врате
Према правилима, у избегличке домове могла су да буду примљена само здрава деца, али се догађало да се болест испољи тек током транспортовања или после њиховог смештаја у дом. Да би се избегло мешање здраве са болесном децом, увођене су карантинске мере, али је број оболеле деце био велики. Панић у својој књизи износи податке према којима је у августу 1942. од укупно 1.026 деце – 384 било болесно (највише од шуге 110, од средњих богиња 90 и од рикавца 61).
У извештајима из 1942. године у књизи наилазимо на податке да у јулу 1942. године није умрло ниједно дете. Већ у извештају за август који је из Дома у Матарушкој Бањи послат Одсеку за децу социјалног одељења Комесаријата за избеглице, наводи се да је у августу 1942. умрло дванаесторо деце, а на списку, именом и презименом побројаних преминулих малишана види се да су деца имала између две и 12 година. У септембру 1942. умрло је још петнаесторо деце (осам дечака и седам девојчица, углавном од дизентерије и пнеумоније). У архиви Дома, претпостављамо, постоје и спискови све деце која су у Дому умрла до његовог затварања, али их у Панићевој књизи нема.
Према сачуваним документима, Комесаријат за избеглице и пресељенике и управници Дома улагали су велики напор, да децу у условима окупације прехране и одрже у здрављу, али у томе нису увек успевали. Многа деца су стизала већ тешко неухрањена и нападнута заразним болестима – „дизентерија, туберкулоза, шуга, пнеумонија, вашљивост…“ Званично, деца су ишла у школу, славила верске празнике и славе. „Ново време“ од 27. августа 1942. под насловом „Ни један Србин не сме да умре од глади“ објавио је да у Дому у Матарушкој Бањи деца добијају пет оброка дневно. Ипак, патње која су та деца доживела, ослабиле су њихове организме, па су болест деце и особља, као и умирање, били константа све време постојања Дома у Матарушкој Бањи. Недостајали су лекови, деца су се жалила на оскудне оброке. Има извештаја о којима пише Панић, а по којима су неки од васпитача у Дому, децу кажњавали ускраћујући им оброк или им наређивали да иду у околна села и траже хлеб и друге намирнице, а онда су испрошену храну деци по повратку у Дом – одузимали.
У Матарушку Бању стизала су деца-избеглице из Подриња, али и из скоро свих делова Хрватске, Босне и Херцеговине, а касније и из Старог Раса, са Косова и Метохије. Према извештају из априла 1943. године, кроз Матарушку Бању је за девет месеци прошло 2.313 деце, због тога што је кроз овај смештај пролазило много деце и одлазило у друге домове. До затварања Дома кроз њега је прошло, како се процењује, више од 5.000 деце.
Било је и родитеља који су, због немаштине, послали децу у Дом, а онда се убрзо – предомислили. Тако jе Комесаријату за избеглице у октобру 1942 извесни Душан Драшковић, железнички службеник, упутио молбу да му изађу у сусрет:
„Као избеглица предао сам, по налогу Комесаријата, пре 25 дана троје деце Избегличком дому у Матарушкој Бањи… Децу сам обилазио и када сам видео да су скроз пропала и болешљива,…са разним крастама по целом телу… да су и гола, и боса на хладном времену и онеспособљена за живот – непажњом Управе у Матарушкој Бањи. Молим Комесаријат да моју децу узме у заштиту и, ако је могуће, да се сместе у Београд на издржавање и школовање, пошто се и ја премештам са службом тамо, а ако није могуће – да ми Комесаријат врати децу, да се ја о њима старам и школујем као родитељ, јер за њих залажем цео свој живот.“
Из Комесаријата су одмах реаговали тражећи од управе Дома да „у року од пет дана поднесе тачан извештај о свему наведеном у молби и да извести о томе шта је предузето да се отклони рђаво стање какво је до сада владало у Матарушкој Бањи, а које баца врло ружну слику и несавесност на оне којима је поверено старање над српском избегличком децом.“
Избегличка судбина деда Веље–Босанца
Лошу ситуацију у Дому надлежни су тих ратних година покушавали да реше упућивањем избегличке деце на смештај код српских домаћина, а у поменутој књизи постоје спискови деце која су добила прилику да, уместо Дома, осете топлину, негу и збрињавање у српским сеоским породицама. Догађало се нажалост и да су неки домаћини на децу избеглице из домова гледали као на бесплатну радну снагу.
„Став-упутство предвиђено Правилником да се браћа и сестре и деца-рођаци не смеју раздвајати – изазива дивљење, због тога што се о томе, са жељом да се деца што боље и успешније збрину, водило рачуна“, закључује Панић пишући о тим ратним годинама. У књизи цитира и део извештаја који је из Дома у Матарушкој Бањи упућен Комесаријату на притужбе о лошим условима у којима живе домска деца.
„Поступак према деци је најбољи што се може дати. Ту и тамо – има по који случај да се дете потужи да је добило батине од васпитача. Батине смо најстроже забранили, али ипак има момената кад по који несташко добије мало по туру и то – шипчицом. Што се тиче умирања деце на велико – и то није тачно. Од оснивања наших домова, до данас је кроз њих прошло 1.567 деце од којих је до данас умрло 35. Број од 35 смртних случајева није велики кад се узме у обзир да су деца овде долазила потпуно изнемогла и заражена дизентеријом у најтежем стадијуму“, наводи се у извештају из 1942. године.
Почетком пролећа 1943. године, оскудица у храни постаје све већа па Комесаријат „да би се са постојећим резервама у житу издржало некако до нове жетве“, доноси одлуку да сви избеглички домови „смање следовање хлеба са 330 на 250 грама брашна дневно“. Зима 1943/1944. била је још тежа, а у књизи постоји записник са седнице Управе из априла 1944., у којем пише: „Било је момената кад нам се чинило да смо потпуно беспомоћни и да ће код деце наступити катастрофа…“
Сасвим случајно сазнајем да је старији комшија мојих родитеља, који је преминуо крајем прошле године, био једно од те деце. Старији га јесу звали „Босанац“, али – никада се некако није наместила ситуација да га питам – зашто? Испоставило се, сазнала сам тек када га више није било, да jе као избеглица из Босне био у Дому у Матарушкој Бањи. Од његове унуке сазнајем да је Велимир Лукић (1931–2019) као дечак од 11 година, из Скелана (општина Сребреница), 1942. године побегао из усташког логора, препливао Дрину и нашао се у Србији. Било је толико деце да ни рођену сестру није срео, а била је такође у Дому. Заразио се трбушним тифусом, али је „претекао“. Из Дома у Матарушкој Бањи је побегао, потуцајући се по околним селима. Ноћу је спавао у неком бурету, а онда се обрео у домаћинству једне породице у селу Самаила код Краљева. На крају га је, стицајем лепих околности, какве само живот уме да намести, усвојила Стајка Јоцић из насеља Рибница, жена која није имала своје деце. У Рибници је чика Веља засновао и своју породицу, а Дома се нерадо сећао највише по неком рибљем уљу кога су превентивно свој деци давали на кашику.
Велимир Лукић је – имао среће. Колико је оних који је нису имали и којима је посвећен споменик пирамида у селу Конарево? Споменик је, кажу, подигнут 70-их година прошлог века. Идејно решење дао је архитекта Спасоје Паја Крунић, који се својевремено пожалио да му је то био „један од најзахтевнијих подухвата, јер се радило о деци која су умрла од болести или глади“:
– На средњем обручу постоје мале пирамиде, које су заправо кровови кућа за сву децу која су страдала, не само овде, него свуда у свету – објашњавао је Крунић своју замисао.
Књигу др Милорада Ђ. Панића, једину коју краљевачки Народни музеј поседује, доби-ла сам „на дан“, уз велико поверење Мирјане Савић, музејске саветнице – историчар-ке у Народном музеју у Кра-љеву. Показала ми је и оригиналне фотографије из Дома у Матарушкој Бањи, које се чува-ју у фундусу музеја.
Матарушка Бања ослобођена је од Немаца у ноћи између 28. и 29. новембра 1944. године, па наредних месеци долази до великог одлива деце из Дома. У децембру 1945. било их је мање од 300. Из Матарушке Бање штићеници су у јуну 1947. године пребачени у Дом на планини Рудник, пет година касније у Горњи Милановац, а 1960. је расформиран, када су и последњи штићеници постали пунолетни.
Много је Краљевчана који никада нису чули да је у Мата-рушкој Бањи постојао Дом за избегличку децу, а још је мањи број оних који су знали да је деци која су у том дому умрла посвећен споменик који је већина умела да погледа с презиром, дубоко верујући да је то још један од кичерајских надгробних споменика какви су једно време били мода и у овом делу Србије. У школи се локалној историји није посвећивала превелика пажња, можда и због тога што је Дом у Матарушкој Бањи сматран „Недићевим дечјим градом“ (тако је назван у окупацијском листу „Обнова“ у броју од 12. августа 1944. године).
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
