У селу Горње Заостро код Берана, 8. августа откривен је споменик Дражином команданту Црне Горе, потпуковнику војводи Павлу Ђуришићу. Споменик је открио митрополит будимљанско-никшићки Методије. Међутим, после свега неколико часова, ка Заостру је кренула полиција, са намером да склони споменик. Главни организатор подизања споменика, Вујадин Добрашиновић из Берана, ухапшен је још претходног дана, ”због кршења закона о подизању споменика”. Споменик је подигнут управо на његовом имању – дакле, на приватном поседу.
Окупљеног народа било је много и полиција је заустављена док митрополит Методије није пронашао компромис. “Ми ћемо овај споменик ставити у цркву, а даће Бог да се постави и у сред Берана. Њему је Беране све дало, он се ту и формирао, и зато га је првог и ослободио. Најважније од свега је да смо саборно и заједно сви”, рекао је митрополит Методије.
Тако је споменик склоњен у сеоску цркву, где се и данас налази. Добрашиновић је пуштен из затвора.
Другим речима, Ђуришић је код црногорских (нео)комуниста прошао боље него пре 22 године. Прво откривање споменика у Горњем Заостру било је заказано за 13. јул 2003, али, полиција је 7. јула минирала постоље и забранила скуп заказан за 13. јул. Срећом, споменик је сачуван.
Тим поводом, у Беране је, први пут од рата, из Америке долазио Ђуришићев син Илија, са синовима Павлом и Марком. Присуствовали су само парастосу страдалима у Манастиру Ђурђеви ступови код Берана, који је одржан упркос великом присуству полиције, уз чинодејствије тадашњег епископа будимљанско-никшићког Јоаникија.
Сутрадан, Илија Ђуришић је за ”Погледе” дао опширан интервју, у коме је поред осталог рекао:
”Комунистичка влада под Ђукановићем, ја их зовем комунисти, мада не верујем да су они комунисти – ја не знам шта су! – показала је да у Црној Гори не постоји ни сенка демократије. Црна Гора има претензије да уђе у Европску унију, али Европљани, Западна Европа, неће никога примити ко не поштује основне демократске принципе…
Што се тиче црногорске нације, ја не знам шта је то. То је неки провинцијски израз, који ја не разумем. Када ми неко каже, ја сам Херцеговац, да ли ја стварам од тога херцеговачку нацију? Ако неко каже, ја сам Шумадинац, да ли је то шумадијска нација? Ако неко каже, ја сам Босанац, да ли је то босанска нација? Рећи Црногорац, то не значи да се аутоматски ствара црногорска нација. Ако кажем Црногорац, ја сам Србин, као онај Херцеговац што је Србин, као онај Шумадинац што је Србин, као Војвођанин што је Србин.
Према томе, мислим да израз ‘црногорска нација’ представља последицу идеолошког расцепа и намере Титове власти, која је хтела да направи такву ситуацију у земљи по принципу ‘подели па владај’. Дакле, ја нисам за ту поделу, ја у то не верујем. Ја не верујем ни у нову ‘црногорску цркву’ коју они праве. Како то може да се прави ‘црногорска црква’? То је српска црква. Како може да постоји нека нова црква и неке нове владике?”
Критичари подизања споменика Павлу Ђуришићу по правилу се позивају на наводно његов извештај Дражи од 13. фебруара 1943. о убиству 8.000 муслиманских цивила у три среза. Међутим, тај извештај је комунистички фалсификат. У извештају поред осталог стоји:
”Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.”
Операције четника у ширем реону долине Лима, почетком 1943, уследиле су као реакција на низ злочина муслиманских усташа према српским цивилима. У једном извештају четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, поред осталог стоји:
”Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.”
Кап је прелила чашу када је једна девојчица од 14 година везана за букву, силована и заклана. План акције направио је лично Дража, окупивши 4.800 четника против 10.000 припадника муслиманске милиције. У Дражином плану наређено је да се цивили не дирају, а то је поновио и Павле Ђуришић. Како је недавно утврдио др Милутин Живковић, у књизи ”Стари Рас 1941-1942”, ова наредба је поштована. Муслиманске цивиле убијали су припадници тзв. другог таласа: цивили, делом наоружани, који су пратили четнике. Али, 8.000 је укупан број муслиманских цивила убијених од стране Срба у Другом светском рату, уз 2.000 хрватских цивила, насупрот милион убијених Срба.
Да је извештај од 13. фебруара 1943. фалсификат, види се по следећем.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут ”на страну муслимана”, уместо ”на страни муслимана”, или ”из раније”, уместо ”од раније”, у овом тексту има доста кроатизама: ”Да би се спречио сваки повраћај”, ”на веома високом ступњу”, ”доказали видног изражаја”, ”од опасности услеђења нашега напада”… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао ”7. овог месеца”, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји ”7-ог о м”, ”7 фебруара”, ”7 – II”, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима ”Независне Државе Хрватске”, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не ”на положају”, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: ”Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају”.
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само ”Воја”.
Седмо, Ђуришић није користио термине ”командант зоне” и ”ослобођена територија”, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би ”јуначки”, а не ”херојски”; управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи ”потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости”, већ је Ђуришић нагласио: ”Жене и децу не убијати”.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила.
Десето, ово је извештај власти НДХ из Чајнича, од 28. јуна 1943:
”Концем сиечња (јануара – прим. аут) ове године ликвидирана је муслиманска милиција и муслиманско становништво у овом котару. Наиме тада су упали у Чајнички котар јачи одреди четника из Црне Горе под заповједништвом Павла Ђуришића, који су бројали око 5.000 људи, а који су разбили милицију и извршили покољ над муслиманским становништвом не само у овом, него и у прибојском, пљеваљском и бијелопољском котару. Овом приликом страдало је приближно око 1.500 муслиманског становништва, већином жена и дјеце.”
Једанаесто, поређењем потписа на фалсификованом извештају, са оригиналним Ђуришићевим потписима, јасно се уочавају разлике практично у сваком слову.
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – ”За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости” – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.
