Срби нажалост слабо познају своју историју а посебно мало знају о историји српског народа и српске државе у раном средњем веку ‘до почетка династије Немањића односно до доласка њеног родоначелника Великог Жупана Стефана Немање (1166 – 1196).
Српска историографија новијег времена (од половине 19 века) базирана је на радовима Срба који су се школовали у Западној Европи и који су прихватали тезу западних историчара о доласку Словена (и Срба) на Балкан почетком VII века. Из разних разлога (недостатак школованих кадрова, одсуство средстава за истраживања и перманентно несређене државно-политичке ситуације у Србији и касније у Југославији), темељнија истра-живања и покушаји ревизије те увезене тезе са Запада почеле су у Србији тек крајем 20 века.
Изузетак је пионирски рад мало познатог српског историчара Милоша Милојевића (М.М.) који је 1872 у Београду објавио књигу “Одломци историје Срба”. М.М. је трагао по архивама Рима, Москве и других градова али није хтео да се ослања на тада владајући бечко-берлинску историографску школу. М.М. је покушао да докаже да су Срби имали своје писмо – ћирилицу осам стотина година пре Христа! Тиме се побија тврдња да су нам писмо односно азбуку донели – солунска браћа – Ћирило и Методије (9 век). У ствари, њихова слова-азбука је глагољица која није ћирилица. Они су од стране грчких власти послати у српске земље да јачају утицај Грчке и њене цркве по српским земљама. Мада је књига М.М. изашла уз финансијску помоћ Српског ученог друштва (будућа САНУ), књига је нажалост била забрањена у Краљевини Србији којом је тада владала династија Обреновића! Зашто је до тога дошло је посебна прича.
Потребно је међутим да се макар укратко подсетимо или да сазнамо да је српски народ имао значајну и дугу историју пре династије Немањића. У зависности од извора који се нажалост налазе изван Србије, прва српска држава постојала је још у 5. веку односно 490 године када је управљао Кнез Свевлад. Према једном западном извору Срби су имали три династије; Свевладовићи (490 – 641), Светимировићи (641 – 794) и Оштривојевићи (794 – 1171). На основу овог извора може да се закључи да су Срби као народ живели на простору Балкана пре тзв. велике сеоба Словена односно да су живели на Балкану пре 7 века. Територија тадашње српске државе и њене границе мењали су се као и престоница; од 5 века престоница је дуго била у Скадру.
Према другом западном извору српска држава пре династије Немањића постојала је бар пет стотина година (7 -12 века). Међутим историја српског народа и његове државе може да буде знатно дужа од старе тезе историчара Западне Европе из 19 века уколико се узме нови приступ на бази нових сазнања – да су Сораби, касније названи Срби, етнички инокосни и хомоген народ који је живео на просторима Балкана више хиљада година! Овај нови приступ гледања на српску историју је до скоро био усамљен пошто се такав став није гледао као “политички исправан” како у бившој Југославији тако и нажалост у данашњој Србији. Истраживања су у току и ископавања која су вршена у новије време (Лепенски вир, Винча, и др.) указују да је европска цивилизација настала на просторима данашње Србије пре пре 6-8 хиљада година (!). Исто тако, сазнајемо да је писмо локалног становништва (“србица” – винчанско писмо) које је тада живело има сличности са каснијом српском ћирилицом. Даља истраживања треба да расветле да ли су Срби као народ били староседеоци Балканског полуострва.
Међутим, уколико условно прихватимо “званичну” српску историографију: да је Словене/Србе населио на Балкан цар Источне римске империје ромејски цар Ираклит почетком 7 века (он није био византијски цар пошто је термин византија настао тек у 16 веку из пера једног немачког историчара) на простору од Истре до Косова, на терену који је био испражњен од становништва и опустошен после најезде Авара у VI и VII веку. Према учењу Срби су на простору Балканског полуострва имали шест династија од 7 до 12 века: Властимировићи (VII век), Тихомировићи (VIII век), Остривојевићи (IX век), Војисављевићи (X и XI век), Урошевићи (XII век) и Вукановићи (XII век). Да ли је пре Немањића било три, шест династија или више династија остаје и даље отворено због недостатака поузданих писаних извора. Међутим, извесно је да су у српским земљама (Дукља, Рашка, Босна) управљали кнезови.
Од половине 11 века српска држава постаје краљевина: Краљ Михајло (1058 – 1077) је постао краљ Дукље која је у то време била средиште српских територија. Краљ Михајло је такође био и први српски краљ који је примио круну од римског бискупа односно од папе у Риму. У то време подела хришћанске цркве на “шизматике” и на “јеретике” (1054 година) била је у пуном замаху, па је римском папи (ова титула је установљена у XI веку) било веома стало да прошири католицизам на Балкану и да првог српског краља преведе на Рим односно на католицизам како би Србе одвојио од грчке цркве односно од Васељенског патријарха. То је било око 150 година пре него је Стефан Првовенчани (син Стефана Немање) примио круну из Рима. После Михајла Војисављевића смењивали су се српски краљеви (Бодин, Владимир и Ђорђе) до 1118 године када власт у српским земљама преузима Велики Кнез Урош I (1118 _ 1140).
Несумњиво је да су се народи мешали на Балкану пре и после пропасти римске империје. Територија српске државе мењала се услед сталних ратова на тим просторима али је не ретко била много већа од територије данашње српске државе. О знаменитом српском владару Крепимиру Оштривојевићу (815 – 840) који је владао државом већом од будуће Југославије, од Истре до Црног мора (према италијанском и немачком извору), врло мало се зна и то на бази фрагментарних извора из западне Европе (приложена мапа) . Није са сигурношћу познато ни какву је титулу имао. Иначе, Хрватска је тада била једна провинција српске државе.
Нажалост, чести ратови и вишевековна отоманска окупација уништили су највећи део материјалних трагова и писаних извора из периода ране српске средњовековне државе. Оно што је преостало, као што је познато, уништено је априла 1941 када је током бомбардовања до темеља изгорела Народна библиотека у Београду. То је нажалост био катастрофалан и ненадокнадив губитак за српску нацију и државу. Без историјских докумената и артифакта једна нација долази у велику опасност да изгуби свој идентитет. Данас је најстарији сачувани предмет из српске државе раног средњег века златан печат Кнеза Стојимира са ћириличним словима (друга половина 9 века) који се налази у Народном музеју у Београду. Србија га је купила на аукцији (!) пре неколико година. Печат Краља Бодина (11 век) налази се у музеју у Истанбулу. Најстарији сачувани текст на српском језику је “Маријино јеванђеље” које је настало крајем 10 или почетком 11 века; налази се у Русији. Најстарији писани документ на српском језику који поседује Србија је “Мирослављево јеванђеље” настао је крајем 12 века односно 1185 године. Овде треба поменути и “Српско четворојеванђеље” са краја 13 века које се налази у Даблину (Ирска).
Што се тиче религије, преовладава мишљење да су Срби били углавном пагани до 9 века када хришћанство осваја српске земље одлуком Кнеза Мутимира (око 870 године) и уз мисионарски рад Ћирила и Методија. Међутим, неки историчари наводе да су Срби почели да примају хришћанство много раније – још у првом веку али да се оно масовније ширило од IV века када је хришћанство постала државна религија у римској империји. Наравно, та теза не иде у прилог да су се Срби досељавали на Балкан у 7 веку. До формирања српске архиепископије 1219 године што је од Васељенског патријарха издејствовао Св. Сава, српско хришћанско становништво православне вере је живело у три грчке архиепископије од којих је најпознатија била Охридска архиепископија. Све три водиле су грчке владике. На крају треба поменути да је српски Кнез Јован Владимир (1000 – 1016) био први српски владар који је проглашен за свеца; он је живео 200 година пре Св. Саве.
Врата историје су само отшкринута; изнесено је само неколико скица из времена ране српске феудалне државе о којој тако мало знамо. Нажалост, то време је још увек за нас неоткривено и закопано.
