- Два доктора историјских наука – Бојан Димитријевић и Коста Николић, научни саветници у београдском Институту за савремену историју за „Слободу“ говоре о чињеници да сваку нову генерацију у Србији задеси неки нови историјски удес који се догађа због непознавања прошлости, иако би она, несумњиво, могла да пружи многе одговоре •
Одговорност и задатак историчара је да говоре и о осетљивим историјским темама, о чињеници да се данас боримо са личним доживљајима историје, о томе зашто је важно да историчар не буде затворен у кабинету, говоре саговорници „Слободе“ – два историчара: др Бојан Димитријевић и др Коста Николић, научни саветници у Институту за савремену историју. Разговарали смо са њима и о односу младих према историји, идеологијама… За почетак издвајамо један од одговора (др Коста Николић) да данас „живимо у друштву у којем је кључна идеологија останак на власти: што дуже и по сваку цену“…
Слобода: Шта је од догађаја из Другог светског рата на нашем подручју што још није довољно истражено, што је сачекало младе научнике, од којих су неки и на Вашем Институту за савремену историју?
Др Бојан Димитријевић: Ми још увек живимо у Другом светском рату, у тим поделама. Овде се људи и дан-данас, поготово у унутрашњости Србије, деле и препознају по томе где је ко коме био. Ево, малопре чекајући на интервју срео сам једног свог пријатеља пуковника, који ми је одмах рекао ко је био ко у његовој породици пре 80 година, што значи да та прича још увек живи.
У протекле 3-4 године ми смо у Институту примили десетак младих научника и највећи део њих се бави управо Другим светским ратом, јер смо препознали да је та тема још жива, публика веома добро реагује иако има подељена мишљења, ти радови се читају. Проучавамо од Равногорског покрета, активности српске владе, генерала Недића, до свакодневног живота, положаја жена под окупацијом или одређених целина, пошто је тенденција да се људи у науци баве оним крајем из кога су потекли. Ми покушавамо и данас, 80 година после Другог светског рата, да покажемо комплексност историје на овом подручју и да не могу тако лако да се доносе судови о једној или другој страни. Да су ратни догађаји били тако драматични и тако неизвесни сваког дана рата, да је то нешто што је измакло оним нашим колегама из времена социјализма који су ратну стварност овог простора посматрали као једну од степеница ка успешном исходу историје. Ми смо видели да су ’90. године срушиле и ту државу, и тај свет. Сматрамо да треба проучавати историју Другог светског рата, она је испричана другачије у неким срећнијим временима, а у данашње време кад опет имамо пљусак историјских догађаја и код нас и у свету, потребно је разумети све те историјске догађаје.
Оно што ме обесхрабрује то је да данашње генерације мање читају, они траже одговор „да – не“. Друга ствар је што у друштву нема јасног идеолошког става о одређеним питањима, данас може све и не може ништа, не постоји јасна политичка порука у ком правцу треба сагледавати историју Србије у Другом светском рату, па и ону током 90-тих година, него је остављено науци да се сама сналази. Научници у томе често знају да буду некохерентни зато што су поткупљиви, нека стипендијица, лаптопић, путовање у иностранство, и онда нека ствар се склања из фокуса историографије.
Слобода: Да ли данас, уопште, имамо идеологију и зашто се чини да су најуспеш-нија прагматична друштва?
Др Коста Николић: Комплексна је то прича… Јесу нај-успешнија прагматична друштва, на пример Холандија; западна, протестантска друштва су прагматична друштва.
Шта је идеологија? Идеоло-гија је наратив, она је прича око које окупљате једну заједницу. Шта радити са друштвом и са нацијом која у току једног века промени три идеолошка приступа, три идеолошке матрице, а свака следећа потире ону другу и стално се врти у круг? Живот нације, заједнице која живи на неком простору мора да се уређује по прагматичним правилима. Не можете економску кризу да решите по моделу решавања економске кризе у Америци 30-их година прошлог века, не можете ни проблеме које имате данас да решавате по идеолошким матрицама које имате 50-60-70 година уназад.
Слобода: Да ли смо ми у Србији, ми који смо некад чинили заједничку државу, спе-цифични по томе што „копамо“ по Другом светском рату и то са толико емоција? Да ли су западне државе и њи-хове историографије завршиле са Другим светским ратом? Чиме се њихови историчари баве?
Др Бојан Димитријевић: Европске историографије у западним државама углавном су то завршиле до 70-их година и баве се некаквим, за нас често тривијалним погледом на историју: историја свакодневног живота, историја одређених сегмената друштва, заната, положаја ових или оних група и слично. Ми се овде и дан-данас боримо са проблемима како тумачити одређене догађаје новије историје и да то буде прихватљиво за све. Код нас је велики проблем што историографија дуго није могла слободно да говори, људи који би говорили нешто о томе често су у Титово и пост-титовско време санкционисани, од партијских до затворских казни. Онда су се људи више окретали нпр. поезији, или романима, па је онда већи утицај извршио Добрица Ћосић, или Вук Драшковић, или Љубомир Симовић својим песмама, него некакав историчар коме је то био задатак..
С друге стране, овај простор живи своју историју, људи код нас овде више верују свом личном доживљају историје и доживљају породице или неког деде, па кажу ’добро, то кажу документа, али чекај да ти ја кажем како је било’. Ми се и дан-данас боримо са личним доживљајем историје. Пао ми је у очи онај сарајевски новинар који је председника Вучића запитао да ли је он партизан или четник. Мене је то потпуно фасцинирало! Зато што 2021. године пита то, а не пита га ’да ли сте Ви можда суверениста, да л’ сте за НАТО, за ЕУ или нешто треће“, не, он га враћа у контекст Другог светског рата. Потврда да је Други светски рат жив не само у Србији, него и у осталим земљама бивше Југославије.
Оно што мене секира је да свака нова генерација учи исто-ријске догађаје на својим примерима и да се не окреће искуствима и историјским аналогијама прошлих генерација. Него сваку генерацију, и сваку неку сле-дећу генерацију сачека неки историјски удес – без познавања прошлости, која би могла да да неке адекватне одговоре.
Слобода: И комунисти су 1945. правили државу на идеолошкој матрици: исто-ријско помирење, братство и јединство?
Др Коста Николић: Други светски рат је био бруталан грађански рат, бруталан етнички рат, бруталан верски рат. Најмање милион грађа-на те државе је погинуло, а вероватно 80% унутар себе се обрачунавајући. И ви сад кажете: не, ми смо победили у том суровом сукобу, братство-јединство, сви се волимо, идемо даље у ’свијетлу будућност’ која ће да траје… а не радите ништа да санкционишете, на пример, ратне злочине, да уредите државу прагматично, не идеолошки. На селу је после Другог светског рата живело 78% становништва, а друштво је прав-љено по идеолошкој матрици индустријализације. Људе са села пребацивали су у градове да раде у фабрикама, зато што је то суштина пролетерске, комунистичке револуције, гледали су шта се ради у Совјетском Савезу. Та држава је пропала.
А онда 90-их година нека нова српска држава у настајању такође није гледала практичност, територије којима жели да овлада, практичност евентуалног савеза са Црном Гором, који је пропао после 15 година. Ишло се на то да се сачува југословенска идеја, па макар и само са Црном Гором.
Данас живимо у друштву без ичега, кључна идеологија је останак на власти, што дуже и по сваку цену. Нема идеологија… воља за моћ и власт, ’ја да останем што дуже’. Тако није у Шведској, Норвешкој, Данској, Холандији… Они знају шта је смењивост власти и знају да културно кажу ’довиђења’.
Слобода: Ако су ратови 90-тих, као што кажете, били наставак Другог светског рата, јесмо ли онда бар неке сукобе завршили?
Др Бојан Димитријевић: Ратови 90-их су завршили одре-ђене сукобе. Не верујем да ће бити више сукоба између Срба и Хрвата, с обзиром да су обе нације пропале у том међу-собном сукобу и да економска и политичка ситуација утиче на то. Али постоје одређени светски трендови који одређене народе на овом простору стављају у контекст евентуалних нових сукоба. На пример, јачање милитантног ислама на Средњем и Блиском истоку може да доведе до тога да се рат овде отвори између људи који су можда више окренути ка радикалним вредностима ислама. То је нешто што је видљиво данас у свету.
Рат на овом простору је иманентан и ко год мисли да рат овде више неће да се понови, гадно греши. То су људи мислили 1912, па су мислили 1939, па су мислили 1990, убеђивали смо сами себе. И онда су се ратови дешавали у једном трагичном контексту: имали смо погибију нашег сељачког народа овде, имали смо ратове у српским земљама, егзодусе, масовна убиства… Све то кад гледате из перспективе мира, све вам се чини невероватним да може да се понови, а свака нова генерација је поновила неку исту грешку, или неку нову грешку учинила, и дозволила да се ратови генеришу.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
