По свему судећи Трамп је на путу да стекне још један четворогодишњи мандат. И сама та помисао довољна је да владаре из сенке учврсти у уверењу да су им сва средства допуштена
Процес смењивања (im-peachment) председника Доналда Трампа покренула је већина у Представничком дому америчког Конгреса коју чине заступници Демократске странке. Тај процес нема правно нити морално утемељење, већ је одраз страха левих демократа да ће Трамп победити на предстојећим председничким изборима и да га стога треба уклонити свим могућим, допуштеним, па и недопуштеним средствима. Ова је мотивација јасна из изјава предводнице демократа у Конгресу Ненси Пелоси: морамо уклонити Трампа да га бирачи не би опет изабрали!
Цинично поигравање са америчким демократским процесом почело је и пре него што је Трамп инаугурисан. Председнички избори у САД 2016. године представљали су тежак ударац за владајућу елиту САД и шок од кога се она до данас није опоравила. Ти избори представљали су судар две поларне супротности. Осмог новембра 2016. године изгледало је да Доналд Трамп, аутсајдер који је победио насупрот свим предвиђањима, има историјску прилику да окрене нови лист и код куће и на спољном плану. Тај тренутак се донекле могао упоредити са првом победом Роналда Регана 1980. Реган је на моменте користио бомбастичне фразе попут називања Совјетског Савеза „империјом зла“. У пракси се свеједно понашао као инстинктивни спољнополитички реалиста.
На сличан начин, Трампов слоган „Америка на првом месту“ није био хегемонистички поклич. Напротив, био је то одраз његове спознаје да треба одбацити глобални хегемонизам и користити предности трансакционе дипломатије у циљу промовисања америчке безбедности и просперитета у хобсовском свету.
Известан отпор код припадника двостраначког мејнстрима, код поборника хегемонистичке ортодоксије, могао се очекивати. Трампово предизборно одрицање од тежње за глобалном доминацијом и прихватање да се свет не може обликовати према вредностима америчке елитне класе никад није било прихватљиво контролорима медијског дискурса и think–tank номенклатуре.
Кључни делови обавештај-ног, одбрамбеног и војно-инду-стријског конгломерата показали су се од самог почетка ефикасним у пружању отпора Трамповом покушају да уведе нове параметре у дефинисању „интереса“ и „претњи“. Посебно им је сметало што се он током предизборне кампање дрзнуо да дирне у три свете краве консензуса америчке елите: неспутану имиграцију, третман Русије као непријатеља и глобалну „слободну трговину“.
Као што сада видимо, на прагу четврте године Трамповог мандата, постојање и деловање дубоке државе САД није плод неке теорије завере: у пракси нема потребе за формалном завером. Скоро двогодишња Милерова истрага о непостојећим везама Трампове предизборне кампање са Русима, а потом процес опозива који је непосредно уследио, имају за циљ да пониште изборну вољу америчких бирача. Ови догађаји јасно указују да сви елементи дубоке државе САД функционишу по спонтаној матрици заједничког система вредности и интереса.
Посебно је у понашању и односима између кључних елемената обавештајних структура, чиновничког апарата и медија присутна завереничка спремност на кршење свих норми понашања, што је очигледно у сведочењима бивших функционера и наводних експерата у процесу импичмента, као и у моменталном цурењу поверљивих информација из државних установа у редакције водећих естаблишментских медија. Учесници у том процесу имају дубоки презир према демократским институцијама и према „деплорабилним“ (како се изразила Хилари Клинтон), тј. гађења достојним моронима који гласају за Трампа и настањују „земљу прелета“ (flyover country) између две океанске обале САД, дуж којих пак живи сав пристојан, либерално-космополитски свет.
Оперативци америчке дубоке државе били су против Трампа a priori. Његове критике на рачун отуђене елите; његово одбацивање мултилатералних споразума и економског глобализма у целини; а пре свега његово одбацивање глобално-империјалне стратегије и прихватање спољнополитичког реализма, било је у супротности са њиховим убеђењима и интересима израженим у моћи и новцу. Они представљају „вашингтонску мочвару“ чије исушивање је Трамп у много наврата најавио током предизборне кампање.
Током кампање, Трамп је у више наврата постављао питање зашто Сједињене Државе морају да буду ангажоване свуда у свету и да играју улогу планетарног полицајца. Довео је у питање употребљивост, мисију и финансирање НАТО савеза, преко четврт века након распада СССР-а због чијег обуздавања је тај савез створен. У много наврата залагао се за приближавање Русији. Критиковао је манију промене режима својих претходника, указујући на „катастрофалне“ последице свргавања Садама Хусеина у Ираку. Отворено је рекао да би оставио Башара ал-Асада у Сирији на миру и све снаге усмерио на борбу против Исламске државе.
Глобална визија Доналда Трампа често је фрагментарно изнесена, али су Американци несклони империјалној улози САД свеједно препознали чињеницу да се његови кључни ставови супротстављају дуополном консензусу. Они, наравно, нису могли да знају да ли ће и у којој мери он бити доследан као председник у осмишљавању нове велике стратегије и њој сходне конкретне политике. Та неизвесност била је неизбежна с обзиром на Трампов темперамент, али постојала је макар могућност темељне реформе. Током кампање било је замисливо да ће у случају победе, која је деловала мало вероватна, нови тим спровести „стратешку паузу“ како би сагледао глобалну мапу, преиспитао приоритете и осмислио политику усклађену са трезвено процењеном ценом и бенефитима сваке одлуке.
Трампова јасна антипатија према империјалним претензи-јама и моралном апсолутизму вашингтонског дуопола деловала је искрено и ненаучено. Управо зато његови ставови представљали су анатему за владајућу елиту. Тон медијске реакције одредио је Њујорк тајмс, који је зацртавао линије напада медијској машини. Ово је неминовно, јер корпоративну медијску машину у САД контролишу чланови елитне класе којa промовишe културни марксизам одражен у корумпираној масовној култури, мултикултуралној индоктринацији и масовној имиграцији; а која се противи сваком осећању историјског и културног идентитета Американаца европског порекла.
Од тренутка када је ушао у председничку трку, Трамп се суочио са екстремним непријатељством корпоративних медија. Сада наравно нема ни трага сумњи о улози медијске машине у монолитном фронту против Трампа. Историја се не понавља, али су одређени догађаји упоредиви. Победа Роналда Регана над Џимијем Картером новембра 1980. године и Трампов неочекиван тријумф 36 година касније разликовали су се у бројним детаљима спољног и домаћег контекста, али су имали једну сличност: обични Американци у „земљи прелета“ гласали су против космополитске, глобалистичке Америке која следи битно различите моралне и културне стандарде од тихе већине.
У спољној политици, као што је поменуто, Трампова победа отворила је могућност за радикално нову велику стратегију. У пракси, први задатак изгледао је јасан: унапређење односа са Русијом и успостављање одрживе коегзистенције са Кином, уз смањење дефицита у трговинској размени. У метаисторијском смислу, Трампова победа напокон је отворила могућност паневропске антанте. Он је имао историјску прилику да утре пут ка једној „Северној алијанси“ Русије, Европе и Америке, у часу када се сви суочавају са сличним егзистенцијалним демографским и идеолошким (првенствено џихадистичким) претњама. Та могућност била је отворена Сједињеним Државама још од краја Хладног рата, али њу ниједан амерички лидер није препознао нити сходно томе поступао.
Од доласка у Белу кућу Трамп је показао да није ни догматски неоконзервативац, нити доследни анти-интервенциониста. Његове тежње биле су само инстинктивно „националистичке“ (у америчком смислу те речи), сходно његовим ставовима о имиграцији и спољној трговини. За разлику од аутентичних конзервативаца попут Патрика Бјукенана, њега никада нису много занимала питања културе, традиције, идентитета или вере. Његови руководећи принципи били су неидеолошки и сводили су се на практична питања: где то има америчких интереса (џихадисти, мексичка граница, трговински дефицит) и где их нема (Украјина, Сирија, Јужнокинеско море, итд.)? Његово стандардно питање сарадницима „Шта ми имамо од тога? Има ли места договору?“ није било слабост, већ одраз намере да се САД врате принципима традиционалне, трансакционе дипломатије.
Трампов највећи проблем представљала је, од почетка до дана данашњег, „дубока држава“, а посебно кључне компоненте неформалне владе у сенци унутар апарата националне безбедности. Њени оперативци одбацили су све конвенционалне критеријуме у одређивању „интереса“ и „претњи“ зарад унутрашњеполитичких циљева. Супротно Трамповим изјавама и јасним наговештеним инстинктима, они су намеравали да одрже амерички глобални примат. Проблем политизованих обавештајних структура постао је очигледан, само неколико недеља након Трампове победе, у непоткрепљеној тврдњи оперативаца трију обавештајних агенција да је руска влада (укључујући Владимира Путина лично) наручила и надгледала наводно хаковање електронске поште Демократског националног комитета и кампање Хилари Кинтон. Од тог тренутка постало је јасно да је америчка обавештајна заједница под контролом оперативаца дуополног естаблишмента.
Одмах потом започео је систематски отпор свакој изјави и иницијативи тек устоличеног председника. Што је посебно опасно по амерички уставни поредак, отпори Трампу од стране естаблишмента од првог дана видео се у грубој, систематској саботажи унутар државног апарата. Активна саботажа извршне власти од стране бирократа од почетка је представљала претњу Трамповом програму. Проблем илуструје чињеница да федерална бирократија представља монолитни бастион либералног естаблишмента: током предизборне кампање, чак 95% донација чиновника запослених у четрнаест федералних агенција отишло је кампањи Хилари Клинтон.
Неопходно је да се подсетимо чињенице да је лидер демократа у Представничком дому Ненси Пелоси већ почетком фебруара 2017. – пре скоро три године, непуне две седмице по Трамповом доласку у Белу кућу – поменула могућност импичмента. Тај њен поклич прихватиле су потом десетине „невладиних организација“ („Марш жена“, „Кренимо напред“, Planned Parenthood итд.) које у већој или мањој мери финансира Џорџ Сорош.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
