И међу противницима власти све чешће се, упркос медијској блокади у “независним” медијима, чују питања чија је опозиција, за кога ради и да ли зависи од исте амбасаде као и Вучићев режим? Док се остатак Србије бави протестима, новом владом и ванредним изборима у перспективи, Срби на КиМ и њихова имовина и даље су без било какве заштите од институционалног насиља Приштине, иако је влада Аљбина Куртија у техничком мандату и у том статусу могу да је одрже још неко време само ванредни избори. Усред политичких криза у Београду и Приштини, СПЦ чека редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора.
Шта Србију у њеним уставним границама очекује у мају после свега виђеног током априла, у коме су, између осталог хришћани широм света славили Васкрс истог датума далеко од Божјег мира и истинске жеље да поправе макар домаће локалне прилике? Србија никад није има јак раднички покрет попут Француске или Грчке у којима обележавање Међународног празника рада има снагу социјалног бунта, али је зато већ “српски” 1. мај указао на њено све дубље национално, политичко, егзистенцијално и свако друго располућивање, уз нарастајућу репресију актуелног режима. Притисак власти на учеснике студентског и грађанског протеста као и све који их подржавају потиснули су из јавности и медија све друге теме, укључујући и Косово и Метохију где се самопроглашена косовска држава нашла у институционалном вакуму због (не)могућности, да чак и уз помоћ Запада конституише нови сазив скупштине и формира нову владу после косовских парламентарних избора 9. фебруара. Како ствари стоје и Приштина и Београд иду ка новим ванредним изборима који тешко да ће донети било какав преокрет док се о “главним играчима” одлучује у Вашингтону или у Лондону, из “позадине”.
Овог 1. маја у Новом Саду масовним протестом обележено је пола године од пада надстрешнице на Железничкој станици, који је 1. новембра 2024. однео 16 људских живота. Ова трагедија покренула је ланац вишемесечног студенског и грађанског протеста широм Србије, укључујући и подршку Срба са КиМ у границама које омогућавају њихово опстајање у самопроглашеној косовској држави, али и егзистенцијална уцена власти у Београду, која изнуђеним учешћем у “ћацилендима” и импровизованим београдским “селима” са белим чадорима пред Скупштином Србије, цепа све малобронију српску заједницу у јужној покрајини.
У Београду студенти и синдикати протестовали су пред Владом Србије тражећи нове законе о раду и штрајку, док су присталице Вучићевог режима 1. мај славиле под белим шаторима пред Скупштином Србије уз музику, иако је била 30. годишњица “Бљеска”, блиц акције Хрватске војске у којој је нестала Република Српска Крајина, успут нападају новинаре независних медија које није могла да одбрани ни полиција. Додуше, “Бљеска” није било ни у студентским “тишинама” у којима до сада није било ни сећања на годишњице многобројних српских трагедије на КиМ.
У Србији реално осим студената и грађана у протесту и Вучићевих “лојалисита” постоји и део становништва који се ни у шта не меша, гледајући да све ово преживи, мада није мали број ни оних који не виде излаз из државног и националног ћорсокака ни у побуњеним студентима. Још мање у садашњој опозицији. Све чешће се отвара питање да ли је 15. марта пропуштена шанса за јасно политичко профилисање студентског бунта и појачани притисак на власт да се испуне њихове захтеви за нормалан уставни рад институција, против корупције и страначких злоупотребе? Александар Вучић је, факат, “купио време” за контранапад.
Чињеница је да протести широм Србије не престају и да расте број градова у којима је председник Републике непожељан, али ни бунт се суштински не шири. На протестима нема много нових лица, углавном су то исти људи, упркос масовности. Власт је укидањем и смањењем плата и противзаконитим одлукама делимично “амортизовала” отпор просвете која је поднела највећи терет побуне и подршке студентима, мада је део средњошколаца и даље у штрајку.
Сад је на реду демонтажа аутономије Универзитета, почев од Београда. Овај 1. мај освануо је, између осталог, са вешћу да су после мучног састанка ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића са новим премијером Србије Ђуром Мацутом дан раније декан и колегијум Правог факултета поднели оставке. У време писања овог текста није било званичне потврде вестима да је Мацут инсистирао да ректор и присутни декани траже интервенцију полиције против студената у бунту, као што је то 28. априла учинио њихов новосадски “колега” Патрик Дрид, први човек управе Факултета за спорт и физичко васпитање.
У сукобима полиције и демонстраната испред ДИФ-а у Новом Саду било је више повређених студената и грађана, а и Дрид је тврдио да је и он “настрадао”. Инцидент се временски поклопило са изјавом Александра Вучића у Чачку да је “свака блокада је чисто силеџијство” и да кад власт “не буде више могла да толерише насиље – биће крај”. Оставкама на Правном факултету, треба придодати и вест да је Дијана Хрка, мајка 27. годишњег Стефана, који је страдао под надстрешницом на новосадској Железничкој станици “морала да напусти Србију не зато што је то желела, него зато што су јој власти јасно показале да овде за правду нема места», како је саопштила Странка за слободе и правде Драгана Ђиласа.
Што се тиче породица жртава пада надстрешнице постоје и други примери. На скупу СНС 12.априла на којем се “свом делу Србије” обратио председник Републике, међу говорницима био је и Ђуро Раца, отац настрадале Горанке Раца, од кога се чуло да је трагедија у Новом Саду “изазвана терористичким чином спољњег и унутрашњег фактора”.
*Политичка (не)доследност
Студентски протести започели су са пет захтева: утврђивања одговорности за пад надстрешнице у Новом Саду, објављивање комплетне документације о реконструкцији зграде Железничке станице, санкционисање нападача на учеснике протеста, обустава кривичних поступака против демонстраната које је полиција хапсила, повећање издавања за високо образовање за 20 одсто.
Чак и међу грађанима који подржавају протесте многима последњи захтев није био баш јасан, али га је власт испунила на скупштинском заседању, чији је почетак део парламентарне опозиције обележио нестручним активирањем димних бомби због противљења свакој скупштинској расправи без испуњења свих студентских захтева. После скупа у Београду 15. марта уследио нови студентски захтев – утврђивање истине о (не)употреби звучног топа против мирних демонстраната.
У политички недефинисану, у српским условима и нереалну студентску формулацију “тражимо промену система, али не неминовно и власти” академци су посетама Стразбуру уочи Васкрса и штафетним маратоном “Од мог села до Брисела” у који би требало да стигну 12. маја укључили и ЕУ. Европски парламент је у марту одбио да расправља о ситуацији у Србији, али су обраћање шефа аустријске дипломатије Беате Мајнл Рајзингер српским студентима маратонцима у Бечу, као посета Србији Марте Кос, европског комесара за проширење, почетком маја у појединим политичким и медијским круговима схваћени као шанса за рехабилитацију озбиљно посусталог српског “евро фанатизма”, иако је јасно да се одлуке доносе с друге стране Атлантика.
Где је у свему томе српска опозиција која је за кратко време прошла пут од поменутих димних бомби у парламенту до давања легитимитета новој, неки кажу реконструисаној Влади Србије и позива на ванредне изборе за које су тврдили да не долазе у обзир без испуњења свих студентских захтева? И међу противницима власти све чешће се, упркос медијској блокади у “независним” медијима, чују питања чија је опозиција, за кога ради и да ли зависи од исте амбасаде као и Вучићев режим?
Идеја о ванредним изборима појавила се и међу студентима као “пробни балон” новосадског Факултета техничких наука који је подржао део опозиције, тврдећи да треба искористи “расположење народа”? Заједничког става студента о ванредним изборима није било у првим данима маја мада опозиција рачуна и на њихову помоћ на евентуалним изборним листама. Колико је све то политички одговорно без промене постојећих изборних услова, провере бирачких спискова, слободе медија? Коме су потреби такви избори и куда воде? То ће показати већ расписани локални избори у Косјерићу и Зајечару за 8. јун. То што су вишедневном блокадом РТС у Београду студенти у бунту изнудили нови конкурс за Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) не мења стварност да су “извођачи радова” и даље из владајуће странке, чији су представници у надлежном скупштином одбору, гласајући за повлачење спорног старог конкурса, понављали Вучићеву мантру о “обојеној револуцији и насиљу”.
*Чуварулетњемпериоду
Шта год говорили посланици дела опозиције, њихово учешће у скупштинској расправи дало је легитимитет влади Ђуре Мацута, угледног ендокринолога и отвореног симпатизера “ћатицеваца”, за ког се верује да је Вучићево прелазно решење до ванредних избора. Угледни стручњак, али политички анонимус Ђуро Мацут, ког у опозицији називају и “чуварем владе у летњем периоду”, наводно је доведен као кадар за “дисциплиновање” академске заједнице. Поједини медији тврде да је ступање на дужност премијера “оверио” куповином виле на Звездари вредној више од милиона евра. Исти извори наводе да су он и његова супруга, такође ендокринолог у блиским пословним везама са окружењем актуелног председника српског парламента Ане Брнабић, власници још четири некретнине у различитим деловима Београда.
Ђуро Мацут у политичкој јавности појавио на Вучићевом митингу у Јагодини 24.јануара, на дан кад је на позив студената у бунту широм Србије одржан први “генерални штрајк”. Посетилац “ћациленда” у свом експозеу, између осталог, рекао је да је као “човек и син свог народа, дужност мандатара прихватио беспоговорно као обавезу према свом народу и држави“, али је његова влада већ на првој седници после избора 17. априла повукла из скупштинске процедуре предлоге Закона о проглашавању КиМ за подручје социјалне заштите и успостављању органа за процесуирање кривичних дела на КиМ. Они су, како је процурело на друштвеним мрежама, повучени са још 41. правним актом које је донела претходна влада.
Повучене предлоге закона о КиМ Вучић је прошлог септембра прогласио „најхитнијим“ тврдећи да ће бити усвојени у року од 45 дана. Влада их је донела 28. октобра 2024. Иако је реч о документима који су добрим делом неспроводљиви у самопроглашеној косовској држави, нису наишли на одобравање ЕУ. У опозицији за повлачење предлога закона кажу да је то „уобичајена процедура при формирању нове владе, али и да је одговорност на властима што се до сад нису нашли на скупштинском дневном реду“.
Приштина
Док се остатак Србије бави протестима, новом владом и ванредним изборима у перспективи, Срби на КиМ и њихова имовина и даље су без било какве заштите од институционалног насиља Приштине, иако је влада Аљбина Куртија у техничком мандату и у том статусу могу да је одрже још неко време само ванредни избори.
У Приштини 1. маја протестовали су углавном косовски Албанци запослени у приватном сектору, иако Косовски институт за правду јавно тврди да самопроглашену косовску државу муче “стари проблем – смртност на радном месту, застарели закони, нефункционалне институције“. Не рачунајући маратонско бројање гласова на првим редовним парламентарним косовским изборима од проглашења независности 2008, Приштина се суочава са постизборним “ребусом” јер 3. маја ни из 10. пута косовски парламент није изабрао председника. Косовски закони не дозвољавају да се прва седница скупштине у новом сазиву заврши без избора Председништва. Кандидата дао је победник на изборима – Самопредељење које нема потребну већину за избор председника парламента што говори да не може ни да формира владу у овом односу политичких снага на КиМ, уколико не жели коалицију и са Српском листом.
Водеће опозиционе странке косовских Албанаца не желе да уђе у владу са Аљбином Куртијем који са свим мандатима мањинских заједница, не рачунајући Србе, не може да добије потребну већину од 61 посланика у новом парламенту. Уколико би превазишле спорове и у коалицију ушле опозиционе Демократска партија Косова, Демократски савез Косова и Алијанса за будућност Косова за тесну већину требали би им сви гласови мањинских заједница, такође без Срба.
Без обзира на постизборну “математику” Курти је упоран да на чело косовског парламента дође Аљбљена Хаџију, док опозиција косовских Албанаца тврди да њен избор неће проћи “ни десети, нити стоти пут”. Ова политичка агонија траје од 15. априла кад је почела конститутиввна седница, иако Запад инсистира на што бржем формирању нове Владе Косова и наставку бриселског дијалога. Српска листа, са девет посланичких места, десето за Србе резервисано место припало је Ненаду Рашићу из странке “За слободу, праву и опстанак”, није се изјашањавала о могућем новом уласку у косовску власт, чека се верификација мандата у новом, деветом сазиву косовског парламента. У међународним круговима прича се да ће у евентуалну нову косовску владу ући само Рашић, због њене “мултиетничности”.
СПЦ
Усред политичких криза у Београду и Приштини, СПЦ чека редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора, које би требало да почне 13. маја. Да ли Сабор српских архијереја, коју су прошлог маја мимо Устава СПЦ, а на основу “радног стажа” унапређени у митрополите и архиепископе, може да предвиди шта се у држави и народу догађа последњих пола године? Да ли је довољно то што се патријарх Порфирије (Перић) , познат по тврдњама да се “Црква не бави политиком” о свему томе изјаснио током васкршњих празника и то са московске даљине оценивши да се у Србији догађа “обојена револуција”.
За став поглавара СПЦ српска јавност сазнала је захваљујући траскрипту његовог разговора са Владимиром Путином, председником Руске Федерације, који је објавио Кремљ, а пренео званични сајт Руске патријаршије. Патријарху Порфирију одговор је стигао од нишких студената који су му поручили да је их је “издао као Јуда Христа”, јер академци у протесту „нису непријатељи своје земље, већ бране темељне вредности православља: истину, правду, љубав, солидарност”.
До сусрета са Путином, коме је заправо требало да пренесе Вучићеву поруку да долази 9. маја у Москву, патријарх Порфирије избегавао је свако јавно одређивање према вишемесечном студентском протесту, иако је јасно је да међу академцима у бунту има верника. Многи су током пешачења по Србији изван КиМ и бициклистичког маратона од Новог Сада до Стразбура поштовали Велики пост, а у појединим епархијама СПЦ и дочекивали их и свештеници, од којих су неки после кажњавани као у Епархији шумадијској. Сви они, као и верници међу грађанима који масовно подржавају студенте, чине саборно тело СПЦ.
Од епископа, осим владике немачког Григорија (Дурића) нико се до почетка маја није јавно одредио према вишемесечном студентском бунту. Додуше, крајем фебруара шесторица владика јавно је реаговала на спорни текст епископа крушевачког Давида (Перовића), објављен на званичном сајту СПЦ, чији је аутор потом негирао да је студенте у бунту вређао и називао “српским усташама”. На потписнике тог протесног писма: митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Мићовића) и епископе жичког Јустина (Стефановића), немачког Григорија, западноамеричког Максима (Васиљевића), источноамеричког Иринеја (Добријевића) и захумско-херцеговачког Димитрија (Рађеновића), како се спекулише у црквени изворима, из Српске патријаршије вршен је притисак да повуку потписе.
Иако је у свим храмовима Епархије бачке 1. маја после јутарње молитве служен помен жртвама пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици, није било вести о било каквом “додиру” Цркве и масовног протеста тог дана у Новом Саду. Током студентске бициклистичке акције “Тура до Стразбура” уочи Васкрса и маратона до Брисела који су пролазили и кроз Аустрију, где је администратор са пуним овлашћењем епархијског архијереја владика бачки Иринеј (Буловић), Црква се није укључивала у дочеке које су српска дијаспора и локалне власти приређивале студентима из Србије. Додуше, у СПЦ у Аустрији влада “ванредно стање” због преласка дела српског свештенства под јурисдикцију Цариградске патријаршије и спорова око црквених финансија. За разлику од Аустрије, у Немачкој тамошњи владика Григорије био је домаћин студентима поручивши да онај који “удара на њих, удара на Христа”.
Да ли је све то тема за предстојећи Сабор СПЦ који је после избора садашњег патријарха прећутао све спорне Вучићеве споразуме на КиМ, а 2022. за једно преподне дао аутокефалност Македонској православној цркви после пола века раскола, практично угушивши аутономну Православну охридску архиепископију у саставу Српске патријаршије? Може ли Сабор да неким чудом да дође до званичног, јавног уравнотеженог става о догађајима у Србији, укључујући и КиМ где је све мање Срба или ће се поново “забављати” кадровским преокретима који се у црквеним изворима незванично најављују у Бањалуци, Бјељини, Загребу, Бечу, као и у Славонској и Жичкој епархији.
Јелена Тасић
Ватикан
У врху СПЦ и актуелне власти верују се да је за решавање косовског питања и заштиту српских светиња на КиМ неопходна помоћ Ватикана. Разлог је то што Ватикан није званично признао самопроглашену косовску независност. То је један од разлога јавне црквене и државне захвалности недавно преминулом папи Фрањи, иако је примао косовске званичнике и 2024. имао контраверзне изјаве о посети КиМ. Уместо најављеног Вучића папиној сахрани присуствовали су нови премијер Ђуро Мацут и, како су поједини медији објавили, епископ швајцарски Андреј (Ћилерџић), што у СПЦ није потврђено. Организационо, Ватикан је статус Косова “решио” још 2004. одлуком тадашњег папе Јована Павла Другог о оснивању Међународне бискупске конференције “Свети Ћирило и Методије” која обухвата “Србију, Косово, Црну Гору и Македонију”. Иако се бискупске конференције организују по државном принципу, овај преседан објашњен је малим бројем римокатолика у овом делу Балкана. Српске државне и црквене власти захвалне су папи Фрањи и због успоравања и одлагања канонизације контраверзног кардинала Алојзија Степинца, што неће утицати на ставове новог поглавара Римокатоличке цркве и кад је питању и КиМ. Све то ствар процене ватиканских интереса кад су у путању верници РКЦ и њен однос са СПЦ и Руском патријаршијом. Конклава на којој ће се бирати нови Папа почиње 7. маја у Сикстинској капели.
Вучић на ВМА
Председник Србије Александар Вучић, који је више пута јавно потврдио да ће Дан победе над фашизмом 9. мај прославити у Москви, у време писања овог текста непланирано је прекинуо посету САД због “здравствених разлога”. Он је 3.маја примљен на Војно медицинску академију у Београду из које је саопштено да се „очекује да председник, чије је стање стабилно, истог дана напусти ВМА, али да није реално да ће се наредних дана вратити редовним активностима“. Прорежимски медији објавили су да је Вучићу “позлило у САД после сусрета са конгресменом Клаудијом Тени, бившим гувернером Илиноиса Родом Благојевићем и групом српских предузетника”, док из дипломатских извора стижу сигнали да Вучићу није омогућен сусрет са Доналдом Трампом. У напредњачким круговима незванично се причало о наводним Вучићевим кардиолошким проблемима.
Заједнички фронт
Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“ који је против учешћа Срба у косовским институцијама, као критичар Вучићеве политике позвао је „све грађане Србије, сва удружења, све групације да стану у један фронт и са политичке сцене одувају Александра Вучића“. „Потребно је да се пре свега опозиција уједини и да у истом строју стоје и опозиција, и студенти, и Проглас, и покрети грађана, и невладине организације да би се циљ остварио. Признајући студентима огромне заслуге у буђењу народа „Отаџбина“ не може а да не констатује да студентски став који гласи ми нисмо за промену режима али смо за промену система делује помало наивно. Систем не може да се промени док се не промени власт и тек онда сви студенски захтеви могу да буду остварени, а они који су криви за пад настрешнице у Новом Саду ће завршити у затвору“, став је Покрета „Отаџбина“.
