• Већина сеоских девојака у Србији сања да се уда за момка у граду, градске цуре и не размишљају о животу на селу, па већ годинама сеоски момци супруге траже са албанске стране Проклетија •
У центру села – школа која се полако гаси, продавница, кафана, испред које, кад је време лепо, уз пиво и „чашицу разговора“ седе старине и понеко од оних што их у селу зову „млађима“, а они одавно превалили четрдесету и – никако да се ожене. У окружењу, ближем и даљем, уз сеоски пут разбацане сеоске куће, а у већини њих нема женске руке. Оваква слика важи за готово свако друго село у брдским пределима општине Краљево која је, територијално, са 1.530 квадратних километара, највећа и најразуђенија општина у Србији. За свако друго, јер у некима одавно више нема ни школе, ни продавнице, ни кафане.
Наду су, у опстанак сеоског живота, вратиле – Албанке, јер су последњих година њих око 70 постале српске снахе и разлог су што се у неким краљевачким селима и даље чује дечји жамор. Већина њих потиче из сиромашних и традиционалних албанских породица, из села надомак Скадра или Тиране. Због немаштине и мањка мушкараца, родитељи их продају за „добре прилике“ из суседне Србије, Црне Горе и Македоније. У Србији, већином жене, беже од сиромаштва и недостатка перспективе, док су у Албанији, мушкарци ти који се селе. Тамо је пракса да младићи махом иду у иностранство због лоших економских прилика у домовини, а са жељом да помогну својим, углавном многочланим породицама.
Добра прилика при избору мужа за Албанку значи: поштен младић, из добре породице, али и да обавезно поседује домаћинство, стоку и пригодно парче земље. Ипак, Дита Ђурашевић има сасвим другачију животну причу, којом доказује да таква љубав уме да буде права.
Дита је у село Роћевићи код Краљева дошла из града Скадра пре седам година. Потиче из угледне, савремене градске породице. Годинама је радила у конфекцији обуће и никада пре није имала сусрета са животом на селу, као ни са Србијом.
– Жена у албанском селу је искључиво домаћица, често и без основног образовања и дискриминисана од рођења. У граду, пак, живи се знатно модернији, савременији и слободнији живот, који све више подсећа на западњачки стил живота, ни налик животу у Роћевићима, где заједно са супругом Славом и синовима Бојаном (6) и Душаном (2) живим од пољопривреде и продаје млека – осмехујући се открива Дита.
„Код Бога су сви људи исти“
Признаје да је имала више удварача који су се интересовали за њу, али када је потпуно неочекивано, преко заједничке познанице, упознала Слава, знала је да ће се упустити на путовање свог живота и остатак живота провести са њим. Славо је каже, ништа није слагао. Знала је да живи од пољопривреде и да живот на селу није нимало лагодан. На питање да ли јој недостају градски живот и домовина, Дита одговара питањем: „Шта да ми фали?“, а онда подвлачи како има два здрава детета, кров над главом и доброг мужа.
– Лепо живимо и слажемо се. То је богатство. Знала сам да ће ми се живот променити из корена. Ипак, након упознавања, за мање од три дана сам пресекла. У Славовим очима сам видела да је поштен и вредан човек. То ми је било довољно. Учена сам да ценим праве вредности и да људе не делим по томе које су религије или националности – појашњава Дита, истичући како су, по њеном мишљењу, „код Бога – сви људи исти“.
Њихова заједничка прича почелa је када је Славо, после неколико година премишљања, одлучио да баш у Албанији покуша да пронађе будућу супругу. Није имао пуно избора: године су пролазиле, а ниједна ,,наша“ није хтела на село. На наговор пријатеља, који је пар година раније, оженио Албанку (иначе Дитину пријатељицу), са великом стрепњом, упутио се ка Скадру. Игром судбине упознао је Диту, којој је пријатељица јавила да је у Скадар дошао поштен човек из Србије и да, ако је заинтересована, може да их упозна, без икакве обавезе. Тај корак, за Ђурашевиће, испоставило се, био је судбоносан.
У Србији данас постоје бројне неформалне агенције, које посредују између српских нежења и албанских девојака и за то узимају од 1.000 до 3.000 евра. Ипак, Ђурашевићи су имали среће. Њих је, кажу, спојила чиста судбина.
Када је Славо кретао ка Албанији, признаје, у пар наврата, помишљао је да одустане и врати се назад у Роћевиће. Није знао, присећа се, шта га чека када пређе границу. Плашио се и реакције Албанаца на аутомобил са српским таблицама, јер је 1999. био на ратишту на Косову и Метохији и свашта му је пролазило кроз главу. И саме Албанце је, признаје, потпуно другачије замишљао.
– Испоставило се да је Скадар уређен, модеран град, а мештани гостољубиви, толико гостољубиви, да ми је понекад било непријатно. Овде код нас, када се изгубиш и грешком уђеш у супротан смер, завршиш у затвору, а тамо, полицајац ти приђе и замоли те да заједно пронађете адресу коју тражиш. Оно што ме је највише изненадило јесте српска музика у локалним скадарским кафићима. Песме Шабана Шаулића и Лепе Брене се чују на све стране – каже Славо.
„Наше“ девојке су се „покондириле“
Дита је у Роћевиће стигла само неколико дана пред сеоску славу – Свете Тројице. Првих месец дана није разумела ниједну реч српског језика. Трудила се, каже, свим силама да разуме српске обичаје и да их максимално испоштује. Венчали су се у сеоској цркви и направили велико весеље, на које је дошла и њена фамилија из Скадра. Наредне године добили су првенца Бојана. Три године касније, на свет је дошао и Душан.
Иако се на сеоски живот навикла прилично брзо, Дити тешко пада једино то што због обимног посла није у могућности да чешће посећује родитеље и брата у Скадру.
– Мој дан почиње врло рано. Тренутно имамо око 70 грла стоке. Неке краве су стеоне, па је потребна мужа и три пута на дан. Имамо и свиње, козе, овце и живину, али и доста земље, која мора да се обрађује. Животиња не сме бити гладна. Због великог броја животиња, често си приморан да посао ветеринара преузмеш у своје руке. Када радиш у продавници, можеш да узмеш слободан дан, даш отказ или да узмеш годишњи одмор. Овде тога нема. Крава не зна за годишњи одмор, она у потпуности зависи од тебе, као и ти од ње – наглашава Дита.
Ипак, признаје, волела би да јој деца виде море, које би материјално могли да им приуште, али немају коме да оставе имање и стоку. Деца се, каже, од малих ногу интересују за пољопривредне послове, иако се она труди да их заштити од обавеза, бар док не крену у школу.
– Старији син ,,упија“ све о животињама. Када не знамо где је, прво га тражимо у штали. Највише воли црне краве, јер дају највише млека. Када се нека отели, ужива да милује теле. Нико га то није учио. Једноставно је такав – поносно прича Дита, додајући како сада, први пут у животу, има своју јабуку, јагоду и парадајз, као и то да јој синови једу здраву храну.
Не разуме савремене мајке чија су деца играчке заменила таблетима и телефонима.
– Дете треба да зна да се игра. Да потрчи, падне, огребе колено. Ако поједе јабуку са земље, или ако га лизне мачка, није крај света. Не желим да их чувам под стакленим звоном. Можда су зато и здрава, и хвала Богу, не знају за лекара – наглашава наша саговорница.
Мештани Роћевића хвале Диту, истичући да жене са таквом енергијом и кућним васпитањем фале њиховом селу.
– Наше жене су отишле у град, неке су се и ,,покондирале“. Преко ноћи су заборавиле ко су и одакле потичу. Када виде краву, беже као ђаво од крста. Дита је другачија, не стиди се ниједног посла. Свима се лепо јави. За ових седам година, колико је у Роћевићима, никад је нисам видела намргођену. Деца су јој бистра и васпитана – истиче комшиница Мица.
„Без деце, кућа не расте“
Одушевљен братовљевим избором, неколико година касније, Славов рођени брат, који је пет година старији, одлучио се на исти корак – да своју будућу жену пронађе у Албанији. И он се, каже – није покајао. Своју изабраницу пронашао је у селу надомак Тиране, додуше уз помоћ посредника. Из тог брака, такође, изродила су се два сина. Албанке су, по свему судећи, донеле искру живота и дечју грају у ово живописно, али помало заборављено, краљевачко село, које дели судбину осталих. Јер, према последњим подацима, у Србији је петина становника старија од 65 година, а у 370 села у последњих десет година, није било новорођенчади.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
