Гледајући ове протесте француских фармера подсетиле су ме на великог српског песника из Херцеговине по имену Алекса Шантић
Умро је 1924. године тамо где се и родио, у Мостару, а родио се давне 1868. Омиљени песници били су му Војислав Илић, Јован Јовановић-Змај и Хајнрих Хајне, немачки песник из времена великих немачких песника Јохана Волфганга Гетеа и Фридриха Шилера. Хајне је , нажалост, морао да напусти Немачку због неких својих писања.
Ако сте имали прилику да гледате шта се догађа у Немачкој и Француској ових дана онда сте могли да приметите да су се фармери ових земаља побунили против својих влада због прописа које примењују против земљорадника који производе храну и достављају гладним градовима. Француски фармери су блокирали неколико главних аутопутева према Паризу, довезли тоне ђубрета и фекалија и засули државне установе, док полиција само стоји и посматра их. Гомиле старих гума са кола и трактора бацају се на гомиле и пале, свако фармерско возило носи по макар једну паролу упућену државној влади, нешто што нисмо навикли да видимо чак ни у традиционално демократској Француској.
Не знам ко ће први да трепне али не бих желео да будем у ципелама француске владе ових дана. Пољопривредници су увек били на последњој пречаги лествице и то не само у Немачкој и Француској него у целом свету. Разлог зашто су земљорадници трпели како се према њима поступа може да буде чињеница да је увек било тешко да се уједине и сачине јединствен фронт. Одрастао сам на једном мањем поседу у бившој Југославији. Мој покојни отац никада није имао лепу реч за државу, а то се односило на обе Југославије, и комунистичку и ону капиталистичку. Радни часови једног сељака су увек били дуги и мукотрпни, а награде за тешки рад увек мизерне.
Гледајући ове протесте француских фармера подсетиле су ме на једног великог српског песника из Херцеговине по имену Алекса Шантић чију сам поему научио још у раним данима гимназијског образовања на тему сељачког живота, па ту поему још увек знам напамет. Немам намеру да ту песму преводим на енглески језик због огромне разлике између језика јер је то скоро немогуће, али ћу је лепо написати на српској ћирилици што би се и Алекси Шантићу највише свидело. Неко је једном рекао да стручна проза може да се преводи, књижевна не би требало, а поезија никако. Дакле , ево те поеме:
О КЛАСЈЕ МОЈЕ
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране −
И снова пати, сељаче, и трпи…
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, ко̑ псу у синџиру,
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…
И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганут’ бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
