Надвикивање је нашкодило Трамповом имиџу и изгледима
Џо Бајден је из окршаја са Доналдом Трампом 29. септембра изашао као условни победник из простог разлога што није био видно поражен. Он је у тешком здравственом стању и дементан. Зато када он издржи дебату од 100 минута а да није доживео колапс или себи дао неки већи аутогол — уз помоћ медикамената или без њих — можемо рећи да је постигао успех.
Није ми драго што суморним тоновима морам да окарактеришем прву дебату председничких кандидата Бајдена и Трампа, одржану у Кливленду, али су чињенице неумитне. Трамп је направио стратешку грешку тиме што је Бајдена од почетка дебате прегласно нападао и прекидао. То је његовом ривалу дало шансу да се прикаже као пристојнији учесник у дебати, али и да се прибере и среди своје мисли. Да га је Трамп пустио да говори, дао би му довољно конопца да самог себе упропасти. Најефикаснији начин да се дискредитује Бајден јесте да се пусти да имповизује своје, често невероватне, вербалне гафове, попут оног када је рекао да се кандидује за сенатора, или када није био сигуран у ком се граду налази.
Трампов наступ несумњиво ће зацементирати подршку коју већ има у свом бирачком телу, али неће привући оне бираче који се још колебају – што у завршници кампање треба да му је главни циљ. Ми међутим у овој дебати нисмо видели ништа што би мотивисало Трампове потенцијалне бираче да му поклоне поверење. Направио је грешку и тиме што је исувише олако напустио тему реда и поретка, односно Бајденове неспремности да осуди насиље на улицама Америке, у градовима попут Портланда, Сиетла и Минеаполиса. То је свакако једна од тема где Трамп ужива првенство над Бајденом, који је изнео апсурдну тврдњу да као приватно лице није могао да се обрати лидерима тих епицентара хаоса са апелом да насиље ставе под контролу.
Додатна слабост Бајдена је и у томе што видно није у стању да уопште артикулише зашто он треба да буде председник. За свог потпредседничког кандидата изабрао је Камалу Харис, која из Калифорније тегли поприличан багаж политичких одлука које се не допадају америчком мејнстриму. Зато треба више инсистирати на вероватноћи да сам Бајден, уколико буде изабран, неће издржати ни цео један мандат, а камоли два.
Поделе унутар бирачког тела након ове дебате остају мање-више непромењене. Трамп у преостале две дебате, као и у самој завршници кампање, мора да поради на томе како да идентификује и чиме да привуче онај сегмент бирачког тела који нагиње демократама, али који је пре четири године окренуо леђа Хилари Клинтон. За њих Бајден делује као бледа, али ипак безбедна фигура, за разлику од Бернија Сандерса који је био баук за естаблишмент али је мотивисао многе демократе, поготову младе левичаре.
У осврту на међусобне увреде којима је обиловала дебата, истакао бих да су Бајденове увреде очигледно биле увежбаване. У фразама попут „Ти си најгори председник у историји САД“, „Дај, заћути човече“ и тако даље није било аутентичног адреналина. Све је деловало више увежбано него спонтано.
Притом једва да је стварне дебате и било. Она се свакако не може упоредити са дебатама какве смо кроз новију историју САД видели, од чувене дебате између Никсона и Кенедија пре 60 година, па преко дебата између Никсона и Хјуберта Хемфрија, или између Роналда Регана и Џимија Картера. То су биле озбиљне дебате где су политичка питања и спољне и унутрашње стратегије биле разматране на један доста импозантан, рационалан начин. Дебата Трампа и Бајдена више је деловала као меч у надвикивању, а озбиљне анализе проблема једва да је било.
Трампови саветници требало би да свом кандидату сугеришу да убудуће више наступа председнички, а мање као један вербални хулиган. Трамп то може када хоће. У првој дебати претежно је хтео да делује као лидер који импонује својој бирачкој бази тврдом агресивнишћу. Међутим, да би он освојио и кључних пар процената неодлучних бирача који имају резерве и отклон према њему, морао би у следећој рунди да спусти тон и да пусти Бајдена да прича. Тиме што га је прекидао Трамп га је спасао.
Када је пак о Бајдену реч, он је старац од 78 година који је очигледно изгубио способност и оне ограничене вербалне вештине коју је као потпредседник колико-толико поседовао. Он може да буде привлачан само за оне неодлучне бираче који су чврсто решени да Трампу виде леђа. Он је естаблишментски политичар који нема једну оригиналну идеју у глави и који поготово млађим, лево оријентисаним бирачима, нема шта да понуди. Све што поседује је обједињујући отклон према Трампу у добром делу америчког центра и левог мејнстрима.
Комплетан чланак у штампаној Слободи
