Најпре је почела манифестација ”Ћирилична баштина”, затим је у центру града отворен Парк ћирилице, а сада се отвара и Музеј ћирилице, први овакав у Србији
Најпре је почела манифестација ”Ћирилична баштина”, затим је у центру града отворен Парк ћирилице, а сада се отвара и Музеј ћирилице, први овакав у Србији. Тако је Бајна Башта, варош на Дрини, постала српска престоница ћирилице
Ћирилица кроз “Баштину”, и у Парку
Подсетимо, “Ћирилична баштина”, одржана је и ове године, шести пут, и то је већ традиционална петодневна манифестација од великог значаја за културу и туризам општине Бајна Башта. Посвећена је српском језику и очувању ћирилице, а како организатори истичу, циљ је очување и неговање ћирилице, чиме се на српском говорном подручју чува и обогаћује културни идентитет. ”Ћирилична баштина” у Бајној Башти настала је на основу Декларације о заштити и неговању ћирилице коју је 2019. једногласно усвојила Скупштина општине Бајна Башта. Аутор Декларације је мештанин, Синиша Спасојевић, а Декларација наводи да је ћирилица нит која повезује српску писменост од њених почетака до данас, да је сведок континуитета и идентитета српског језика и културе и показатељ колико је српско наслеђе богато и од значаја. Ова манифестација брзо је стекла национални значај, а то потврђује и престижна награда „Културни образац“ додељена Општини Бајина Башта од стране Министарства културе и информисања.
Пре две године у центру Бајне Баште отворен је Парк ћирилице. „Услишите, Словени, вси слово, јеже крјепит срца и уми“, речи су Светог Ћирила и главна порука у Парку ћирилице, првом у Србији. Беле клупе у облику отворених књига, буквара и читанки са ћириличним писмом, ћирилична тастатура на којој се, такође, може сести, цитати из дела српских писаца на ћирилици, велики и положени цветни аранжман ћириличног слова „ћ“ део су садржаја јединственог парка, за који локална власт најављује да ће постати нова знаменитост вароши крај Дрине. На едукативним таблама је представљено ћирилично писмо, његова историја и значај Рачанске преписивачке школе, подсећање на Вука Стефановића Караџића, Исидору Секулић, Душка Радовића, Добрицу Ерића… као и на културно-историјско наслеђе и туристичке локалитете Бајине Баште. Изглед мобилијара и садржаје у Парку су осмислили Синиша Спасојевић и архитекта Милош Јелисавчић из Бајине Баште.
Музеј ћирилице
После Парка ћирилице, Бајнобаштани нису стали, радили су на отварању Музеја ћирилице, и при крају су овог подухвата. Музеј ће бити отворен недалеко од манастира Рача, у просторијама старе школе која је очувана, али већ дуже време у њој нема наставе. Тако свим овим активностима везаним за ћирилицу, Бајна Башта потврђује историјске и културне вредности своје велике светиње, манастира Раче и чувене рачанске преписивачке и књижевне школе, где је око 300 калуђера преписивача заслужно за очување српског језика и писма у време под турским ропством.
Манастир Рача подигнут је у 13. веку ( 1276 године) као задужбина краља Драгутина, налази се на десној обали реке Раче у подножју планине Таре, а од манастира до центра Бајне Баште и ушћа речице Раче у Дрину има око 6 километара. Намера је да се учионице некадашње школе у селу Рача претворе у изложбени простор, да поставку осмисле познати српски стручњаци у области језика и писма, и да се младима уз примену савремених технологија представи лепота ћирилице и потреба њеног сталног коришћења.
Бајнобаштани су пројекат оснивања Музеја ћирилице као националне установе детаљно образложили пред Националним саветом за културу Србије и у Министарству културе, а по речима директора ужичког Историјског архива, Жељка Марковића, члана Националног савета за културу, историјски значај манастира Рача, као и манастира Рујно у ужичком селу Врутци (где је 1537. штампана прва књига на тлу Србије, Рујанско четворојеванђеље), чине оправдану идеју да управо у Рачи буде Музеј ћирилице. Марковић додаје:
“Све најлепше и највредније на нашем камену, малтеру и папиру написано је ћирилицом. Питање њеног трајања везано је и за наше трајање као државе и друштва, а парафразираћу речи академика, Љубомира Симовића, нашег Ужичанина: – Да смо овде били и да јесмо, не говори ни стуб ни камен, него слово! А музеј ћирилице потребан је не само Србији, већ и европском културном простору”, рекао је Марковић.
Остаје још неколико послова да се заврши како би музеј почео са радом у пуном сјају, а недавно је општина Бајна Башта добила 20 милиона динара од Министарства културе, да заврши све радове. Новац је намењен за уређење простора око музеја, изградњу амфитеатра, спољашње осветљење и набавку намештаја за музејске сале. Музеј иако непотпуно опремљен, примио је прве посетиоце током овогодишње манифестације “Ћирилична баштина”, а када буде завршена ова друга фаза радова, Музеј ће, како кажу, бити не само важна српска културна институција, већ ће имати и велики туристички значај.
Ћирилица је део нашег културног идентитета
Кажу стручњаци, нису довољни парк ћирилице, музеј, годишње манифестације, важно је увек говорити о значају очувања ћирилице, јер је она део нашег културног идентитета. То је и порука професора др Александра Милановића , председник националног Савета за српски језик, и члана научног тима који припрема сталну поставку у будућем Музеју ћирилице у Рачи:
„Српска књишка култура од свог настанка па до данас подразумева примену искључиво ћириличног писма. Суштина сталне поставке у будућем музеју ћирилице у Рачи биће да се кроз једну модерну платформу код младих и деце пробуди љубав према ћирилици и да им се објасни да су им дедови и прадедови, чукундедови писали ћирилицом и да је она више него модерно писмо….”
Професор Милановић говорио је и Ужичанима о значају ћириличног писма током представљања манифестације “Ћирилична баштина”, а у оквиру пројекта “Ужице престоница српске културе 2024.” Нагласио је, сви писмени међу нашим прецима, писали су ћирилицом. Одустајањем од ћирилице, на неки начин се одричемо својих предака и своје културе:” Могли бисмо сатима причати о томе зашто је ћирилица практично део нашег културног идентитета, нашег културног бића.
Чини ми се да у новије време, а нарочито од стварања прво, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевине Југославије па до данас, запостављамо тај идентитетски аспект када говоримо и о култури и о нацији. Дошло је, чини ми се време, да ипак схватамо колико је ћирилица важна. Морам рећи да оно што видимо у последње време у Београду и у другим градовима у Србији, буди у свима нама оптимизам. Чини ми се да је ћирилице данас много више него пре 30 или 40 година и дубоко сам убеђен да је њен статус данас у Србији бољи.
Ако останемо без ћирилице, остајемо без једног од кључних упоришта нашег идентитета. Надам се да ћемо ускоро сви престати да се питамо зашто нам је ћирилица важна. Плашим се да смо ми једина нација у свету која се пита зашто је њој важно национално писмо. Дакле, ћирилица је наше национално писмо и мислим да је сазрело време да се не питамо зашто је важно чувати ћирилицу, већ да се само питамо који су то механизми који треба да послуже чувању ћирилице данас. Мислим да је један од сјајних механизама, не само за очување него и за усавршавање, неговање и развој ћирилице у будућности, то да приближимо младима на начин који је модеран и који представља одговор на нападе на ћирилицу који се нашим сународницима непрестано веома суптилно пласирају.”
Како очувати ћирилицу
Да би ћирилица била очувана, један од начина је, како истиче др Милановић, иначе, историчар српског језика, да се код млађих генерација пробуди љубав према ћирилици и да им се објасни да она није „нешто анахроно, сељачко, примитивно, комунистичко“. Према његовим речима, било је разних прича којима су „тровали“ бројне генерације. Тим научника српског језика међу којима је и др Милановић, који ради сталну поставку за будући музеј ћирилице у Рачи, каже:
”Младима морамо објаснити да је ћирилица више него модерно писмо, да апсолутно одговара фонолошком систему српског језика и да је, када говоримо о српском језику, неупоредиво функционалније него латиница. Све то морамо урадити на начин који ће младима бити привлачан. Управо то покушавамо да остваримо у музеју ћирилице који је недалеко од средњовековног манастира”.
Професор Александар Милановић додаје: ”Ћирилица није у музеју зато што је мртва, напротив, баш зато што је више него жива, попут савремене уметности. Зато је присутно задовољство и осећај да радимо праву ствар. Свима нама све више је јасно да без ћирилице, будућности нас као нације има, али не на онај начин и у оном смеру у којем бисмо волели да то буде. И то је суштина разлога за све активности које се у последње време спроводе не само у вези будућег музеја ћирилице, већ и у Савету за српски језик, у Одбору за стандардизацију и у свим другим телима која брину не само о српском језику него и о писму као његовом интегралном делу. “
Значај рада појединаца и институција у очувању ћирилице
Проф. др Александар Милановић сматра да је значајан допринос изучавању ћирилице дао познати српски филолог, Ужичанин, Љубомир Стојановић. Кључна сазнања о кључним тренуцима дефинисања савремене ћирилице понудио је на компетентан начин. Све што је речено у његовој капиталној монографији „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“ предвуковској, вуковској ћирилици, „непомерљиво је ни за милиметар“, истиче др Милановић.
За очување ћирилице значајно је и то што је Министарство културе коначно добило инспекторе који контролишу примену Закона о службеној употреби језика и писама у државним и јавним предузећима. Први пут у српској историји, сматра проф. Милановић, постоје механизми да буду кажњени они који не поштују српски Устав и српске законе, а који прецизно дефинишу да ћирилица мора бити присутна. Ипак, није добро да све буде сведено на репресију, већ је потребно пробудити љубав за наше национално писмо. Како ћирилицу вратити на место које јој историјски припада зависи и од државе, али и од свих нас појединаца, каже професор Милановић. Према његовим речима, један од начина јесте и да Србија коначно добије Закон о службеној употреби језика и писама, а не да се још увек примењује Закон из 1991. године који је имао неке мање модификације, а који је донет у време бивше Југославије. Држава није развила довољно добре механизме да промени однос према ћирилици, сматра професор Милановић. Један од правих механизама је оно што настаје у Рачи крај Бајине Баште, односно, музеј ћирилице, али и реализација идеје за оснивање музеја штампарства у Ужицу који би подразумевао ћириличка ливена слова, закључио је професор Милановић, који је недавно боравио и говорио у Ужицу. Додајмо, очување ћирилице недавно је на један чудан начин покренуо и актуелни министар културе Србије, Никола Селаковић, износећи став да од сада све тастатуре у Србији треба буду искључиво ћириличне. Шта ли би на ово рекли стручњаци за српски језик и писмо! Да ли се тиме, како они кажу, буди љубав за наше национално писмо ?
ФОТО:
Музеј ћирилице
Професор др Александар Милановић, председник националног Савета за српски језик, и члана научног тима који припрема сталну поставку у будућем Музеју ћирилице у Рачи Парк ћирилице у Бајној Башти
