Близу 100.000 Срба, заједно са својим безбројним сапатницима Русима, Пољацима, Чесима, Словацима и припадницима других народа, стајали су на почетку процеса најмасовније сеобе народа у Европи модерног доба, у којој су милиони људи по сваку цену бежале из земаља под комунистичком диктатуром
На крају Другог светског рата, један број четника отишао је у емиграцију, било организовано, у својим јединицама, било појединачно. Јединице које су се организовано повукле, крајем 1944. у Словенију, а маја 1945. у Италију, су Динарска четничка дивизија, Личкокордунашки и Приморски корпус. Већ почетком маја ове јединице су у околини Палманове, на северу Италије, опкољене од стране енглеске војске и разоружане. Потом су пребачене у логор у месту Ћезена. Једног дана енглески војници су упали у овај логор и ухапсили војводу Доброслава Јевђевића, како би га изручили комунистима. Војвода Јевђевић је смештен у затвор заједно са усташама и љотићевским генералом Костом Мушицким. Неколико способних четника успело је да ослободи војводу Јевђевића, и он се потом дуго крио у Италији. Нешто касније, када су четници пребачени у други део Италије, у логор Еболи, Јевђевићу се придружио и војвода Момчило Ђујић, чије су изручење комунисти такође тражили.
У логору крај Еболија, недалеко од Напуља, било је око 12.000 људи, од којих је трећина отпадала на цивиле, махом породице четника. Командант логора био је генерал Миодраг Дамјановић, који је, са својим штабом, извршио прегруписавање јединица. Од Динарске четничке дивизије створена су три пука: Први лички, Далматински и Босански. Личкокордунашки и Приморски корпус постали су Други лички пук. У Дринском пуку било је највише четника из Србије, али и из других крајева, као и недићеваца. Два дотадашња љотићевска пука претворена су у Шумадијску дивизију (пре преласка у Италију, да их Савезници не би изручили комунистима, попут оних у Аустрији; у Италију су се повлачиле јединице под командом генерала Михаиловића, а са Немцима, у Аустрију, јединице које су биле у немачком ланцу командовања). По стотинак Словенаца и Хрвата чинили су Словеначку и Хрватску армија. Све ове јединице назване су ‘‘Југословенска војска ван Отаџбине’‘. Био је то назив који је раније припадао трупама које су у Априлском рату 1941. избегле заробљавање, склонивши се на савезничку територију, већином у Египту.
О животу у Еболију, Маринко Маријан, тада млади четник, је сведочио:
‘‘Живели смо углавном под шаторима и мали број у баракама. Храна није била лоша. Логор је био опасан жицом, али излазили смо легално и илегално у оближње градове. Неке јединице отишле су као радне групе у служби Енглеза у друге градове. Међусобно смо се посећивали и имали смо релативну слободу кретања. И тако скоро две године’‘.
Према сведочењу Манојла Манета Срдића, такође ‘‘све у свему, од 1945. до 1947. није било лоше’‘. Он затим додаје: ‘‘Били смо прилично слободни, кретали смо се ван логора и путовали кроз целу Италију. Неки су се бавили трговином, тј. шверцом. Варали смо Италијане, а и они нас, још више и боље’‘.
У логору Еболи основана је основна школа за децу избеглица, као и Гимназија ‘‘Краљ Петар Други’‘. Директор Гимназије био је Станко Драгосављевић. Раде Ребић, доцније секретар Покрета српских четника Равне Горе, завршио је у овој гимназији шести, седми и осми разред са великом матуром. Потом је завршио и педагошки курс, који је водио професор Никола Николић, а када је по савету генерала Дамјановића требало да се упише на Политехнички институт у Напуљу, где су већ студирали неки старији студенти из логора, стигло је наређење за покрет из Италије у Немачку.
У логору Еболи постојала су и културно-уметничка друштва, штампане су новине, а овде је објављена и прва књига четничке емиграције. Била је то књига Бранка Лазића (тј. Бранислава Страњаковића) ‘‘Титов покрет и режим у Југославији 1941-1946’‘. Страњаковић је касније докторирао историју у Женеви, и постао је један од најцењенијих западноевропских стручњака за питања комунизма.
Сем Еболија, у Италији је основано још неколико мањих логора за четнике, а такви логори постојали су и у Аустрији и Грчкој. У ово поратно доба, Срба је било и у немачким логорима, највише у Оснабрику. Били су то војници и официри заробљени априла 1941, као и припадници Михаиловићевих јединица, који су довођени у заробљеништво све време рата. Када су концентрациони и заробљенички логори маја 1945. распуштени, део заробљеника из Априлског рата вратио се у земљу, а део је решио да остане у емиграцији. Уз ову другу групу, која није желела да се врати у Отаџбину поробљену комунизмом, спадали су, по правилу, и четници.
Док је свет славио крај великог рата, Срби су и даље пунили логоре у Италији, Немачкој, Аустрији и Грчкој. Колико је тада наших људи било у свим овим логорима, то до сада још није утврђено. Према грубој процени, могло је бити око 30.000 четника и чланова њихових породица, као и 4-5.000 недићеваца и љотићеваца. Када је реч о официрима заробљеним априла 1941, може се рећи да се половина одлучила за останак у емиграцији, док су заробљени војници већином кренули пут Србије. То би, опет по грубој процени, могло значити да је из ове групе било око 50.000 српских емиграната. Најзад, припадници Михаиловићевих јединица, који су крај рата дочекали у немачким концентрационим и заробљеничким логорима, по правили су остајали у емиграцији, а то је, приближно, још неколико хиљада српских емиграната. Сви ти Срби, њих близу 100.000, заједно са својим безбројним сапатницима Русима, Пољацима, Чесима, Словацима и припадницима других народа, стајали су на почетку процеса најмасовније сеобе народа у Европи модерног доба, у којој су милиони људи по сваку цену бежале из земаља под комунистичком диктатуром. Та сеоба, барем што се Срба тиче, још није завршена. Разлика је једино у томе што се од краја шездесетих, када је дозвољен одлазак на тзв. привремени рад у иностранство, границе прелазе легално. До тада, било је безброј бекстава преко границе. Јевђевићеве ‘‘Српске новине’‘, које су у то доба излазиле у Риму, у броју издатом о Малој Госпојини 1960. бележе неколико таквих случајева. Ево извода из чланка ‘‘Све већи прилив српских бегунаца у Италију’‘:
‘‘Свакодневно беже из пакла титовског српски борци и националисти из свих српских крајева. Недавно је стигао у Трст српски четнички борац Миликић М. Стеван, који је био у Првом равногорском корпусу. Миликић је био после окупације Србије две године у одметништву и дванаест година на робији, одакле је изишао у јуну ове године… Миликић је пребегао са Миланом Котуром, чији је отац као српски четник у Лици погинуо 1943, и са братом Љубишом Милетићем. Истодобно је пребегао и борац Никола Живовић са својим братом, који су провели више година на робији, као припадници организације БЕЛИ ОРЛОВИ’‘.
У истом броју ‘‘Српских новина’‘ објављена је и следећа вест: ‘‘Од посетиоца Олимпијаде у Риму из Југославије, до часа када завршавамо лист, 42 особе затражиле су политички азил у Италији’‘. Ту је и једна вест о помоћи избеглицама: ‘‘Поводом случаја Милорада Томичића, четника који је издржао 12 година робије, па пребегао у Италију, Централни одбор наше организације послао му је 25 долара, Богдан Радојчић 8 долара, из Немачке М. Јовановић 5 марака, из Нице брат Анђелковић 1.000 франака и Алекса Ковачевић из Лондона 1.500 лира’‘.
Ни у ово доба, као ни првих поратних година, није било лако отићи у емиграцију. Касније су бележени чести случајеви погибије приликом покушаја преласка границе, а маја 1945. велики број емиграната је масовно стрељан. Најцрња судбина задесила је бивше Дражине четнике из Црне Горе и љотићевце, који су се на крају рата нашли у Аустрији. Током 1944. године, четници из Црне Горе прешли су у ’’Други српски добровољачки корпус’’, тј. у љотићевске формације, а марта 1945. у ’’Црногорску националну армију’’, под командом Секуле Дрљевића. На захтев комуниста, Енглези су их на превару, уз обећање да је реч о транспорту за Италију, у затвореним вагонима вратили у Југославију. Одмах, још током маја 1945, комунисти су их свирепо ликвидирали крај Кочевја и Зиданог моста у Словенији. Ту је убијено око 5.000 Црногораца и око 2.000 љотићеваца, као и око 14.000 словеначких белогардејаца и више десетина хиљада заробљених Немаца, хрватских усташа и домобрана.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
