Mинулог маја требало је да почне снимање још једног играног филма о Боју на Косову 1389, али је одложено, јер је пројект изузетно скуп. Филм ће свакако бити бољи од претходног, из 1989. године, који је снимљен на брзину, због јубилеја, 600-те годишњице велике битке. Али, биће другачији и по садржају, јер Вук Бранковић неће бити приказан као издајник. То је важна ствар, јер су издају Вука Бранковића у српско народно предање убацили језуити у 17. веку. Тако постајемо сведоци веома ретког феномена, да се једна неправда исправља после 400 година.
Вук Бранковић је држао поседе у Дреници и на Косову, које је, у време Боја на Косову, проширио и на област Скопља, укључујући и сам Душанов град. Око 1372. године, кнез Лазар Хребељановић удао је своју најстарију ћерку, Мару, за Вука Бранковића. Тада је он признао кнежеву врховну власт, постајући, уједно, његов највећи властелин. То је значило и да је имао, после Лазара, највише војске. Зато је у Боју на Косову био један од три главна српска команданта. Прецизније, кнез Лазар се са својом војском налазио на центру, Вук Бранковић је држао једно, а војвода Влатко Вуковић, на челу главнине војске босанског краља Твртка Првог, друго крило.
На турском центру налазио се султан Мурат, док су на крилима били његови синови, Бајазит и Јакуб.
Сви извори се слажу да је битка била велика, силна и крвава. Сви се слажу и да је почетна предност била на српској страни. Онда долази до размимоилажења између легенде и историјских извора. Легенда, коју је прихватила готово читава историјска наука, каже да је надомак победе Вук Бранковић повукао војску, претходно се договоривши са Турцима, што је Бајазиту омогућило да удари с бока у главнину српске војске, зароби и убије кнеза Лазара, као и да разбије одред Влатка Вуковића. Пре тога, српски витез Милош Кобиловић или Кобилић, који се од 17. века назива само Обилић, стигао је до Муратовог шатора оборивши врх копља на доле у знак предаје. Док је Мурату љубио ноге изненада је потегао нож и распорио га «од учкура, па до грла бијела». Вести о српској победи потичу отуда што је Влатко Вуковић још док битка није била решена у два маха слао гласника краљу Твртку, што је овај проширио на запад. А Турци нису окупирали Србију упркос победи, јер се Бајазит вратио у Једрене да би учврстио престо. Погибија на обе стране била је масовна, али Срби, за разлику од Турака, више нису могли да обнове снаге.
Према ономе што се из познатих историјских извора да закључити, ствари стоје другачије: Срби не само што су почели да побеђују, него су и наставили борбу истом жестином, све до коначне победе. Турски султан није убијен на превару, него у борби, јуришом једног српског одреда. Бајазит није убио брата Јакуба, него је овај такође погинуо у борби. Као убица Мурата нигде се не помиње Милош Кобиловић, нити било који други витез. Кнез Лазар је погинуо на крају битке, када је њен исход већ био решен у српску корист, али не зна се под којим околностима. Може бити да се са мањом групом војника издвојио на бојишту, што је Бајазит приметио и устремио се на њега. Најзад, о издаји Вука Бранковића нема говора – напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.
Поређење података из легенде са онима из поузданих историјских извора даје превагу потоњима.
Тврдње о Твртковој заблуди у српску победу такође су неуверљиве. Већ знајући да су се у она времена вести преносиле само лично, постаје јасно да Влатко Вуковић није могао у току преподнева два пута да обавести свога краља удаљеног 200 километара, и то преко неприступачних планина Црне Горе и Босне, па још да овај, док не стигне трећи гласник, доведе у заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајући несагласје у датумима историчар Ћоровић каже само да је то «врло занимљиво», али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију.
С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе:
«Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази», наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: «Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја».
Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, онда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор:
«Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе».
Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о «савезништву» – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву државу и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.
Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. Сам је наставно борбу против турских одреда који су следеће године почели да надиру на његову земљу. Одолевао је до краја 1391. године, када је Турцима морао да уступи свој највећи град, Скопље. Ускоро је принуђен да прихвати и вазални однос, сличан оном који је две године раније примила кнегиња Милица.
Вук Бранковић се на својој земљи није безбедно осећао не само због Турака, већ и због размимоилажења са кнегињом Милицом. То се види на основу његове сачуване преписке са Дубровником из 1390. године. Тражио је, и добио. обећање од Дубровчана да ће моћи да се склони у њихов град ако буде угрожен како од Угара и Турака, тако и од било ког другог. О снази Вука Бранковића сведочи обећање Дубровчана да ће на њиховом подручју моћи да подигне православну цркву, што «нису никад ником учинили ни пре ни после тога», каже Ћоровић.
Вук Бранковић је пропао тек пошто су Мађари – могуће је да је у међувремену ушао у неке везе са њима – 1396. године катастрофално поражени од Турака у Бици код Никопоља. Сачувани су извештаји немачких крсташа, мађарских савезника, да је победу у турску корист решио управо Стефан Лазаревић, који се као вазал са својом војском борио на турској страни. Бајазит му је као награду дао већи део области Вука Бранковића, од Дечана до Приштине. Вук је предосетио шта му се спрема, па је још претходне зиме склонио у Дубровник своје огромно богатство. Тада је и сам морао да напусти Косово. Умро је 6. октобра 1398. године, највероватније на Светој Гори. У Хиландару је као монах већ дуго живео један његов брат, Роман, а Вук је још од 1365. године био ктитор овог манастира.
Остаје да испратимо судбину државе кнеза Лазара и његових потомака. Као што смо већ рекли, нема основа говорити о страшној српској погибији на Косову, па ни о погибији Лазаревог дела војске. Срба је тада било око 2 000 000, од којих нису сви живели у Лазаревој држави, али је она била најгушће насељена. У Косовској бици учествовало је највероватније 60.000 српских војника. Кнез Лазар је имао више од трећине тог броја, што ће рећи двадесет и нешто хиљада. Језгро те војске морало је остати очувано, као и код краља Твртка и Вука Бранковића. Ово се види и стога што се већ неколико година после Боја на Косову на бојишту појављује деспот Стефан са јаким одредима српске војске.
Али има још један податак који сведочи о постојању српске војске после Боја на Косову – упад Мађара у Лазареву државу с јесени 1389. године. Мађарски краљ Жигмунд био је киван и на краља Твртка и на кнеза Лазара зато што су подржали његовог противкандидата за краљевски престо, и одмах је напао Србију. У једној својој повељи од 31. марта 1390. године написао је да је Србију освојио «победнички», дакле на бојном пољу. Та мађарска окупација Србије основна је чињеница за разумевање политике кнегиње Милице, црквених, државних и војних великодостојника. Они су проценили да су за Србију Турци мања опасност, јер су добро осетили снагу српског оружја, и јер су Мађарску, наслоњену на католичке земље савезнице, сматрали јачим противником. Између Србије и Турске постојало је неколико вазалних хришћанских државица, које су се могле сматрати неком врстом грудобрана, док се на северу Србија непосредно граничила са опасним и агресивним непријатељом. Једрене, у које се повукао ослабљени Бајазит, било је даље од мађарске престонице, а још је био даљи сам центар турске државе.
И заиста, да би се ослободила Мађара, Србија је примила вазални однос према Турској, признала врховну власт султана, обећала давање војске, принчеви Стефан и Вук морали су редовно да одлазе на султанов двор, и поврх свега Милица је дала најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Ово последње тешко је објаснити само морањем. Биће да се ту крије и жеља за успостављањем што бољих односа са Турском, нарочито када се зна да су удаја и женидба у средњем веку били један од основних начина вођења спољне политике. У Бајазитовом харему у Бруси већ су се налазиле многе жене племенитог порекла: грчког, франачког и селџучког. У сличном вазалском односу већ су били, поред краља Марка и браће Дејановића, јанински деспот Исаило, Анђели из Тесалије и византијски сацар Манојло Палеолог.
Из данашњег угла лако је рећи да је већа опасност у ствари претила од Турака, али тада то није тако изгледало. Нарочито стога што су резултати нове српске политике брзо дошли до изражаја: Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је Србија династије Лазаревић, уместо мађарског, постала турски вазал.
