У време када нам пандемија омета нормалан живот у православном предању, присетимо се ових Васкршњих порука
Цела наша планета дрхти у страху од опаке пандемије, болести која је захватила цео свет. Затајио човеков прогрес, изневериле нас и наука и медицина. Часни је пост, Господе, а звона се не чују са Твојих цркава. Но молитве се умножиле у нашим кућама, спремамо се да Ти јаче неко икад запевамо:
Васкрсење Твоје Христе Спасе,
Анђели поју на небеси,
И нас на земљи удостој:
Чистим срцем Тебе славити!
Остали су записи како су се рани хришћани, иако малобројна група, суочили са првом пандемијом 165. године када је једна трећина становништва Римске империје умрла. Друга пандемија се појавила 251. године. У тим временима, моћно Римско царство није показивало хуманост ни бригу за своје оболеле грађане. Малобројни хришћани су били први који су се организовали и који су помагали и бринули о болеснима. Њихово несебично жртвовање почело је да мења однос већинског паганског народа према њима. Помагали су без страха болесницима, били милосрдни, пуни љубави, вере и наде, тако да корени модерног хуманизма потичу од тих малих хришћанских заједница, а не од многобожачке филозофије и моћне Римске империје. Записи из тог периода говоре да су хришћани ове болести лакше подносили и преживљавали, да су несебично помагали болеснима. Христово су јеванђеље проповедали својим делима и тако придобијали нове вернике. Један кипарски владика је пишући о пандемији из 251. г записао да је ова смртност… показала да су хришћани слуге Божије, да траже мучеништво и да уче да се не боје смрти.
Тако треба и ми данас: да будемо милосрдни, да своју веру ојачамо и да будемо бољи православци… ’’Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености.’’ ( Друга посл. Тимотеју, 1:7)
Најбоље речи утехе и наде наћи ћемо у вери нашој: у молитвама васкрслом Господу и Његовом учењу. О највећем хришћанском празнику, Васкр-сењу Христовом, писали су свети оци, теолози, познати књижевници. У овом допису поделићу са вама мисли и речи: светог Николаја Српског, светог Јустина Ћелијског, неколико Његошевих стихова, као и један кратак запис Ф. М. Достојевског, али прво да почнемо са Јеванђељем:
„А у први дан недеље дође Марија Магдалена на гроб рано, кад је још био мрак, и виде да је камен одваљен са гроба. Онда отрча и дође к Симону Петру и к другом ученику кога је Исус љубио и рече им: Узеше Господа из гроба и не знамо где су га метнули. А Петар и тај други ученик изађоше и дођоше на гроб. Трчали су оба заједно, али је други ученик трчао брже од Петра и дође први на гроб. Надвири се и виде повоје где леже, али не уђе. Тада дође и Симон Петар за њим, уђе у гроб и виде повоје где леже, а убрус који је био на глави Његовој, није био с повојима, него је обашка био савит на једном месту. Тада уђе и други ученик, који је први дошао на гроб, и виде и верова . Јер још нису знали писма , да њему ваља устати из мртвих.“ (Јов. XX, I-9)
Пре скоро 2000 година, двојица апостола Петар и Јован, када су у рано јутро потрчали ка Христовом гробу, још нису знали да их тамо очекује највеће чудо светске историје: Васкрс Господа Исуса Христа.
Владика Николај: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, народе БОЖЈИ!
Ово је одломак из последње Посланице коју је владика Николај написао, али није доживео да је прочита. Предао је своју душу Господу 18. марта 1956. пред почетак Великог поста.
„Да се Христос није родио“, пише владика Николај, „ми не би познали Божје страдање за нас; да није на крсту пострадао за нас, не би познали Божју љубав к нама; да није васкрсао, не би познали Божју силу и моћ; да се није вазнесао на небо, не би знали где је наша вечна отаџбина.“
Владика Николај пише како ова четири историјска догађаја из живота Христовог, као четири огњена стуба, осветљавају сву васиону везујући небо са земљом и дајући јасне одговоре на најважније загонетке људског живота… И кад је Он показао толику љубав према нама немоћним и грешним и ми треба да покажемо љубав према Њему. Сам Господ Христос нам је показао како ми можемо показати и посведочити своју љубав према Њему: Ако имате љубав према мени, заповијести моје држите! ’’Но, да ли ми као хришћани држимо ове заповести? Узмимо само ову: Ко иште у тебе подај му. Наши оскудни сродници и пријатељи из старе Отаџбине ишту од нас хлеба и одела. И ми им дајемо… Али ова заповест је много шира и не односи се само на тело, него и на душу. Јер не живи човек само о хлебу и оделу“. Владика Николај пише како је ова заповест велика, да се од нас тражи да престанемо вређати Бога … да се кајемо и поправљамо, да одбацимо ситне зађевице и да не расипамо узалуд снагу.
Владика Николај: Како је Христос васкрсао
У 24. писму (књига „Мисионарска писма“) владика Николај тако једноставно и тако убедљиво пише како је Христос васкрсао. „…Као што сунце у Азији на једанпут изађе и дан заузме место ноћи. Као да додирнете електрично дугме у мрачној одаји, и на једанпут – светлост. Слично томе је било и васкрсење Господа из смрти у живот. Нечујно и тренутно… Онако како се на прапочетку јавила светлост у свеопштој тами“. А ту светлост, како пише Владика, није створила никаква фабрика, никаква машина, никакви милиони снага ни милиони година, уопште никакав напор. Ову светлост васкрсења створила је једна моћна реч и светлост се јавила и испунила сав свет.
И рече Бог да буде свјетлост; и би свјетлост. Тако је било и васкрсење Христово. Тако се јавила она нова светлост и обасјала духовни свет. Као год што је она физичка васионска светлост објавила свима очима овај физички свет, тако је и светлост васкрса Господњега објавила свима разумним људима онај духовни свет, домовину бесмртних духова. Због тога ова светлост нимало није мања од оне прве светлости. И једна и друга јавиле су се нечујно и тренутно по свемоћној вољи Творчевој, по свемудром плану Његовом, по неисказаној милости и љубави Његовој. А сада вас ја молим, драга децо, када знате да је Господ васкрсао, занимајте се више питањем како ћете и ви заслужити васкрсење… Јер Он је васкрсао Себе, ради вас, да посведочи да ћете и ви васкрснути кроз Њега…“
У 27. писму владика Николај пише о сведоцима Христовог васкрсења
Владика пише да су му сведоци прво: његова савест, разум и воља. „Савест ми говори да само васкрсење може наградити онолика Христова страдања за добро и спас људи. Разум ми говори да би без сјајне васкршње победе цело дело Сина Божијега остало у гробу и цела Његова мисија промашена. Воља ми каже да ме васкрсење Христово спасава од колебљивих тетурања између добра и зла и управља ме одлучно на пут добра. И још ми светли на том путу и даје ми полет и снагу“.
У истом 27. писму вл. Николај даље наводи како му осим ова три унутрашња гласа, о Христовом васкрсењу говоре: славне жене мироноснице, дванаест великих апостола, пет стотина других сведока, сви који га по васкрсењу гледаху и слушаху, не у сну, него на јави, и не за један минут него кроз пуних четрдесет дана. „Сведочи ми и онај огњени Савле, највећи јеврејски гонитељ хришћана, сведочи ми да је он видео светлост васкрслог Господа усред бела дана, и да је чуо глас Његов и да је послушао наредбу Његову. Овога сведочанства Павле се није хтео одрећи ни после 30 година, чак не ни у оном часу када се у Риму Неронов мач спуштао на његову главу… Сведоче ми још хиљаде мученика Христових у тамницама, на губилиштима, кроз векове и векове, од мученика јерусалимских до мученика балканских… Сведоче ми праведне и добре душе… и сама реч в а с к р с е њ е из мртвих сведочи ми то исто. Јер без васкрсења Христовог, не би било ни те речи у језику људском“.
У 32. писму владика Николај пише о Васкршњој служби у Јерусалиму
„… Кад је стари патријарх запојио: Христос воскресе, смакла се тешка плоча са наших душа. Ми смо се осетили као неземни духови. Као васксрли! Наједном је захучало урнебесно клицање народа и племена… доле око Гроба, горе на Голготи, по галеријама, по стубовима, на гредама иконостаса, на окнима прозора. Где год је било простора за главу човечју, стеснио се цео човек. Да воскрсне Бог и расточе се врази Његови, говори патријарх. Христос анести, певају Грци… држимо свеће у рукама, али су нам душе светлије од свећа. Христос воскресе – певају Руси.
Христос воскрсе – певају Арапи, тапшући ногама и плешући рукама. Сузе им се лију низ образе…Како је велика људска душа у својој искрености.
Христос воскрсе – певају Срби, Копти, Јермени, Бугари, Абисинци, Црнци… редом свак на своме језику и својим напевом. Кажем вам: сви људи око нас изгледају лепи и добри. И ови црни синови и кћери Африке – сви лепи и добри као анђели. То је једно чудо које само Христос може учинити. То и јесте једини истинит основ братства међу људима: видети све људе као лепе и добре: Једна је вера права, вера православна!“
А о Његошевом односу према васкрслом Господу, писане су књиге. Овде ћу само навести неколико његових стихова:
О, преблаги, тихи Учитељу!
Васкрсењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља!’’
Велики руски писац, Ф. М. Достојевски је записао:
„Ако бежиш од Бога, Он те неће јурити, али ће те чекати. Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Но ако не будеш познао Бога при сусрету, твоје путовање пратиће чамотиња, као путовање по гробљу. На која год врата куцаш, Бог ће ти отворити. Ако ти Бог не отвори, ниједна ти се врата неће отворити.
Признање живога Бога има као прву грандиозну последицу надмоћ живота над смрћу. Непризнање Бога има као прву страшну последицу надмоћ смрти над животом. Ако избришеш Бога из васионе, избрисао си разлику између живота и смрти и предао си смрти на дефинитивно уништење све и сва, од обале до обале времена и пространства.
Залуд бежиш од Бога, не можеш се сакрити. Он те, истина, неће гонити, али ће те чекати. Но, Он те неће чекати само на месту где си га ти оставио: Он ће те чекати на свима линијама и угловима света“.
Отац Јустин Поповић: Христос Васкрсе (одломци)
„Шта је за нас вера, шта молитва, шта љубав, шта пост, шта смиреност и остале врлине?
То је повезивање наше са васкрслим Господом, живљење у Њему и Њиме и тиме побеђивање свакога греха, сваке смрти, свакога ђавола; а истовремено са тим: васкрсавање себе из свих безбројних смрти. За нас православне хришћане, живот наш на земљи није ништа друго до Васкрсење Христово, продужено кроза све векове. А по преласку нашем из овог у онај свет: и кроз сву вечност.
