Стиже септембар месец, а ми, људски становници Земљи-не кугле и даље живимо скривено у маскама.
Одржавају се спортски турнири, ових дана, на највећем светском нивоу, али и даље без публике. Ђоковић је стигао у Америку где ће играти на великим турнирима, наравно без публике.
То је најбољи ’’одговор’’ на питање да ли људи и даље вла-дају Светом. Свакако не, док се не сложе и открију праве узроке вирусне мистерије.
Предизборни нереди широм Америке кваре слику демокра-тије и поштовања народа.
Без правих одговора у несло-жној земљиној кугли да се вратимо у последњи број Слободе. Биће ’’допуне’’ у два чланка у августовској Слободи , иако су добро написана.
У чланку Добране Комненић о Васељенском патријарху, нашем суседу, одакле смо примили Православље и где се наши савремени архијереји школују потребне су неке допуне које не умањују вредност написа.
У историјско време после Првог светског рата Грчка, Румунска и Бугарска црква напустиле су православну заједницу прихватањем Новог календара.
Да ли је случајно али све три заједнице имали су Германе за краљеве.
Да забележимо да су у новим Календарима сви Празници, изузев Ускрса имали нове датуме.
То одвајање десило се у време стварања нових граница. Тада је најбројнија православна црква, Руска црква, страдала од Бољшевика. Рушене су и паљене Христове цркве а свештеници убијани у Совјетском Савезу.
У чланку о Васељенском патријарху на крају пише да у Турској данас живи само 2000 Грка. То ме је потсетило на разговор у Калифорнији 12 јула 1986. године са недавно преминулим Веселином Ђуретићем.
Ђуретић је као студент историје у истраживању прешао целу Анадолију у којоj је наилазио на заборављене групе старих Срба, које су Отомани присилно доводили. Пресељавали су Србе да раде, изгледа по старом египатском ’’систему’’. То је посебна, занемарена тема о којој треба и разговарати и писати.
Друга допуна односи са на чланак Срђе Трифковића „The Tragedy of The Hagia Sophia“ поводом претварања Музеја у Џамију. Забрињава да се нису појавили протести скрнављња Христовог храма. Ни Хришћан-ске цркве широм света нису биле гласне иако данас постоjе установе у УН и светски судови.
Чланак Трифковића је добро написан и допуна се односи само на не-помињање Краља Александра Карађорђевића (1888 -1934) и његов удео у пре-тварању Џамије у Музеј 1934. године.
Једна заборављена реченица даје одговор. Када је стигла вест да је Краљ Александар убијен Кемал Ататурк је рекао – „Као да ми је убијен рођени брат“. Толико је било дугогодишње пријатељство председника Турске и Краља Југославије.
То пријатељство је много допринело Ататурковој исто-ријској одлуци о претварању Џамије у Музеј.
Ми знамо како су захваљу-јући Краљу третирани муслимани у новој заједници Краљевини СХС.
Кад помињемо заборављеног Краља да поменемо и његову трагичну смрт. Разлог убиства краља Александра у тада драгој Француској 9. октобра 1934. године и даље је без правог одговора, а пропуштено време је и због Светског рата и дуге комунистичке владавине.
Чак и у недавно објављеној књизи Вука Драшковића „Aleksandar od Jugoslavije“(2018)’ нема новог објашњења о атентату, а књигу као и друге српске латиничаре само сам прелистао.
Драшковића сам срео када је са Ђуретићем на промоцији књига разговарао о новој ’’будућности’’ Заједнице, на предавањима која је приредио тада активан Благоје Мића Раденковић.
После предавања запитао сам Драшковића зашто је као српски патриота „латиничар“? Одговорио ми је, али не убедљиво са речима „да и они други читају“ мислећи на Хрвате.
Да одговор није био искрен потврђује што Драшковић наставља са латиницом, а Југославија више не постоји.
Две године после убиства у Марсељу одвео ме је мој отац Душан (1900-1983) као основца на Опленац, да се поклонимо сенима Краља мученика. После дивљења, иако у тузи у новом величанственом храму династије Карађорђевић, посетили смо и Музеј Кнеза Павла у Београду у Краљевском Двору.
Видели смо документе стра-дања, фотографије убиства и аутомобил из Марсеља са „папучицама“ сумњивог разлога.
Мој отац је тада био Срески начелник у Сарајеву, па иако млад био је већ познат као патриота. То је заслужио неколико година раније када је у Рогатици захваљујући њему освећена 2. августа 1931. године Спомен костурница жртвама страдалих у „борбама за ослобођење“.
Вероватно ради свога патриотизма мој отац био је од комуниста хапшен, иако је из рата изашао као војни инвалид. Протеран је из Београда, из свога места рођења, са породицом 1948. године.
Да се вратимо на и данас необјашњен атентат на Краља Александра. Писања о атентату пуна су контрадикције, нарочито помињући Хрвате као организаторе. Тада су Усташе биле под покровитељством Мусолинија, који као корисник Истре није рушио Краљевину Југославију.
Поменућу само занемарени чланак Луис Адамића објављен 10. октобра 1936. године у америчком листу Тhe Nation. Чланак је ради своје важности објавио Адамић у својој ратној књизи1 објављеној у САД пред Техеранску конференцију.
У своме чланку Адамић се пита ’’Зашто је убици помогнуто да убије Краља?“
Адамић нас још подсећа да је Југословенска влада тражила да пошаље своје чуваре, али су Французи то одбили. Поред тога, Адамић тврди да је личност убице скривана и на сахрани
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
