Радо бих прескочила почетак августа, тачније -од Светог пророка Илије до Свете преподобномученице Параскеве. Отвори се тих дана рана као неки стари бунар за којег помислиш да нема дна. Нагнеш се се над њим и вичеш, а ријечи одзвањају из неке дубине и опет се враћају. Попут раних августовских емоција.
Избјегавам и читање новина на друштвеним мрежама. Једноставно морам јер не могу да прећутим разне неистине које се пласирају ево скоро три деценије… а увлачење у такве дискусије је каљужа у којој неки уживају да се брчкају и прљају. Истина их једноставно не интересује, не желе да је чују.
За жаљење је чињеница да неко може да слави геноцид над људским животима… али политику остављам политичарима. Моја слова посвећујем нама, нама који нисмо ни свјесни колико тога нам је украдено и одузето. Нисмо ми само изгубили куће, њиве, шуме, пашњаке, завичај… изгубили смо још много више. Изгубили смо себе, љубав, присност, пријатељство и оданост према свом ближњем… брату, сестри, комшији. Било је и у том времену изузетака, али у мањини. Углавном је свако тежио томе да буде човјек. Заборавили смо на одговорност према прецима и потомцима. Остала су сјећања и понека фотографија на једно вријеме кад се старији поштовао, кад је породица била оно најважније овоземаљско. Вријеме кад је комшилук заједно прелио, заједно туговао, заједно пјевао. Кад су се заједно копале њиве, салијевале плоче, покривали кровови. Вријеме кад је подјељен залогај био најукуснији. Било је ту, знамо, несугласица око ствари попут међа и других проблема и тема, али су се оне обично превазилазиле, посебно у муци и у радости. Било је то вријеме када су ријеч и чврст стисак руке били јачи од печата и потписа, а сунцем препланули образ био одраз части и поштења. Остало је тога у растргнутим комадићима, али тканина се годинама излизала до те мјере да је једва присутна. Хвала Богу на преживјелим нитима те тканине који расути, својим опстанком, чине свијет љепшим.
И док се на једну страну ређају слике страшних и тужних призора, порушених кућа, лица људи којих одавно нема, страхоте Петровачке цесте, а на другу ликовања, провокације и изругивања са сликама трактора… ја тражим свјетлост баш у тим нитима преживјеле тканине. Једна од њих је прича о једном посебном Жељку и његовом трактору. Прича која ме је баш дотакла да сам је морала пренијети на папир као свједока љубави, храбрости и воље.
Као и већина нашег народа, те тужне ноћи између 4. и 5. августа 1995. године, Жељко је кренуо својим трактором из родног дворишта на пут у неизвјесност. Човјек који никога никад није мрзио и којем је било тешко да разумије зло које се дешавало. Трактор, купљен 1977. године све до тог дана, неуморно је обрађивао шкрту далматинску земљу и помагао у прехрањивању својих укућана. Жељко ни слутио није да ће се смисао његовог постојања у једном дану промјенити. Дугих и попут олова тешких девет дана, газио је трактор непознате цесте, возећи четири породице ни сам не знајући куда… да би коначно мало одморио поред Спенс-a, спортског центра у Новом Саду. Емотивно тежак период за све, а посебно за оне који су били престари за живот из почетка. Међу члановима Жељкове породице била је и баба Вида. Рођена на Светог Василија Великог, 14. јануара, 1914. године, пред сам почетак Првог свјетског рата. Ни Први ни Други свјетски рат нису је отјерали са кућног прага, али овај задњи јесте. Баба Вида остала је удовица у двадесет и четвтрој години свог живота и борила се подижући своју дјецу на шкртој, а за њу најљепшој далматинској земљи. Старица од осамдесет и једну годину тешко се мирила са животом у новој средини. Кад је савладају емоције, рекла би неком од унука “води ме код трактора” и ту би сједећи сатима, нашла свој неки привремени мир. То је била њена спона са завичајем и ма колико тешко вријеме било, Жељко ни помишљао није да прода трактор. Он је за њега имао друге планове и надао се да ће се они, уз Божију помоћ испунити.
Пролазиле су године, али не и чежња за родним крајем. Баба Вида је наставила да налази мир сједећи поред трактора, а често би знала упитати и “Кад ћеш ме водити у наше зидине?”. У зиму 2006. године, додала је још једно питање. Почела је често да пита “Кад ће Ђурађ?” и упокојила се баш на Ђурђевдан те године. Сахрањена је на батајничком гробљу.
Шта је било са трактором? Он се спремао за повратак. Жељко је сљедеће године, 2007., са својим трактором кренуо назад кући, свом родном прагу и сивом камену. Довео је и родитеље, а накнадно и посмртне остатке бабе Виде који сада почивају у миру на сеоском гробљу у близини њених зидина.
Гдје је Жељко сада? Жељко данас ради оно што највише воли, оно о чему је годинама у прогнанству маштао. Узгаја с љубављу маслине на својој земљи, земљи својих предака, гледајући како сунце милује врхове Велебита и радује му се. То ради веома успјешно јер и биљке осјете кад их неко срцем гаји.
А трактор? Трактор у свом дворишту, прича своју причу сваком ко је умије чути и осјетити.
