Двадесет пет година је од битке на Кошарама. Владимир Илић из Ужица учесник је, како кажe, тог пакла на Проклетијама
Кошмари, несаница, слике погинулих и рањених и данас га прате, отишао је у село, недалеко од Ужица да се дружи са птицама, да размишља како да изда књигу и направи једну грађевину, својеврсно спомен обележје, као сећање на јунаке са Кошара, погинуле, рањене и оне који су преживели страхоте, а ту су да се сећају…
А Владимир се живо сећа, иако то не воли, не воли ни да говори о томе, писао је за време тих паклених дана ратни дневник и он ће послужити као главни материјал за књигу… али каже треба много снаге, треба средстава… а разумевања је врло мало ! Говорио је за “Слободу“ верујући да Срби у дијаспори могу разумети и схватити макар делић онога кроз шта је прошао… Чува и фотографије са својим кошарским саборцима
“Четврт века прође а сећања нимало не бледе, ми борци и не волимо да се сећамо на те страшне догађаје, са друге стране не сме се то заборавити. При томе треба водити рачуна, овом народу је доста тих ратова, не треба их много подсећати на све то, треба живети нормално… Ипак, ми имамо велики дуг према жртвама. Али чини ми се да ми живимо увек у некој прошлости од Косовског боја, па до данас, кроз велике и крваве ратове. Знам, морамо све то да поштујемо, али чини ми се да наша деца не треба да одрастају у свету ратова, јунака, жртава, деца треба да живе нормално у свом свету кроз своја интересовања…”
Битка за Кошаре, Косово и Србију била је велика жртва
“Чини ми се да смо сви тамо на Кошарама били деца. Ја сам имао деветнаест година, био сам редован војник у Ваљеву, одакле су ме пребацили у војну полицију у Београд, ту смо имали класичну обуку, а онда смо кренули на Косово, 16. марта пред бомбардовање. Ја сам био смештен у једном старом хотелу поред манастира Дечани, и кад су Кошаре 9. априла на Велики петак нападнуте, ми смо добили задатак да кренемо. Већ је узбуна кренула у 3 сата ујутру, и око 6 сати већ смо били на положају. Ми смо били прва јединица, тај пети батаљон војне полиције из Топчидера која је прва притекла у помоћ војницима у том моменту на граници са Албанијом, на Кошарама. И прва битка је већ кренула тог јутра око осам сати. Битка за Кошаре практично је трајала колико и НАТО бомбардовање, значи око три месеца, али имали смо неколико пауза, јер није сваки дан била љута битка. Први њихов напад је био на Велики петак, они су знали за наш празник. Била је тог дана жестока борба, а настављена је после два дана када смо већ имали прве жртве. У мојој јединици, погинуо је командир одељења, Драган Комарица, који ме је и одвео на Кошаре и чувао, увек говорећи, ја ћу те вратити, ја ћу те вратити, ето, он је међу првима страдао. Када кажем командир одељења, то је седам војника, тако су та прва два дана била најтежа, јер смо били сами и малобројни у односу на другу страну, а ту су били и припадници албанске регуларне војске, шиптарски терористи, страни плаћеници, било их је много, а нас око сто војника са граничарима на Кошарама. Нисмо посустали, они су заузели караулу, само тај резервни положај, и нису се више померали. Трећи дан су стигле остале јединице. И онда су кренуле озбиљније акције”.
Где су Кошаре, и зашто су биле толико важне
Кошаре су део Проклетија на око 1500 метара висине, и то је ланац граница између Србије, Косова и Албаније, изнад Јуника и села Батуше, потез између Дечана и Ђаковице, гледајући десно крило. Караула у Кошарама прављена је на тој висини да се види из Албаније, и то је био огроман објекат, али грешка је направљена, тај објекат стратешки није био добро постављен, ни дан-данас није јасно зашто није направљен неки мањи објекат који би био положајно добар, већ су направили тај велики објекат у долини који је могао да се нападне малтене каменом, било га је јако лако освојити. Друго питање које нас је мучило јесте, зашто толико мало људи и технике да брани границу према Албанији, на Кошарама. Ми смо били препуштени само себи. Ипак до краја битке Кошаре нису изгубљене, караула јесте, али границу смо сачували. Терористичке снаге из Албаније нису успеле да се споје са терористичким снагама из централног Косова. Они су мислили да неће наићи на отпор, а ми смо мислили да њих нема много. Али, то је била велика група добро наоружаних терориста из Албаније. Да смо знали колико их има, имали бисмо већи страх, и њихово бројно стање се крило од нас.”
Страшне сцене
“Првог дана када сам дошао на Кошаре, био сам на резервном положају, и сретнем једног свог суграђанина, он ми каже, Владе, не иди горе, горе има милион људи, имају страшно наоружање, све је преорано од њихових бомби. Ми смо мислили да он претерује, али и остали су нам рекли, не идите горе, горе је пакао. На том месту, где смо требали да изађемо, није било места где није погодила ракета, метак, а ми смо мислили да ипак није тако и кренули смо ка врху. Зна се да је на Кошарама 108 војника изгубило живот. Поред мене је погинуо мој старешина Драган Комарица, а онда 19. априла су погинули Кошанин и Тепавац, такође старешине, а пре тога погинуо је Александар Ђуровић из Прибоја, он ми је био командир вода. Погинуо је и војник из Крагујевца, Радиша Илић. Мене су повукли са те прве ватрене линије да довлачим муницију и храну, да возим “пинца”, нисам знао да је то још опаснији задатак, јер су из ваздуха вребали НАТО авиони на све што се кретало, а албански терористи су одлично познавали те стазе и увале и правили су нам заседе сваки дан. Неколико наших возила је страдало, али ето, Бог је хтео да ја преживим.”
Водио сам ратни деневник, у и о паклу
“Ја сам имао једну свеску-роковник, још као војник у Ваљеву где сам записивао имена мојих другова, ко се чиме бави, бројеве телефона, адресе. Ја сам ту свеску понео у Београд, и носио сам са собом и на Косово. Записивао сам детаље, догађаје, стално сам ту свеску држао у мом возилу, а када наиђе ваздушна опасност, и када смо се сакривали, ја сам у шибљу записивао шта се дешава. Нисам могао да пишем када смо били у заседи. Ето једном је била толика густа магла да смо упали у њихове редове, “прошли смо кроз њих”, они су нас приметили и затворили круг, направили такозвану потковицу, ми не можемо да се вратимо и ту смо стајали три дана и две ноћи без хране, са врло мало муниције, без воде, буквално без ичега, и све ми је то остало у глави, касније сам и то записао у дневник. Понекада нисам могао да пишем по десет петнаест дана, али када буде прилика, ја све запишем што нам се догађало. Остали су ми ти сати заседе дубоко урезани у памћење, замислите, ми по два-три дана ништа нисмо јели, и не зна се да ли је била гора глад, или хладноћа када горе на Проклетијама падне снег. Прво пада киша, ми лежимо на земљи да нас не виде, једне ноћи поче и снег падати, и зачас нас затрпа, почели смо довлачити неке гране да не лежимо у води. Смрзавали смо се, а они којима је било најгоре, помагали смо им тако што смо скидали одећу са себе и грејали их телима, да нас не одају када почну да дрхте и цвокоћу од грознице. Трећи дан смо успели да се извучемо, захваљујући добрим и способним старешинама који су добро снимили ситуацију и једног по једног нас извлачили из заседе. Ту нас је повезала та велика брига војника једног за другог. Ево једног детаља: војник који је пронашао конзерву рибе од 150 грама, поделили смо сви тако што је свако од нас добио по десет грама, било нас је тада у групи петнаест. Или како сам већ рекао скидаш одећу усред снега да телом загрејеш војника који има грозницу. Била је то борба за себе , али и оног поред себе да спасеш, страховито се развио тај инстинкт да помогнеш свима поред себе. Ето, све сам то записао у дневнику, ја сам још пре пет година решио да га преточим у књигу, јер то је једини дневник писан руком војника, сви остали дневници су дневници старешина који су писали службене белешке. Видећу како ћу , треба ми помоћ, посебно финансијска. Биће то књига посвећена Петом батаљону и осталим борцима Кошара. И још нешто, пошто овде у селу Стапари покушавам да се бавим туризмом, ја сам планирао поред ове започете ето колоније, направим један објекат, црквицу намењену погинулим борцима на Кошарама, да се не заборави… Нешто слично као на Мачковом камену, она црквица изграђена пре пет година. У овој црквици коју ћу ја градити, спомен обележју, били би сви подаци о бојевима на Кошарама, имена, фотографије, догађаји, да се сетимо како смо имали узречицу “ нема назад, назад је Србија”.
Има детаља са Кошара, које многи не знају
Терен је био много незгодан, само се пешке могло доћи, и након њиховог напада ми потрошимо сву муницију, и ако се нашим борцима не допреми муниција, сви ће изгинути. Тако смо трошили последње атоме снаге да им допремимо муницију. Али тада одозго НАТО авиони вребају, и никада се није знало када ћемо нестати са лица земље. Остао ми је један упечатљив детаљ приликом извлачења из те заседе, дакле, последњу бомбу коју имамо нисмо смели да употребимо за непријатеља, већ за себе. И замислите под тим страшним стресом, ви у руци држите бомбу коју ћете употребити за себе ако паднете у руке непријатеља, са том бомбом се повлачимо, и држимо је стално у руци, без ње не смеш да останеш, јер она је за крај, да не би жив допао непријатељу. И када смо имали тако грозне проблеме, и веће од глади, ми глад нисмо ни осећали. А ни зиму, било је и пола метра снега, страховита магла, а ми се крили иза букви понекада, а магла нам је понекада и помогла да се извучемо из заседе, јер они су били од нас на удаљености од 50 метара, али се нисмо видели. А што се тиче свих борби, оне су биле прса у прса, и ту је отприлике била иста даљина. Имали смо и блиске сусрете, војник, млад, из Косјерића, дошао је до чувеног камена Ц4, не знајући да је иза албански терориста, и око сат времена су лежали, један са једне, други са друге стране, и онда када су се видели, побегли су обојица, један од другог, свако на своју страну.
Не волим да причам о другим јединицама, у свакој је било много хероја, храбрих, па да не заборавим некога. Ето, не можемо заборавити Ивана Јагуара Васојевића, па старешину, Тибора Церну, који је устао да прими метак да би смо открили где је њихов снајпер. Они су имали један снајпер који је непрекидно гађао наше старешине. То су били страни плаћеници, имали су врхунске снајперисте, који су прво скидали старешине, знали су без вође нема битке. И тај снајпер из француске легије нам је дуго стварао велике проблеме, тај храбри Тибор је устао, и буквално се поставио да пуцају у њега, да би се открило где је снајпериста. Након Тиборовог убиства, наш снајпериста је видео одакле долази снајперска ватра, и елиминисао је тог снајперисту. Ето, било је таквих људи који су дали живот, не погинули у борби, већ дали живот да се спасу Кошаре, Косово, Србија. Увек сам постављао питање шта ако ми терориста буде ту на три метра, али када ти погине први човек до тебе, е онда полудимо, на караули је било хиљаде њихових, и шта ако се ми пробијемо, све би нас уништили…или …”
Видео сам најгоре сцене
“Касније како се развијала борба добио сам задатак да допремам “пинсом” храну и муницију горе на положај, а одозго сам возио погинуле и рањене, и то је било јако, јако мучно. Тешко ми је било да гледам све те моје другове мртве или тешко рањене, без руку, ногу. Рањене сам возио у болнице, или до санитета који су их чекали. Возили смо их до Јуника и Батуше, а онда санитетом су отпремани до Пећи, Ђаковице и других болница, и све то је оставило најтежи утисак на мене. Они који су преживели, данас су ми као браћа, у сталном контакту смо, виђамо се. Све то покушавам да заборавим овде у природи, међу птицама, ево овде у селу Стапарима градим ове објекте у етно стилу, имам соколе, сове, папагаје… тамо су зечеви… Соколарство ми је и хоби и посао, људи са стране долазе да виде птице, али није то баш лако. Прошле године ми је угинуло пуно птица, али било је и много других хаварија… Повукао сам се да нађем мир, градска гужва ми не одговара никако, јер после Кошара добио сам кесу лекова, бацио сам све и хајде у шуму, у природу. Али како се приближавају ти датуми, у мене се увлачи немир, и ја узмем дневник, прелиставам, сећања јака… желим да успем у изградњи те спомен црквице, желим да људи више сазнају о Кошарама, али тешко је, мало средстава, мало воље да се помогне”.
«Кошмари Кошара»
Књига песама “Кошмари Кошара” аутора Данила Васојевића, представљена је недавно у Ужицу, овогодишњој националној престоници културе. Сажели су се векови кроз Данила, тако је овај орални хирург, који живи у Београду, на почетку књижевне вечери објаснио због чега је почео да пише. Због тога је каже Србија и родољубље примарно у његовој поезији. А објаснио је зашто Кошаре: “Уз све те прележане ране људи са Кошара, ја сам брат од стрица Ивана Васојевића Јагуара, једног од највећих хероја са Кошара. Тако да сам са том темом упознат, на жалост од почетка. А ове стихове сам написао 24 године од почетка битке. Зато иде она песма “Не знам да ли ме води рука Бога, или брата”.
На промоцији Данило је окупио пријатеље, али и оне који су учесници и сведоци дешавања на Кошарама. Њима је посветио и своје стихове. “Сећања су стална, као и сам назив књиге, кошмари су и даље актуелни. Живи се, бори се, то никада неће избледети и изаћи из нас. То сећање на те тренутке и понос и част, то је са нама и у нама”, рекао је Ненад Станић, у Ужицу учесник дешавања на Кошарама.
Стихови Данила Васојевића су споменик свим онима који су учествовали у ратним дешавањима на Кошарама.
