РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: ГОЈКО БОЖОВИЋ, КЊИЖЕВНИК И ЧЛАН ПроГласа
Исувише се делимо. У Србији смо подељени на левицу и десницу, на исток и запад, на Београд и унутрашњост, на Шумадију и Поморавље, на јужну и западну Србију, а заправо су наши проблеми сви заједнички. Нико од нас не може сам решити своје проблеме, нити ико од нас може остварити своје појединачне политичке и идеолошке фиксације, ако не направимо велику промену. Тек када будемо демократско друштво расправљаћемо да ли треба да идемо у Европску унију одмах или за пет година, да ли треба да имамо војни рок или не треба, то су теме за тада», каже у разговору за „Слободу“ Гојко Божовић, књижевник, главни уредник издавачке куће Архипелаг и члан Иницијативе ПроГлас.
– Само масовним укључивањем грађана у политичке и друштвене процесе могу се остварити промене у Србији. Ми окупљени око иницијативе ПроГлас верујемо да је нужно да се људи, у мери свог темперамента, очекивања и интересовања укључе у грађанске иницијативе, покрете, локалне организације и политичке странке. Ако нису задовољни постојећим организацијама и странкама потребно је да стварају нове, али најважније је да се оживи дух критичке расправе, да оживи дух критичког мишљења. Само на тај начин могу се променити један поредак и власт која се сужава на личну власт. То је један тврдокорни поредак који све неистомишљенике проглашава за противнике, а себе поистовећује са државом. Једини начин да грађани дођу до свог гласа јесте да буду репрезентативно заступљени у јавности, у друштвеним процесима, у политичким догађајима и зато најбољи начин јесте да се грађани масовно укључе у питања која се тичу свих нас.
Божовић оцењује да су институције у Србији данас попут „љуштура без садржаја». За то је, како наводи, одговорна власт чија је жеља, током година њене владавине и била потпуно неограничена управа.
– Искуство показује да је ситуација у друштву толико лоша да нико од нас нема ни права, ни могућности на „идеолошки ексклузивизам“, али ни на неку врсту равнодушности и одсуства из јавности. Напротив, морамо учествовати у јавном, друштвеном и политичком животу, јер је у питању опстанак основних вредности. Окупљамо се око вредности и око циљева који су, верујемо, дубоко у најбољем интересу свих грађана ове земље.
Наш саговорник сматра да је један од најопаснијих процеса у нашем друштву у протеклој деценији било уништавање политичких странака:
– А од тога је још опасније разарање и уништавање смисла политичког деловања. Политика је одузета грађанима, одузета је политичким странкама и онда је препуштена појединцима који су се поистоветили са државом. То је супротно идеји демократије и интересима сваког грађанина ове земље, независно за кога тај грађанин гласа. Потребно је да грађани буду информисани и веома је важно да им буду доступне не само информације, него и могућност одлучивања. Једини начин да се грађани мотивишу јесте да се демистификује поистовећивање појединих политичара са државом и друштвом, да се грађанима покаже да је политика, заправо, систем одлука које се односе на свакодневни живот. Знате, ту не постоји никаква виша политика која превазилази наш живот. политички одлуке се мешају у нашу свакодневицу, у наш живот, и ми морамо да повратимо суверенитет. Суверенитет припада грађанима, никоме ми нисмо дали пуномоћје да одлучује у наше име и да доноси одлуке о свим питањима која се тичу овог друштва.
Гојко Божовић посебно подвлачи да, „када су најутицајнији медији затворени и када грађанима нису доступне праве информације, онда сваки слободан грађанин, свака организација мора да буде једна врста медија која ће теренским радом, разговорима са грађанима, идући од човека до човека, од места до места, ширити објективне информације и охрабривати грађане:
– Потребно је да мотивишемо грађане да се укључе у велике друштвене и политичке промене. Тих промена, понављам, неће бити без масовног укључивања грађана. Са друге стране, ми видимо да Србија кључа од незадовољства. То незадовољство, међутим, није политички артикулисано. Ако незадовољство у тако масовном обиму, као што имамо у Србији протеклих година, траје у једној земљи без политичке артикулације, то је онда и друштвена, и политичка, и егзистенцијална опасност за сваког грађанина. Ми морамо обновити друштвени и политичке институције, морамо обновити смисао општег добра, а то могу учинити само грађани и најбољи начин за политичке промене јесте масовно учешће грађана. Све друго би био заправо погрешан и штетан пут.
Прошлог месеца, после Београда, у Краљеву је одржан припремни састанак ПроГласа и представника различитих локалних организација и група грађана из градова широм Србије. Циљ је формирање ширег савеза који би координисао њихову међусобну сарадњу на локалном нивоу, посебно у решавању заједничких проблема с којима се суочавају.
– На том радном састанку грађанских покрета и група грађана из читаве Србије који смо имали у Краљеву, наставили смо разговоре које смо имали месец дана раније у Београду. Разговори су били на тему могућности организације различитих локалних организација и њихове координације. Циљ је њихово јединственије деловање које би дало више резултата и на локалном, и на националном нивоу. Показује се, наиме, да су неке локалне организације и грађански покрети веома успешни у деловању на локалном нивоу, али да су у многим местима такође изложени локалним притисцима и да, с друге стране, локални проблеми какви постоје у многим нашим срединама, заправо имају исти извор, исти је генератор свих проблема у нашој земљи. То, заправо, значи да је неопходна промена система а нужан услов за промену система јесте промена власти. Утолико обједињавање грађанских покрета из различитих крајева Србије у једну функционалну организацију која ће омогућити да ти покрети буду препознатљивији и утицајнији у својим срединама, али и да се њихов глас чује на националном нивоу јесте преко потребно и због тога је ПроГлас и иницирао ове састанке са идејом да се у наредном периоду из тога изроди један функционалан савез организација које не одустају од локалних политика, од локалних садржаја, од локалних проблема, али заправо хоће да имају свој глас, своју видљивост и своју репрезентативност и на националном нивоу. Утолико пре што су пред нама узбудљиви месеци и узбудљиви догађаји. Видљиво је да власт повећава ниво репресију у друштву и различитим законским пројектима који су у току настоји да ограничи јавни простор и политичко деловање и да, заправо, прошири репресивност умањујући могућност критичког мишљења и готово га удаљујући из јавности.
Божовић је додао како сматра да опозиција не треба да се повлачи из било ког институционалног простора у коме има какав-такав глас.
– Грађани који верују режимским медијима необјективне информације слушају непрестано више од 10 година кроз масовне медије који су под режимском контролом, ако су то уопште медији, јер су готово искључиво инструменти политичке пропаганде. Та пропаганда је тотална и она не само да разара јавни живот и јавни морал, друштвене интересе и идеју општег добра, већ и онемогућава грађане у остваривању њихових виталних интереса. Нико не може знати шта су интереси грађана неког града боље од људи који у њему живе. Међутим, те интересује на локалном нивоу, и на локалу, широм наше земље утврђују увек један човек или најужи круг људи око тог човека. Онда, заправо, ми видимо да се локална политика не одиграва на локалном нивоу, у локалним органима власти, у скупштинама општина и градова, у кабинетима градоначелника, него се заправо доноси на једном месту и онда се спроводи као једна врста диктата. Потребна jе потпуно другачија ситуација у друштву у коме ће грађани, обнављајући свој суверенитет, обновити право да одлучују о свим питањима која их се тичу и они ће сами доносити боље одлуке од оних одлука које тренутно доносимо и чије смо жртве.
Последице ми трпимо, истиче наш саговорник и појашњава:
– Последице неодговорних одлука политичке власти не трпи та политичка власт. Последице неодговорних, штетних, погрешних катастрофалних одлука власти трпе сами грађани. Због тога је, да резимирамо, неопходно да се у Србији обнови критичко мишљење, да буде слободно и доступно информисање ,да се обнови демократски поредак са свим институцијама које он подразумева и неопходно је да се обнови смењивост власти. Најбољи начин да се власт изложи одговорности јесте њена смењивост. Власт која је смењива ће увек бити одговорнија према грађанима него власт која је лична, неограничена не полаже рачуне никоме. Тренутно, ми видимо да, заправо, власт од грађана очекује да јој полажу рачуне, а она ни за једну своју одлуку, ни за једну своју политику, унутрашњу или ону на спољном плану за 12 година није поднела рачун грађанима. Зато морамо, као грађани, да захтевамо да нам власт поднесе рачуне за све своје политике, да нам објасни разлоге за све своје одлуке. Наравно, објашњавање и подношење рачуна не би смело да буде приказано кроз пропаганду којој су грађани изложени на режимским јавним националним фреквенцијима или у режимским таблоидима. То се, на један начин, спроводи на изборима, на други начин у скупштини, а на трећи начин и пред редовним судовима где год за то има разлога.
За крај овог интервјуа наш саговорник подсећа да, иако грађанима Србије делује да могућности промене нису велике у датом тренутку или у неком ближем временском периоду, искуство показује да друштвени процеси нису сасвим предвидљиви:
– Добро се сећам маја 2000. године и како тада није деловало да су промене могуће, а кад је почео септембар, деловало је да су промене неминовне. Оно што знамо јесте да су промене у Србији – потребне. У нашој земљи данас ћете тешко наћи задовољног човека, а истраживања показују да су најнезадовољнији управо људи који гласају за режим. Они гласају зато што су уцењени послом, зато што су сиромашни, трпе притиске и уцене што смањује њихову могућност слободног одлучивања. И они су незадовољни и свима је јасно да ово не иде у добром смеру. Ни људи који гласају за ову власт не сматрају да њихова деца треба да буду изложена телевизијском програму Пинка или Хепија, ни људи који гласају за ову власт не сматрају да су њихова деца безбедна кад изађу увече у град, ни људи који гласају за овај режим нису задовољни тиме што су цене у Србији основних животних намирница више него у земљама Европске уније где су примања знатно већа него у Србији. То су те конкретне ствари и неопходно је да грађани свој живот повежу са политичким одлукама и са онима који одлуке доносе. Треба да будемо упорнији, систематичнији и не смемо да, а то се често код нас догађа, људи обесхрабре зато што ово дуго траје. Ми зато у све то не треба да убеђујемо они који су већ „убеђени“, него да разговарамо са људима који су уплашени и уцењени, а поготово са људима који су равнодушни и аполитични зато што су пристали на идеју програмиране беспомоћности, на идеју да се ништа не може променити. Огроман број људи је то прихватио и говоре: „Па што бих се мешао кад не може ништа да се уради!“ Велики број људи очекује чудо, да неко други све уради уместо њих. Заправо је једна од највештијих ствари које је режим инсталирао то да је власт немогуће променити док то не подржи неко из иностранства, а ја мислим да се неће променити док ми о томе не будемо одлучили!
