Без САД, европски „патуљци“ нису способни да створе нову безбедносну структуру који би представљао допуну за НАТО, а можда и замену за њега, како то предлаже бивши генерални секретар западне алијансе Андерс Фог Расмусен. Европљани за то немају ни индустријске капацитете, ни знање, ни финансијска средства – да о неком моралном капиталу не говоримо.
У тренутку када су западноевропске привреде, а пре свега немачка индустријска , озбиљно подривене недостатком јефтине енергије из Русије (што је Европа сама себи закувала), тешко је замисливо да би Европска Унија могла да се пребаци на ратну производњу која би била замена за амерички допринос НАТО-у, који представља две трећине укупних војних издатака и приближно исту пропорцију војних ефектива.
Стога се намеће питање шта стоји иза предлога бившег генералног секретара НАТО-а Андерса Фога Расмусена, да Европљани створе један ужи војно-политички савез шест земаља-чланица ЕУ и Велике Британије који би представљао самостални блок у односу на Вашингтон. Говорећи о могућности превазилажења разлика унутар НАТО-а након доласка на власт америчког председника Доналда Трампа, Расмусен се заложио за стварања савеза „демократских држава“, такозвани Д7, у који не рачуна САД.
Он је поменуо могућност ребрендирања алијансе, па чак и промену њеног имена. По Расмусену, Европљани су се сувише дуго држали модела који, наводно, није функционалан: јефтини руски енергенти, јефтина кинеска роба и јефтина одбрана коју су пружале Сједињене Државе.
Расмусенова идеја је ново паковање старе иницијативе коју су својевремено, почетком 1960-тих година, покренули тадашњи француски председник, генерал Шарл Дегол и западнонемачки канцелар Конрад Аденауер. Ради се о пројекту европског одбрамбеног савеза који би био независтан у односу на САД. Тај пројекат није уродио плодом током протеклих шест деценија, а по свему судећи неће ни сада.
Лидери седам земаља желе да себи створе одређену аутономију деловања јер су далеко ратобронији по питању сукоба у Украјини. Међутим, упркос свој реторици која долази из Брисела, Париза, Лондона и Берлина, они нису кадри да на своја леђа преузму терет одбрамбене структуре од Вашингтона.
Свака иницијатива попут Расмусенове нужно ће да води ка разводњавању и слабљењу Северноатланстке алијансе. Штавише, неминовно ће да изазове гнев Трампа и његове администрације јер Европљани су уистину деценијама уживали јефтину америчку заштиту. Без обзира што Макрон, Стармер, Мерц, Туск итд. желе да преузму вођство русофобног „фронта вољних“, они за то нису способни ни финансијски, ни технолошки.
Једна безбедносна организација у оквиру Европе, која не обухвата САД већ постоји – ради се о Западноевропској унији, успостављеној још 1948. године, чије су надлежности 2007, ступањем на снагу Лисабонског уговора, прешле на ЕУ. Осим тога, како искуство показује, лакше је основати нову организацију него обнављати једну застарелу структуру, стару осам деценија, која се при томе никада није показала ефикасном.
Заговорници „Д7“ заправо желе да резервишу процес доношења одлука у ужем кругу посвећеника бриселске Антиевропе. Ово је притајена агенда која је управо на фону наметања процеса доношења одлука другом земљама-чланицама ЕУ. Монопол одлучивања ће бити у рукама „коалиције вољних“, а њихова битна заједничка тачка у суштини се заснива на дубокој русофобији и третману Русије као судбинског непријатеља наводне „Европе“.
Ратоборни припадници западноевропске квазиелите су спремни да се против тог непријатеља, конструисаног унутар сопствених идеолошких окова, туку до последњег Украјинца – али за то немају ни финансијску, ни индустријску моћ, о некаквом моралном капиталу да не говоримо. Уколико би Америка била искључена из те структуре, европски кепеци били би препуштени сами себи. Ово би им се врло брзо вратило као бумеранг, јер њихова страст за продужавањем и распламсавањем рата у Украјини више нема темељ америчке спремности да тај рат финансира десетинама милијарди долара и неограниченим испорукама наорућања.
Принцип надгласавања, међутим, јесте један од основних разлога зашто Расмусен предлаже нови војно-политички савез из кога би САД биле искључене.Подсећамо, и НАТО и ЕУ функционишу по принципу консензуса, а француски председник Емануел Макрон неколико пута је наглашавао потребу да Европски савет, највише тело ЕУ састављено од шефова држава и влада чланица престане да функционише по том принципу, барем по неким важним питањима.
Са друге стране, иронично је баш водеће европске државе – пре свега осовину Париз-Берлин – прогласити за некакве носиоце демократије. Треба да се подсетимо шта се све у последње време, само од краја прошле године, догађало на Старом континенту, у бриселској творевини која се дичи „демократским вредностима“ и „владавином права“.
Марин Лепен је добила од париског суда петогодишњу забрану обављања јавних функција, под исконструисаном оптужбом да је из Русије примала илегалну новчану помоћ. У Немачкој, АфД (Алтернатива за Немачку), странка која сада ужива подршку преко једне четвртине бирача – упркос томе што је непрекидно демонизована од стране медијске машине и професионалних политичара – проглашена је од стране немачке службе државне безбедности за „екстремистичку“ организацију. Тиме се отвара простор за покретање процеса забране ове странке од стране естаблишментских странака које страхују да ће у догледној будућности АфД постати најмоћнија политичка странка.
То, наравно, није све. Видимо да су еврократи бескрупулозно закували жељени исход избора у Румунији, који је све пре неголи демократски. Они подржавају и политичку ликвидацију Милорада Додика илегалним средствима нелегитимног и нелегалног „високог представника“. Истовремено, већ преко годину дана подгревају хаос у Грузији јер тамошњи избори нису били по њиховој вољи. У Молдавији су већ обавили посао по принципу дириговане демократије, где су унапред одређени исходи, а пут до њих води преко гажења демократских принципа и циничном манипулацијом милиона људи.
Остати ван те и такве „Европе“ био је и остао један од предуслова српског опстанка и очувања српског идентитета, самосвојности и какве-такве суверености. Малтене је непотребно истицати да би чланство у НАТО било једнако фатално за српску будућност. О очувању суверенитета и територијалног интегритета више чак ни теоретски не би било ни говора. Застрашујући примери куда Европа иде, војно, политички и морално, требало би да једном за свагда окончају јалова наклапања о „европском путу Србије“.
