СХОД ИЗБОРА 2023:
Добра вест: пораз прозападне антисрпске Србије
Александар Вучић је опет победио. Та његова победа, која се могла предвидети са математичком прецизношћу, није могла да обрадује српске родољубе свесне његових безбројних пропуста на спољном и унутрашњем плану, укључујући пузећу предају Косова и Метохије и де факто неоколонијални положај Србије у односу на стране силе, пре свега САД. Није могла да обрадује све оне житеље Србије којима је доста његове ароганције и бахате самоуверености. Опет ће Србија бити изложена телевизијским изливима Вучићеве мелодраматске нарцисоидности и кабадахијске саможивости која не допушта никакав нормалан, трезвен разговор са неистомишљеницима.
Председник Србије је чак и на Божић морао да гостује на ТВ. Говорећи о изборима напао је покрет Ми – глас из народа, који чини група независних интелектуалаца предвођених др Бранимиром Несторовићем. Позивајући се на неке раније изјаве Несторовића, Вучић је рекао да увек постоји део антисистемских гласова, али да није сагласан са антиваксер варијантама, да је Земља равна плоча, да је завршио неке школе и у те небулозе не верује: „На поновљеним изборима не би добили више гласова, али живи били па видели. Неће људи за то да гласају. Људи гласају за некога да тај неко преузме одговорност“.
У предизборној кампањи, међутим, Вучић је дозволио медијима које контролише да дају простор покрету „Ми“ јер је сматрао, како се испоставило са правом, да ће на тај начин део национално оријентисаног бирачког тела одвојити од „Двери“ – које нису прешле цензус од три процента. Сада, непуних месец дана касније, почео је да их дискредитује. Како је одавно примећено, он поново наступа као пургаторијум који ће почистити све шта му представља и најмању сметњу на српској политичкој сцени.
То се опет догодило на истеку 2023. Ово само по себи није лоше с обзиром на свеукупни квалитет политичке понуде, пре свега на тзв. проевропском, „грађанистичком“ крилу. Међутим, као што је приметио др Миша Ђурковић, постоје два велика проблема: најпре процес траје превише дуго и уз то, осим партија, Вучић разара све – почев од образовања, морала, осећаја заједнице и свих оних инструмената и институција које би уместо старих партија требало да изнедре нове:
„Он је наиме мајстор деструкције, али не и неко ко би као државник размишљао о креирању нове елите – уз то нове партијске и политичке елите – која би била способна да води државу. То је везано и за његов карактер… не дозвољава се да било ко дигне главу. Отуд је целу кампању водио искључиво сам, СНС је после пропасти идеје Народног покрета сведена на његову агенцију, а разарање партијске сцене отишло је даље него икада до сада“.
Једина добра вест је да су прозападни грађанисти који себе демагошки зову „Србија против насиља“ не само поражени, него разваљени. Вучићева кампања била је пуна позитивних прича и планова о бољем животу, о изгледима за живот обичног човека, о напретку земље, инвестицијама, путевима, железницама, запошљавању итд. С друге стране, кампања прозападњака и њихових медија — телевизије Нова и Н1, дневни лист Данас итд. била је ништа мање ирационална црна хроника Србије као „Смрадије“, искључиво негативна кампања, уз понављање старих будалаштина о европским интеграцијама, без икакве позитивне поруке наде, без икаквог плана, амбиције итд.
Да би објаснили и оправдали свој дебакл, додатно фрустрирани неуспешним уличним протестима због пораза и на изборима у Београду, „грађанисти“ су се срозали на најнижи могући морални и интелектуални ниво. Почели су да распирују мржњу против Срба из Републике Српске, пар хиљада њих који су захваљујући поседовању двојног држављанства могли да искористе своје право да гласају у Србији. Наравно, нико не зна колико је њих гласало баш за Вучићеву листу, као што је сваком познаваоцу елементарне изборне статистике јасно да њихови гласови нису могли да утичу на исход – али прозападни грађанисти не допуштају логици да стане на пут њихове острашћености и слепој мржњи према свему српском.
„Свим овим бедницима мора у будућности да буде одузето држављанство Србије, уз доживотну забрану уласка у Србију“, изјавио је академик Душан Теодоровић – наводно један слободоумни, либерални интелектуалац инспирисан европским вредностима — о Србима са друге стране Дрине који су се дрзнули да своје бирачко право искористе у складу са законом.
Хрвати из Босне и Херцеговине већ деценијама имају право гласа на изборима у Хрватској. Премда већином гласају за десне странке, ХДЗ пре свега, било би свеједно незамисливо да у Загребу неко социјалдемократи – па још чланови ХАЗУ – затраже да им се право гласа одузме, а поврх тога доживотно забрани улазак у Хрватску.
На сцени је тоталитарна, мрзилачка свест другосрбијанских „грађаниста“ и „либерала“ у најчистијем облику. Иста свест мотивише њихове налогодавце из Вашингтона да злоупотребом безочно политизованог судског апарата спрече кандидатуру Доналда Трампа. Иста та свест покреће њихове менторе из Брисела да покушају да наметну своју вољу Мађарима и Пољацима, или њихове немачке газде да ставе под полицијски надзор једину истински опозициону партију у Савезној Републици, Алтернативу за Немачку. Притом никоме од њих није сметало када је 2006. држављанима Црне Горе са пребивалиштем у Србији било забрањено да учествују у референдуму о независности Црне Горе, док су истовремено из иностранства авионима довожени гласачи из удаљених дијаспора, великим делом Албанци.
Да поновимо, повод за овако острашћене реакције јамачно није мање или веће учешће прекодринских Срба на изборима, већ изборни резултат, за који је нужно пронаћи објашњење и кривце, ако треба и са оне стране границе на Дрини. А суштински узрок таквог понашања је дубинска мржња београдских носилаца либералнодемократских, „европских“ вредности и грађанског слободарства према чињеници – као што је написао проф. Дарко Танасковић – да су Срби један народ ма где да живе, да је тај српски свет жива, пулсирајућа реалност и да је Србија матица свеукупног српства, ка којој оно управља своје погледе, осећања и наде. Да би били своји на своме изборили су Републику Српску, наглашавајући да нису никакви „босански Срби“, већ једноставно Срби који не живе у Србији:
„Управо одржани избори у Србији нису прва, али су свакако једна од до сада најуверљивијих потврда бар делимичне оправданости циничне оцене која се често може чути, да Србима већи непријатељи од Срба нису потребни. Са толиким стварним и умишљеним поделама у једном сразмерно малобројном народу заиста није лако успешно корачати кроз историју.“
Провала антисрпске мржње из дела београдске „грађанистичке“ јавности, и то у једном по много чему неизвесном и тешком тренутку за целокупан српски народ, Александар Вучић је дао изјаву којом се извињава сународницима западно од Дрине због страшне кампање коју „против вас, наших сестара и браће, води један део политичке јавности у Београду… Волимо Републику Српску, никада се нећемо одрећи свог народа. И увек ћемо бити уз вас и нећемо бежати и нећемо се склањати од оних који би да се данас са вама посвађају“. У опсежном интервјуу „Политици“, Милорад Додик је рекао да није очекивао да ће „део опозиције у Србији усудити на директну конфронтацију са нашим народом у Републици Српској“, истакавши да им то тамошњи Срби „никада неће опростити“. Као што му је својствено, није имао длаке на језику:
„Део те опозиције која сада клевеће нас из Српске, јер смо користили наша права у складу са законима Србије, у континуитету има негативан однос према РС. Током изборне кампање, у стереотипима типичним за такозвани круг двојке, говорили су о нама као геноциднима, фаворизовали Сарајево, описивали нас као терет, зле и прљаве, па испада само да им није нас, ето, живели би далеко боље… Ми смо део једног народа. Тамошњи самозвани елитисти, заљубљени у сарајевске наративе, који одавно не постоје, одлазили су тамо да се додворавају…“
Као рођени Београђанин, чији преци укључују житеље Београда још од половине 19. века, чији је један прадеда (мајор Петроније Митровић, погинуо 1915. као и оба његова сина, Мића и Влада) био кум војводе Живојина Мишића, а други (др Живојин Радосављевић, дугогодишњи државни секретар у Министарству образовања Краљевине СХС а потом Југославије), имам право и обавезу да „грађанистима“ из круга двојке јасно саопштим:
Ви нисте „Београд“, ЈА сам Београд, ја и моји преци који су у њему рођени далеко пре него што су ваши преци дошли да га окупирају као чопор разуларених вукова у јесен 1944. и да се уселе у домове „класних непријатеља“ побијених на Ади, у Лисичјем Потоку и другим стратиштима.
Ви сте гори квислинзи, слугерање НАТО и давоског политбироа, него што је то икада био Милан Недић, који је у време националне голготе Срба свих и свуда спасавао шта се спасти може, да о првом герилцу Европе Дражи и не говоримо. Надате се да ће вам ваше газде испоручити Србију на тањиру, па макар је претходно бомбама претворили у прах и пепео, што ви здушно призивате.
За разлику од српског народа који кроз векове оличава континуитет свега шта је лепо, добро и часно у европској и хришћанској цивилизацији, ви сте носиоци бедне копије свега шта је ружно, зло и подло на данашњем Западу. Гадим вас се и гнушам, као и четири петине Србије. Већ припадате ђубришту српске историје, мртвији од свог вољеног Броза, само тога још нисте свесни.
Такви какви сте, ви гарантујете вечну власт Александра Вучића, са свим последицама које из те чињенице произилазе.
