Колико је суза у твом кориту Саво,
узалуд је бројати, нема им броја,
набујале су од њих тешке воде твоје,
излиле се да поквасе златна поља.
Натопљена очајем и пркосом класја ничу,
према небу она усправно стоје,
тамо је пруга одвела возове,
сњежни вагони тамо су горе.
Вапај још чују оближње шуме,
још језа и страх харају њима,
још памте срушене, крваве птице,
недужне праведнике тек раширених крила.
Неке још нису ни научиле да лете,
а неке тек мало са рамена мајке,
нису стигле да науче ни бројеве ни слова,
ни пјесмице, ни шале, ни приче, ни бајке.
Грцала си Саво од ужаса и зла,
од свирепих призора склапала очи,
остајала уплашена без гласа, без даха,
окамењена од бола, муке и страха.
Колико очева, бака и дједова,
отплови стихијом воде твоје,
колико мајки, кћери и синова,
румених јабука најљепше боје.
Али џаба вам…..уништили их нисте,
ви нељуди жедни недужне крви и боли,
задобили су вјечан мученишва вијенац,
док се ви заувијек гушите у сопственој мори.
Кости њихове иструлиле нису,
у Баштама Рајским оне замиришаше миром,
Господ им даде још љепша крила,
да вјечно лете над златном долином.
Сандра Зечевић
