5.септ.2024 – У Дому Српске народне одбране у Америци одржано је 3. септембра предавање протојереја Саше Петровића, пароха храма у граду Омаха, америчка држава Небраска.
Прота Саша је један од ретких изданака у нашој Цркви који бескомпромисно и увек стаје на страну истине, како год она била незгодна или се некима чинило да претерује. Ипак, његов позив српског свештеника схвата као свој древни завет и Богу и свим прецима, па ту врдања нема када је у питању истина и њено исповедање.
Тако, на позив председника СНО Драгана Вујошевића, прота се одазвао да проговори на тему: „Србска Народна Одбрана и њена улога у светлу нових/старих изазова по Србски народ“.
Пред помним слушаоцима прота Петровић одржао је значајно предавање које је добро примљено како међу члановима тако и присутним који су дошли да послушају речи истине.
Помињући све наше светитеље и градитеље српске световне и духовне куће и поредећи их са данашњим временом, прота је просто запитао: „Има ли нас“?
Да видимо хоћемо ли ми, Срби, у 21. веку, допустити и без борбе и отпора нестанемо као народ? Да бисмо пронашли излаз из ове ситуације у којој се налази српски народ, убеђен је прота да прво морамо да направимо један хронолошки пресек и да видимо како смо уопште дошли довде, упитно је нагласио прота Петровић.
Пребројавање наших редова можемо поделити на периоде од 1945. године до Слободана Милошевића и, други део, од његовог пада до данас.
Да се подсетимо, пре него што су комунисти дошли на власт1945.г, они су основали су у историји ратова најбеспризорнији Сремски фронт, када су се Немци већ повлачили, и тада су комунисти покупили цвет српске младости у Србији, да те голобраде младиће форсирају на утврђена немачка постројења. По проценама, тада је погинуло 60-80 хиљада српских голобрадих младића. Ако би ко и помислио да може да се повуче одатле, био би ликвидиран на лицу места. Немци су их у тој равници косили као снопље. За само неколико месеци по доласку на власт, на гусеницама совјетских тенкова, десила се нова трагедија и насумична групна и појединачна стрељања свих оних који су били ослонац дотадашњег друштва а да су при томе ретки ту судбину избегли. Без суда и пресуде за још неколико месеци – још 60.000 људи. Тако је српска елита сведена на минимум минимума, рекао је прота.
Оно што је преостало од тог народа или је било на робији или су им одузета грађанска права или је морало да погне и сагне главу пред силом комуниста.
Како се та крвава историја настављала, утркивали су се да смање Српство а да створе нове нације, па и цркве, које и данас постоје, рекао је прота Петровић и наставио:
– Да би што више разбио српски национални корпус, комунистички режим је приступио стварању вештачких нација, па је тако створена такозвана црногорска нација, мада је стварање црногорске цркве било неуспешно захваљујући непоколебивом ставу блаженопочившег митрополита Данила Дајковића; па затим стварање такозване македонске цркве и нације, и у ово наше време створена је такозвана Бошњачка нација од Срба Мухамеданске вероисповести. Толико је Тито био сигуран у уништење српског народа да је приликом своје посете САД на опаску Ивана Мештровића да не сме да се врати у Југославију због Срба убедљиво рекао Мештровићу: ”За 50 година Срби неће знати ко су, а за 100 година неће ни постојати”.
После пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, настао је једнополарни свет на челу са једином супер силом – САД и наступио је идеалан тренутак за све оне који су желели да растуре Југославију и коначно се обрачунају са Србима, а то је у првом реду била Немачка.
Тада се на политичкој сцени појављује Слободан Милошевић који вешто искоришћава терор Шиптара над Косовско-метохијским Србима и долази на чело Савеза Комуниста Србије и јавља се као ”спаситељ” потлаченог Српства, па уз помоћ јаких полицијских снага брзо успева да неутралише шиптарску побуну. Истовремено, на великом скупу на Газиместану приликом прославе 600 година од Косовске битке, заклети комуниста Милошевић је покушао да реафирмише Косовски Завет на комунистички начин, без крста и Христовог Јеванђеља, да би себе наметнуо као наследника српских владара.
На жалост, сви знамо као су се завршили ратови 90’тих година на простору бивше Југославије, када је цео колективни запад био против Срба. Управо због ове чињенице српска дијаспора и њене националне организације, а у првом реду СНО, ”закопавају ратну секиру” са Милошевићевим режимом у Србији, која је упркос до тада невиђеним санкцијама наметнутим од стране запада, упркос НАТО бомбардовању и свим притисцима, под Милошевићем задржала неупоредиво већи степен суверенитета него што га има данас, ако га уопште има. И после повлачења српске војске и полиције са КиМ, четири српске општине на северу Косова Звечан, Зубин Поток, Северна Митровица и Лепосавић остају под српском контролом, са присуством скоро свих органа државе.
После обојене револуције 5. октобра 2000 у коју је Стејт Департмент уложио преко 40 милиона долара, са сваком будућом сменом власти Србија све више губи свој суверенитет. После распада владе Војислава Коштунице, западне службе несметано мешетаре Србијом, док невладине организације спонзорисане од стране запада врше ауто шовинистичку кампању потирања свега што је српско. Премијер Зоран Ђинђић је мислио да се може тако лако отргнути из канџи својих западних господара, па је почео да инсистира на примени резолуције УН 1244 и повратку српских граничара као и војника на Косово и Метохију, па је зато платио главом у атентату, за који је оптужен такозвани земунски клан, али све чињенице указују да је убијен од стране западних служби. Черечење, силовање и уцењивање Србије се наставља, док свака следећа владајућа гарнитура покушава да се додвори западу превазилазећи сваку претходну у испуњавању захтева и ултиматума, па тако сви они генерали који су бранили земљу од НАТО агресије, на срамоту и понижење српског народа и државе бивају предати Хашком суду. Државне фирме се по директиви запада намерно доводе до финансијског колапса, да би током пљачкашких приватизација биле продате у бесцење. Борис Тадић пристаје на укидање мандата јединог легалног органа постављеног од УН – УМНИК-а и измешта питање КиМ из Уједињених Нација у надлештво ЕУ, која на КиМ шаље своју полицију (EULEX) која наставља традицију Хашког трибунала и у већини случајева подиже оптужнице против Косовско метохијских Срба, а све са циљем да се изврши притисак на српски народ да напусти КиМ. Међутим и поред свих притисака са запада ни једна власт се не усуђује да прекрши устав Србије по питању територијалног интегритета, све док 2012 г. у владу Србије не долази Александар Вучић на позицији првог потпредседника владе Ивице Дачића (Милошевићевог пионира). Иако на месту потпредседника владе, А.В. се показује као водећа политичка фигура и све конце држи у својим рукама, па тако Ивица Дачић под патронатом ЕУ потписује Бриселски споразум са терористом и тадашњим премијером ткозв. Косова Хашимом Тачијем, којег је Србија била ставила на Интерполову потерницу. По овом противуставном споразуму Србија се обавезала да повуче све своје државне структуре из четири општине са севера Косова, као и да постави праву правцату границу са Косовом, са све царином, што представља велеиздајнички чин де факто признања Косова као независне државе. Такође, од овог момента Београд почиње да врши притисак ка Косовско метохијске Србе да учествују на изборима државе коју не признаје. Када постаје премијер А.В. узима себи за саветника бившег британског премијера Тонија Блера, озлоглашеног србомрсца, а на конгрес своје СНС странке позива Немачког канцелара Герхарда Шредера. Александар Вучић на самом почетку свог управљања Србијом цинично и хистерично истиче потребу да Срби морају да мењају свест да би ушли у Европу. Да би то постигао, он доводи светске манипулаторе јавног мњења. Он веома брзо и ефикасно успоставља апсолутну власт и успева да уведе потпуни медијски мрак у Србији вршећи притиске и прогоне против слободно мислећих новинара.
Ово је био први део излагања проте Саше Петровића. У наставку, у следећем броју објављујемо – шта чинити…
