Брозов комунистички режим настао је у злочину и крви, када је уз помоћ Черчила и Стаљинове армије 1944. – 1945. године отимао власт. Истој злочиначкој методологији поново се вратио, као пас на своју бљувотину (2 посланица Петрова, 2:22) и при крају свога битисања, неколико деценија касније. Крајем шездесетих и током седамдесетих година прошлога века режимска служба безбедности, Удба, водила је против политичких противника широм расејања усиљену кампању терора која је уништила на десетине живота. Упоредо са репресијом на домаћем терену, која је из тактичких разлога повремено јењавала али никада није сасвим престала, нити је под безаконим тоталитарним системом могла бити замењена тековинама правне државе, тајна полиција комунистичког режима организовала је и извршила на територијама страних држава многобројна убиства политичких емиграната. У тој хроници језивих злочина издваја се зверско убиство, 18. јуна 1977. године у Чикагу, мојих пријатеља Драгише Кашиковића, уредника „Слободе,“ гласила Српске народне одбране, и његове поћерке, деветогодишње Иванке Милошевић.
Обе жртве биле су искасапљене, а не просто убијене. Начин како су извршиоци Удбиног налога поступили упечатљиво подсећа на стил њихових идеолошки острашћених и ђавоиманих претходника током рата, прво виђен путањом кретања комунистичких јединица, па затим са појачаном жестином у завршном периоду освајања власти. Родољуби и противници комунизма нису били просто убијани; њихова тела су често била намерно унакажена ради застрашивања шире заједнице којој су припадали.
Физичко уништење противника, али не само простим убијањем него кад год би се прилика указала и бестијалним касапљењем, било је природни рефлекс чувара режима насталог из „епопеје народноослободилачке борбе.“
Тачно по таквом обрасцу Удбина агентура у Чикагу је спровела убиство Драгише и Иванке. То је био покушај злочиначког режима, који је тада већ био неповратно на заласку, да пошаље језиву терористичку поруку слободним Србима, који су му из расејања пркосили и пружали отпор.
Драгиша Кашиковић је био изузетан човек по дубини свога идеализма, искрености родољубља и аутентичности душе, која је баштинила највише домете неисквареног српског духа. Талентоване и племените собе као он, које су зрачиле добротом и упорном посвећеношћу вишим циљевима, ретко се у животу срећу, а када смо их једном упознали сећамо их се заувек.
Мала Иванка, са којом је био нераздвојан, ћерка његове веренице Драгице, српско дете рођено у Америци, на свој начин била је подједнако изнимна. Под будним оком мајке, бабе Наде и деде Милуна, и под нежним покровитељством брижног ујака, песника Ђорђа Николића, Иванка је узрастала у родољубљу и Христољубљу. Чини се да ничије срце као њено није толико снажно куцало за поробљену Отаџбину њене породице, где за време свог кратког овоземаљског живота она ногом крочила није, нити је икад својим очима угледала. Али је знала српске песме и играла српска кола као да је и сама расла у постојбини своје породице, а не у далекој Америци,. Била је међу најбољим ђацима у елитној приватној школи, The Latin School of Chicago. Од малих ногу, задојена националном атмосфером у којој су је одгајали, Иванка је пратила све што се догађало у српској заједници и у српској Цркви, где су је редовно водили. Још много пре трагичног догађаја који ју је коштао живота сећам се да је мала Иванка често пророчки понављала: „Тито – убица!“ Прозорљивост која је усађена у невине и безазлене душе на чудесан начин јој је указивала на кобни сплет догађаја који се у њеном животу заиста и одиграо.
Драгиша и Иванка су били прве жртве Удбиног терора на америчком континенту, након што је мучки убијено неколико десетина родољуба у више европских земаља. Гледајући уназад, ти беспримерни злочини, који обележавају и уоквирују почетак и окончање комунистичке владавине, нису имали никакву рационалну сврху нити су допринели жељеном исходу, уколико им је циљ био да спрече распад тоталитарног режима. Да пред сам крај режим и његове „службе“ нису опет окрвавили руке и да нису поново забраздили у крвни злочин из којег су поникли, мало је вероватно да би даљни ток и редослед догађаја били битно друкчији, осим што би у овом свету који иначе у злу лежи било нешто мање злочина и греха.
Али зверски проливена невина крв је симболичко обележје и својствена пракса криминалне банде која је пре седамдесет година насилно завладала изданим, ратом десеткованим и исцрпљеним српским народом. Драгиша и Иванка били су међу последњим жртвама те страховладе и, нимало случајно, сваки од њих на свој начин био је оличење најбољег и најузвишенијег што у Српству има.
