Током распадања бивше Југославије Хрвати протераше или побише стотине хиљада Срба који су ту живели стотинама година. Читам да је председник Србије понудио Хрватској финансијску помоћ поводом овог земљотреса. Знам да су Срби толерантан народ, али ова глупост прелази сваку границу
Кажу да мачке имају девет живота и да се увек дочекају на ноге како год да их бациш. Ја мислим да и неки људи имају исто такве особине, Хрвати, на пример. Како иначе да протумачимо чињеницу да су сва та недела која су починили у својој прошлости остала некажњена?
Током Тридесетгодишњег рата (1618-1648) између католика и протестаната Хрвати су се борили на страни католика и истакли се убијањем цивила и пљачкањем њихових кућа. О томе је писао немачки писац Бертолд Брехт у своме роману „Мајка Храброст“.
У Првом светском рату Хрвати су стали на страну Немаца, Аустријанаца и Мађара. Иако су Савезници победили у том рату и Србија имала шансу да прошири своју државу Хрвати су тражили да се прикључе Србима у стварању Југославије и тиме избегли последице губитника у рату. У следећем, Другом светском рату, Хрвати су брзо загрлили Хитлера и добили неке врсте независну државу, опет награда уместо казне. По завршетку Другог светског рата и стварању комунистичке Југославије Хрвати опет избегавају казну а под паролом неког братства и јединства. Треба ли да идем даље? Други светски рат је оно о чему хоћу да кажем неку реч јер се у том рату моја фамилија нашла под оштрицом хрватског ножа и пред цевима њиховог оружја. Нашли смо се под влашћу усташа и платили тешку казну само зато што смо били православне вере и српске националности.
Пре равно седамдесетседам година имао сам десет година и био најмлађи члан фамилије. Тридесет првог децембра послеподне усташе упадоше у нашу кућу, узеше неколико стотина литара ракије и вина, као и доста сувог меса са тавана, и одоше да прославе наступајућу Нову годину 1944. Вратише се касније увече, убише моју баку, измрцварише и убише моју мајку, кућу запалише и одоше. Двојица моје старије браће и ја побегосмо преко пута у снегом покривено брдо, а отац и сестра срећом избегоше погром јер нису били код куће. Колико ми је познато никада те усташе никоме нису одговарали за свој злочин. Моја бака је била седамдесеттри године стара, увек се Богу молила и сиротињу даривала, никада изустила ружну реч било коме, а завршила у огњу своје сопствене куће.
Иако ми је данас осамдесет седам година тај ужасни дан никада нећу заборавити. Да ли могу да опростим онима што су починили тај ужасан злочин? Не могу да им опростим, нека им Бог опрости ако хоће, ја не могу.
Пре неколико дана десио се земљотрес у Хрватској (Петрињско подручје) и неколико људи изгубише своје животе. Жао ми је тих људи, не мислим да неко треба да испашта грехе својих предака.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
