• Многим тужним причама наливена је косовска земља, а ове две говоре о томе како једна Срђана никада није упознала свог оца, јер је рођена после његове погибије на Кошарама и како је на тој караули страдао и млади војник Владимир Радоичић који никада није добио прилику да и сам постане тата •
Када је, недавно, свега пар сати пре церемоније откривања мурала под називом „Хероји са Кошара“, непознати починилац (или више њих) – уљаном браон фарбом испрскао ликове четворице бораца са Кошара и грбове 125. моторизоване бригаде и Петог батаљона Војне полиције на потпорном зиду Атлетског стадиона у Краљеву, преживели ратници са Кошара одлучили су да мурал, ипак, открију. Било је суза чланова породица чији се ликови налазе на овом муралу, али и уплаканих лица и потресних реченица сабораца погинулих хероја са Кошара који су се живи, а заувек кошарском тугом начети – вратили из рата 1999.
„Нашу мртву браћу са Кошара неко је овим чином скрнављења мурала – поново убио“, оценили су представници Удружења ратних војних инвалида.
– Ово је могао да уради само неки НАТО зликовац који зна да је баш на Кошарама доживео пораз. Неко ко зна да је 1.370 српских војника, а ту убрајам и официре, подофицире, добровољце, резервисте, на Кошарама поразило највећу и најмоћнију, како они кажу, светску силу, и то на Кошарама, где су доживели најтежи пораз – чуло се на скупу уз подсећање да 68 дана на Кошарама непријатељи Србије нису успели да пробију прву линију одбране.
Своје животе на Кошарама дало је 108 бесмртних хероја, 400 је рањених и 1.370 учесника ове битке, чији се потомци надају да ће некада успети да поврате српску свету земљу и светиње са Космета које су брањене на Кошарама 1999. године. – истакао је Вукашиновић из Удружења ратних војних инвалида.
На муралу дугом 25 метара и високом три и по, ликови су четворице ратника: Милисава Јошовића из Краљева, Срђана Кошанина из Ушћа на Ибру и Нинослава Војводића из Пећи (сва тројица погинули су на Кошарама 1999. године) и Неџада Билаловића из Краљева, учесника битке на Кошарама, који је трагично окончао свој живот ове године.
Срђана Кошанин стајала је међу званицама и не покушавајући да сакрије своје сузе при погледу на оскрнављен мурал на којем се налази лик и њеног покојног тате.
За ову двадесетједногодишњу студенткињу, име оца је увек било синоним за љубав. Срђана је име добила по свом тати кога, нажалост, никада није имала прилике да упозна јер – Срђан Кошанин из Ушћа погинуо је на караули Кошаре 19. априла 1999. године. Срђана је рођена 53 дана касније.
– Рођена сам непун месец након татине погибије, након што је већ скоро све било завршено – сузних очију причала ми је тог дана Срђана.
Није крила Срђана колико су јој осећања помешана:
– С једне стране сам јако поносна и драго ми је што се неко хероја са Кошара сећа и јако сам захвална због тога. То и мени, и мојој мами пуно значи. С друге стране, због овог инцидента не знам шта бих рекла. Нећу дозволити да то уништи понос који тренутно осећам помешан са тугом која се сваки пут јавља приликом било каквог сећања.
НЕДОСТАЈАЊЕ ДУГО КАО ЦЕО ЖИВОТ
За 21 годину недостајања, она је осетила сву бол изреке да „отац није нити сидро које нас задржава, нити једро да нас негђе одведе, већ звезда водиља, чија љубав нам показује пут“. Иако није био ту, иако му никада није чула глас, Срђана која данас студира психологију у Београду, грчевито је чувала успомену на храброг тату, зато што нису само крв и месо оно што ствара везу између очева и кћерки, већ су то срца која су, на неки начин – ванвременски повезана.
Срђан Кошанин, звани Ђидо, рођен је 4. фебруара 1968. године у Ушћу код Краљева. Био је одличан ђак у основној школи, али и у средњој медицинској школи коју је завршио у Шапцу. Након тога уписао је Војну академију, коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу, по распореду, у Мостар. Баш у време ратних дејстава, а о томе какав је Срђан официр, старешина, брат и друг био, какве врлине и особине је имао, какву улогу у извлачењу војника, с поштовањем се говори још увек међу свим старешинама и колегама, а поготову међу бившим војницима које је спасавао, написао је својевремено Срђанов колега и саборац потпуковник Братислав-Бобан М. Милосављевић.
„Сам податак да је међу последњим официрима напустио Мостар најречитије говори о Срђановом моралу и војничкој части. Тада га је Генерал Перишић одликовао за све те заслуге и врлине и ванредно га унапредио у чин капетана. Након завршених дејстава у Мостару распоређен је на Бањицу, Топчидер, Војна пошта 2834, Војна полиција, специјална војна јединица.
Одатле је два пута, у два наврата прелазио Дрину, а први одлазак у помоћ браћи преко Дрине био је, када је кренуо с Топчидера на Богојављење 19. јануара 1993, а већ за Светог Јована био стациониран у школи ”Вук Караџић” у Братунцу. Ратовао је по Источној Босни, од Зворника, Скелана, Кравице, Братунца, Чауша, Обада, Коњевића Пољу (Теочак брду), Дрињачи, све до Сребренице. Оженио се 1997. године, добио стан, унапређен у чин капетана прве класе. Имао је све врхунске квалитете човека и старешине и ко зна докле би догурао у војничком смислу да на Косову нису почеле да се оглашавају ратничке трубе. Отишао је у нови рат и није се вратио“, написао је Милосављевић.
Данашњем догађају присуствовао је и Срђанов брат – близанац, Саша Кошанин из Ушћа, ветеринар и председник Удружења учесника ратова из Ушћа на Ибру. На болно питање – колико му, све ове године, недостаје друга половина самог себе (хер брат близанац то, кажу, јесте) Саша Кошанин казао је да на то тешко, најтеже питање одговара кроз своје књиге и поезију коју ствара.
– Тако своја осећања и мисли преносим читаоцима. Једно од мени емотивно најтежих дела је поема коју сам стварао две године, а тиче се самог рођења мог покојног брата близанца, његовог живота и школовања, завршетка Војне академије, његовог службовања прво у Мостару до 1992. године. Годину дана касније заједно смо отишли на херцеговачко ратиште. У Зворнику смо провели шест месеци у Петом батаљону војне полиције. У рату 1999. године ја нисам учествовао, а он није доживео да се из њега врати – причао је Саша док су га сламале емоције.
СРЂАН ЈЕ МИРОСЛАВУ ТРИ ПУТА СПАСАО ЖИВОТ
Како каже, Срђан је доживео судбину њихових родитеља. Ни мајка, ни отац нису запамтили своје очеве
– Наша мајка остала је без оца када је имала свега 20 дана када је њен отац погинуо на Сремском фронту, а деда по оцу погинуо је када је наш тата имао годину дана – каже Саша Кошанин.
Срећу да одраста уз оца има једино Сашина кћерка која сада има 16 година.
– Бол остаје заувек у мени. Живим са тим, уз сећања и присећања, одласке на његов гроб, гледање његових фотографија и наше заједничке собе. То никад не умире – сигуран је Саша.
Он је искористио прилику да се захвали Мирославу Вишњићу, припаднику Петог батаљона војне полиције, који је све време био са покојним Срђаном на обезбеђењу државне границе. Посебно емотиван био је сусрет Срђане Кошанин са Вишњићем којем је на Кошарама њен тата у једном дану – три пута спасао живот.
Мирослав Вишњић из Инђије био је најмлађи учесник битке на Кошарама на које је отишао са 18 година као добровољац. Њему је Срђан Кошанин само осам дана пре него што ће и сам погинути (у борбама на караули Кошаре 11. априла) – поклонио три шансе да и даље живи:
– Слике са Кошара које су остале у сећању су страшне. Ми смо били суочени са људима који мрзе све што је српско. Са друге стране биле су усташе које су певале усташке песме, затим Албанци, Муслимани из Сребренице и НАТО. Њихова бројчана надмоћ је била вишеструка, до 100 пута су били бројчано јачи. Не једном, него више пута ишли смо у борбу нас 30 са буквално 3.000 њих – прича Мирослав.
Како открива, животна му је жеља да поново оде на Кошаре.
– Огромна је жеља да се вратим назад, јер без Косова нема Србије. Косово је центар српске духовности. Учествовао сам у биткама заједно са покојним капетаном Срђаном Кошанином и данас сам овде да бих изразио захвалност његовој породици. Да није било Срђана Кошанина који ми је, током битке 11. априла 1999. три пута спасао живот, мене не би било – искрен је и емотиван Вишњић.
Он подсећа како су Кошаре још један од доказа да српска историја није писана само мастилом, већ и крвљу и сузама срца:
– Живи мртвима затварају очи, а мртви живе уче животу – поручује Вишњић, додајући да су припадници јединице у којој је био, осим у борбама на Кошарама учествовали и у свим другим биткама на територији Косова и Метохије.
ВЛАДИМИР ЈЕ СА ДРУГОВИМА ЗАУВЕК ОСТАО НА НЕБЕСКОЈ СТРАЖИ
Последњег дана септембра 1998. године на патролу Војске Југославије, у рејону карауле Кошаре, отворена је минобацачка и митраљеска ватра од стране албанских терориста. Убијена су петорица српских војника. Ране њихових најближих – никада не могу бити зацељене. Смрт тројице деветнаестогодишњака: Владимира Радоичића, Миладина Гобељића и Илије Павло-вића (војника на редовном служењу војног рока) и Мирослава Јоцића (30) – млађег водника по уговору и Милоша Павловића (30) – десетара ВЈ по уговору – припадници терористичке ОВК снимали су камером. И дан-данас тај видео запис налази се на You Tube. Заседу Албанаца који су, тог дана, предвођени ОВК командатом Агимом Рамаданијем ушли на српску територију, преживели су, са тешким повредама, капетан Горан Лозница и Горан Симић.
На припаднике Војске Југославије, који су били у возилу „пинцгауер“, у близини карауле „Кошаре“, пуцали су из заседе припадници такозване ОВК. Било је то тек друго јутро још голобрадих младића на караули Кошаре. У прву и своју последњу патролу кренули су како би помогли граничарима који су остали без батерија и хране на самој граничној линији. Ти војници, после поги-бије петорице српских војника – остаће на самој граници наредних осам дана.
Лозанка Радоичић, мајка деветнаестогодишњег Владимира Радоичића, новинарима је испричала како су припадници Војске Југославије већ наредног дана – 1. октобра 1998. године дошли да јаве породици да је Владимир погинуо. Недељу дана касније, када је скупила снагу како сама мајка може после најстрашније трагедије, започела је трагање за истином. Та битка коју води, не само због свог сина, већ због свих погинулих на Кошарама, нажалост, још увек није завршена. Само она зна колико је јака мајчинска обавеза да сазна истину – ко је војнике који су имали тек пар месеци обуке – послао на најтежи положај.
Владимир је рођен 23. марта 1979. године у Београду, а по завршетку основне школе одлучује се за машинску школу и занат аутомеханичара. Мотори су му били велика страст. Обожавао је млађег брата Бранимира, а посебно пет година млађу сестру Јелену са којима је растао у насељу Жарково. Стриц који живи у Америци звао је Владимира да дође код њега да проба да осети нормалан живот, али младић није био превише заинтересован. Говорио је Владимир да је за њега Србија – једина земља у којој би могао да живи. Није знао да ће га држава позвати да за њу ускоро положи највредније што има – свој живот.
На одслужење војног рока Владимир је отишао 23. јуна 1998. године у нишку војну пошту 1410/3, род: извиђачко – диверзантски. Цела та класа ускоро је, ради спровођења првог дела обуке, премештена у Ваљево, где је 11. јула положио заклетву домовини. Војна обука трајала је до 15. септембра када се његова јединица вратила опет у матичну јединицу у Нишу. Тих дана сазнали су да 28. септембра њихова јединица, по задатку, заједно са још 13 војника по уговору, одлази на караулу Кошаре на југословенско-албанској граници.
Обука извиђачко-диверзант-ских јединица требало је да траје пет и по месеци, али због врло тешког стања у јужној српској покрајини, тадашњи војни врх (генерал Момчило Перишић) одлучио је да обука буде скраћена на 2 месеца и 24 дана. Знајући да о караули „Кошаре”, старија војска говори као о бојишту страве и ужаса, Владимир одлучује да пре прекоманде мајци не каже где иде. Поручио јој је да не треба да се брине ако јој се наредних дана не јави, јер је „на обуци на неком брду поред Ниша”… иако се испоставило да иде на караулу која је била паклено место и пре званичног почетка рата. Караула Кошаре током НАТО агресије, била је поприште најкрвавијих копнених борби између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, док су албански терористи, уз снажну ваздушну подршку НАТО-а покушавали да тим смером продру на Косово. Владимирова мајка Лозанка Радоичић, НАТО сматра одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију свог сина и, једноставно не може да се помири са присуством те војне организације у Србији.”
ВРЕМЕ РАНЕ (НЕ) ЛЕЧИ
На годишњицу страдања свог сина и четворице осталих војника, Лозанка је на Фејсбуку објавила њихове фотографије уз опомињуће речи да се погибијом ових младића „угасило и пет незаснованих породица“:
„Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније, јер уместо мелема – чемером се заливају .
Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу, на Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.
Мирослав, млађи водник, требало је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.
Илија није јавио родитељи-ма да иде на Косово. И својим другарима је претходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.
Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.
Владимир, по имену је требало да влада у миру а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо, али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.
Док су се приближавали државној граници, нису ни слутили да, од раног јутра, у заседи чека јединица тзв. ОВК коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену.
Миладин, Илија и Владимир имали су по 19 година и по 99 дана војног живота… Њихове године живота и дани проведени у војном животу говоре и о томе колико је ондашњој државној и војној врховној команди било до одбране земље… На такве положаје су упућивани после обуке, скраћене, са пет месеци и 22 дана, одлуком ондашњег начелнике Генералштаба – генерала Момчила Перишића од маја 1998. године на два месеца и 23 дана.
Све што је пет убијених војника оставило за собом су туга и гробови које родитељи ките уместо сватова. Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости… тек су били изашли из школских клупа. Септембар, тридесети, њихова је годишњица. Много је у Србији таквих годишњица, али се о томе овде не прича. За свима је остала само дубока тишина.
Данас су на сцени они, који Косово бране причом. На њиховим реверима дуго је писало „Косово је срце Србије“. Оне, који су срца оставили на Косову нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косову, у Метохији.
Не може неко да каже „Косово је Србија“, а да при том ћути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века. Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у време Лазе Лазаревића и његове приповетке “Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе“ наше синове. Да они који за собом нису оставили потомке, кроз те прича „надживе“ нас, њихове родитеље. Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?“ – пита храбра мајка Лозанка Радоичић.
Три године после погибије свог сина сазнала је, каже, да су он и његови другови постхумно одликовани, али их војне власти нису о томе одмах раније обавестиле, зато што су претпостављали да ће породице одбити да приме ордење које је погинулима доделио бивши председник државе Слободан Милошевић, који је тада (2001. године) већ био испоручен Хагу.
– Рекла сам им тада да орден могу да донесу само на гроб мога сина и да ја орден могу да узмем само са његовог гроба и ни од кога више. Из војске су 8.августа 2001. године дошли, посетили његов гроб и оставили орден који сам ја узела, али то је орден мог сина. Било је то први пут да је војска посетила његов гроб – каже мајка која још није дочекала да буду осуђени кривци за погибију четворице војника и њеног сина, а многи из те албанске јединице су у међувремену били и на многим важним позицијама.
Данас Лозанка Радоичић живи од сећања. Владимирова сестра Јелена свом сину дала је братовљево име. Да живе сећања и он у њима. Многи су о страдалима на Кошарама писали песме, а некад је довољан само један стих да све погоди право у срце. Стих попут оног да „нису они мртви, то нек друге лажу, ено их на Кошарама, држе вечну стражу“.
Нека је свим српским јунацима страдалим на Кошарама – вечна слава.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
