Неколико је повода да се баш сада упознамо са животом и радом Драгиње Драге Гавриловић, прве српске књижевнице, која се целог живота борила и за права жена.
Сетимо се некако тих храбрих, паметних, одлучних Српкиња и пишемо о њима обично око осмог марта, и увек напишемо да је реч о неоправдано заборављеној личности, али овде је заиста тако. Врло мало се зна о првој жени романописцу у Србији, рођеној средином деветнаестог века, а преминулој у другој декади двадесетог века, жени која је написала у наставцима књигу под именом “Девојачки роман” објављену 1899. у новосадском књижевном часопису “Јавор” чији уредник је био омиљени српски песник Јован Јовановић Змај. “Девојачки роман” је зачетник каснијег такозваног “женског писма”. Професорка др Славица Гароња Радованац, која се дуго бави књижевном науком и критиком, ауторка књиге “Жене у српској књижевности” написала је да Драга Гавриловић “пише читаво столеће раније поступком који је откривен као постмодернистичка иновација крајем двадесетог века.
Писала пре сто двадесет година и о времену садашњем, и поручила „Јест, умрећу, а пољупца без љубави, дати нећу.“
О овом роману по коме је Драга Гавриловић у своје време била позната у књижевним круговима, ондашња, а и каснија књижевна критика писала је ”како овај роман има веома занимљив заплет, лако је писан, чита се у даху, сличан је романима сестара Бронте”. Овај роман ( а има га у обновљеним издањима у библиотекама ), сагласни су сви, је аутобиографски. Књижевница у њему описује свој живот и љубавне патње, а у предговору издања “Изабрана проза Драге Гавриловић”, коју је објавила Фондација Мултинационални фонд културе 2007. као и у часопису за студије књижевности, рода и културе “ Књиженство” пише да књижевница у “Девојачком роману“ “има веома интересантан однос према новцу, заправо вредностима оног времена у коме сада живимо. Као да је вековима гледала унапред. Она је још тада пред најездом долара и новца уопште, најављивала занемаривања основних људских вредности. Из њеног става јасно се види колико је битно када спољашње вредности одлучују о правим суштинским вредностима. Током целе радње, у роману импулсирају мелодрамски елементи као вода која ври, али у недостатку праве ватре, никако да уври. Ликови су вешто и успешно изнијансирани до у танчине, а њена размишљања најмање су разумљива за време у коме је живела. Као да је живела столеће испред свога времена. Можда је баш зато и остала заборављена… Њено име није забележено чак ни у “Историји нове српске књижевности“ Јована Скерлића.” А писала је у “Девојачком роману” и о једном свом проблему, није хтела да се уда за момка кога јој је отац одабрао. И поручила свима: “Јест, умрећу, а пољубца без љубави дати нећу!”
Ко је била Драгиња Драга Гавриловић
Дара Гавриловић рођена је 14. марта 1854. у Српској Црњи, била је најстарије од осморо деце угледне трговачке породице, Милана и Милке Гавриловић. Дара је имала још пет сестара и два брата. Дарин отац Милан једно време радио је као школски управитељ, а у овој породици, знало се, сви чланови говорили су српски, мађарски и немачки језик. Српска Црња тада је била у саставу Аустроугарске монархије. А знало се и да су сва деца трговца Милана Гавриловића стекла солидно музичко и књижевно образовање, а истицала се Дара. Када је као одлична ученица завршила четворогодишњу основну школу у Новом Саду, вратила се у родно место и посветила се кућним пословима као што је било правило за сву женску децу. Већ тада је од стране Уједињене омладине српске била покренута тема школовања девојака, а 1871. донета је уредба о о Вишим школама, којом су девојке стекле право на редовно школовање у Учитељској школи у Сомбору, па је тако је Драга била једна од првих генерација студенткиња у Учитељској школи у Сомбору. Знало се, била је доста нежног здравља током студирања, те није могла постићи сасвим одличан успех. То је није омело да ради у просвети, па је као учитељица радила у Српској Црњи, а једно време и у Зајечару. Узела је учешћа у раду омладинског покрета, али је посебно радила на просвећивању сеоских жена, а према записима из тога времена, била је права народна учитељица.
Драга романописац, приповедач, песник
Драга је књижевношћу почела да се бави одмах по завршетку школовања. Писала је песме, хумореске, приче, романе. Преводила је и текстове са немачког и мађарског. Њена прва објављена песма написана је на вест о смрти српског песника, суграђанина, Ђуре Јакшића 1878. и зове се “У спомен Ђури Јакшићу”. Након шест поетских година, Драга почиње писати дужу прозу под називом “Из учитељског живота” тада је имала тридесет година, и већ почиње писати о свом искуству у просвети, али и о вредностима живота уопште, па се кроз написане приче, могу наслутити и њена лична разочарања, успони и падови. Заступљена је у периодици свога времена, у листовима “Јавор”, “Орао”, Змајевом “Невену”, листу “Садашњост”… Чест лик у Дариним приповеткама је лик високо моралне учитељице чији је живот усмерен на значај позива који треба служити на добробит свога народа. По мишљењу критичара “Девојачки роман” заузима главно место њеног књижевног стваралаштва, дајући јој прво место жене романописца у историји српске књижевности. Књижевна критика сматра да још увек није завршено истраживање књижевног дела Даре Гавриловић, а према списку пронађеном у њеној заоставштини који је сама направила, објавила је укупно тринаест приповедака, неколико чланака и песама, док су остали необјављени и до сада непронађени рукописи “Сеоског романа”, и још неколико приповедака које је писала и на српском и на немачком језику.
Борба за еманципацију и права жена кроз књижевност
Књижевница Драга Гаврило-вић често је своје радове објављивала под псеудонимом, или се потписивала као “једна учитељица”, “једна народна учитељица”, или” твоја искрена другарица”. Имала је намеру да својим писањем “расветли” положај жена и да га учини бољим. Њене јунакиње су учитељице, књижевнице, глумице, паметне и бунтовне девојке, или старије неудате жене… Њена неискварена феминистичка проза, прожета хуманистичким идејама, критиковала је патријархални модел друштва и улогу жене у таквом друштву. Заговарала је промену патријархалног друштва, сматрајући да такав модел производи терор у породици, браку, школству, свештенству, књижевности и култури уопште. Драга је мислила да критика друштва доприноси његовом напредовању, али није наишла на подршку. Напротив! Године 1900. објавила је свој последњи непотписани текст, а затим је објаснила да ће престати да објављује своје радове, због недостатка поштовања и увреда које је доживела. Драга се никада није удавала и није имала деце. Била је доста крхког здравља, борила се годинама са туберкулозом. Често је морала одсуствовати са посла, па је 1909. пензионисана. Умрла је 25. фебруара 1917. у сиромаштву у родном месту, и тамо је и сахрањена у породичној гробници. Било јој је 63 године, а остало је забележено да је Драга, док је могла, окупљала око себе децу и обучавала их. Нарочито се борила против беде. Последње што је нађено од њене заоставштине је руком писано, потиче из 1917. а реч је о једном породичном писму у коме даје савете шта треба предузети за лечење, ако се оболи од ,,шпанске грознице“, чија је епидемија у то време владала.
Заборављена Драга
Једна улица у Српској Црњи носи назив у њену част. А што се тиче њеног књижевног дела, повремено су се појављивала у периодици, нису штампана као засебне књиге све до 1990. када су објављена њена сабрана дела у две књиге. Књижевна критика бележи и овај опис њеног рада: ”Оно што је специфично за њена дела јесте начин на који приказује главне, женске ликове. Драга Гавриловић не жели да њени ликови буду једнодимензионални, да жене немају свој карактер и ставове. Дакле, у складу са феминистичким идејама тога времена, она се као писац посвећује приказивању жене која може бити самостална, способна, вредна, с јасним моралним начелима. Истовремено, она жели и да прикаже борбу таквих жена да буду прихваћене и пуноправне чланице друштва. Код Драге Гавриловић постојало је мишљење да овакав приказ жене, где се показује и њен посао, рад, процес удаје, живота, јесте и својеврсна критика патријархалног уређења, код којег је и даље важило то да жена не би требало да изражава оно што мисли и осећа.”
Данас у Српској Црњи и околини, о Драги Гавриловић више знају само они којима професија захтева. У Културном центру који носи име песника Ђуре Јакшића, истичу намеру културних посленика да се Драги и њеном делу врати место које им припада, па је покренута иницијатива да још нека места где је Драга службовала, добију улицу са њеним именом.
О томе како је заборављена Драга, поново оживела, а и њен “Девојачки роман”, писао је Милорад Антонић, новинар, публициста, издавач:
”Заборав са рукописа прве жене српског романсијера, Драге Гавриловић, скинут је 1985. године када је изашао први наставак фељтона о њеном књижевном раду, а 23 године касније и њена „Изабрана проза“ када је урађена и валоризација разлика њеног стваралаштва. Годину дана раније сам, као новинар приправник, пронашао рукопис Драге Гавриловић… а, седам месеци касније, јула 1985. у новинама је обелодањено да је то рукопис прве жене српског романсијера. Свако јутро, прво што урадим, кад дођем у редакцију, прочитам дневне новине. Њима се тада веровало. Једна од многих кратких вести из унутрашњости, скоро неприметна, била је вест коју је потписао Љубомир Попов, иначе просветни радник и публициста. Писао је о томе да је у Српској Црњи склона паду кућа у којој је живела и радила Драга Гавриловић, да јој је гроб у коров зарасто… Касније, када сам га посетио, испричао ми је да је, припремајући историјат Основне школе „Ђура Јакшић“ у Српској Црњи, нашао нека стара документа која скидају вео заборава са Драге Гавриловић. Између осталог и то да је Драга Гавриловић свој роман назван „Девојачки роман“ објављивала у тада веома цењеном новосадском књижевном часопису „Јавор“ још 1889. године, али га никад није интегрално објавила. И жеђ за додатним информацијама је почела. У Српској Црњи, кућа склона паду, осим једне спомен плоче поред кућног броја 56 у Улици Ђуре Јакшића, више ништа није подсећало на Драгу Гавриловић!
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
