Лаж бр. 1: Краљ Александар Ујединитељ упропастио је Србе стварањем
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918.
Истина:
Стварање Југославије није нешто што је Краљу Александру Ујединитељу
пало на памет 1918. да уради и његов лични хир. Не само што је југословенска идеја
била раширена знатно пре рођења Краља Александра Ујединитеља, већ је она
- усвојена као званични ратни циљ Краљевине Србије једногласном одлуком
Народне скупштине (Нишка декларација). За њу се борила интелигенција и сва
војска, укључујући и све славне српске војводе, међу њима и војвода Мишић,
супротно од неистина које се последњих година шире и које говоре о његовом
противљењу и некаквом убеђивању Краља Александра у супротно. Осим тога,
имајући у виду тадашњу етничку и верску измешаност на југословенском простору
апсолутно је било немогуће ујединити само православне Србе, а да се у тој држави,
Великој Србији, не нађе бар пола свих Хрвата, сви херцеговачки, босански, рашки и
старовлашки Срби муслимани, војвођански Немци (из чијих је редова регрутована
злогласна 7. “Принц Еуген” дивизија у Другом светском рату), Мађари, шиптарско и
турско становништво са простора Вардарске Србије, Метохије и Косова. Када би се
ишло за шешељевско-бокановским тврдњама о Краљу Александру Ујединитељу као
најгорем српском непријатељу због стварања Југославије, онда истом логиком није
требало ослобађати ни Војводину, Јужну, Стару Србију и друге српске крајеве из истих разлога. Осим тога,
непријатељски настројена Италија, незадовољна савезница из Великог рата, имала је намеру за ширењем на Словенију,
затим Далмацију и целу Јадранску обалу и даље. Стварање Југославије је било, уједно и заустављање империјализма
тадашње Италије.
Лаж бр. 2: Краљ Александар је отео престо брату Краљевићу Ђорђу и затворио га у лудницу.
Истина: Краљевић Ђорђе се одрекао права на престо 1909. године на притисак оца Краља Петра Првог и чланова
владе, у време када је Александар био на војном школовању у царској Русији. Након низа псохотичних испада врхунац је
представљало убиство које је починио Краљевић Ђорђе – у бесу је батинама убио свог слугу Стевана Колаковића. Многи
документи из времена ране младости Краљевића Ђорђа говоре о његовом психотичном понашању и физичком
малтретирању својих учитеља који су често мењани јер нису могли да издрже са њим (детаљније је о томе писао
историчар, академик Драгољуб Живојиновић у књизи о Краљу Петру Првом). У Првом светском рату Краљевић Ђорђе
повео је непотребни напад у коме је беспотребно страдало много српских војника. Након Првог светског рата боравио је у
Паризу где је често малтретирао особље наше амбасаде, а врхунац иживљавања био је чин уринирања по радном столу
тадашњег посланика Краљевине СХС у Паризу. Након повратка у Београд наставио је са испадима, као и са писменим
узнемиравањем млађег брата, Краља Александра, да би након свега, 1925. био послат на лечење у Топоницу код Ниша у
вилу која је изграђена за њега. 1941. часно је одбио немачку понуду да буде марионетски владар Србије, али је 1944.
успоставио добре односе са комунистима и био је једини Карађорђевић који је живео под Титом, што су комунисти
користили за своју пропаганду, па су му тако добрим делом, по својој вољи, дописали мемоаре.
Лаж бр. 3: Краљ Александар Ујединитељ је након Великог рата бездушно одбацио ратне инвалиде и оставио их
да просе по улицама.
Истина: Када се ради о ратним инвалидима у Краљевини СХС/Југославији основани су бројни домови за ратне војне
инвалиде, од којих је најпознатији онај у Београду. Оно што је посебно важно је чињеница да је Краљ Александар Први
Карађорђевић из својих личних средстава обилато помагао удружења ратних инвалида. Из дневника благајне Двора
(дневници се чувају у архиву Југославије) види се да је део своје апанаже Краљ Александар трошио на помагање својих
ратних сабораца, подружнице удружења ратних инвалида, стипендирање талентованих и сиромашних ђака и студената,
подизање задужбина (попут велелепних цркава Св. Михаила у Скопљу, цркве Св. Анастасија у Демир Капији, завршетка
изградње цркве на Опленцу, Његошеве капеле на Ловћену, цркве у Опарићу, итд), подизање и помагање школа,
помагање сиромашних, итд. Краљ Александар је често лично сусретао и обилазио ветеране из ратова за ослобођење и
уједињење. Поред осталог држава је ратним инвалидима исплаћивала инвалиднину (по многим селима остала упамћена
као “валида”). Према историчару проф. др. Милету Бјелајцу у Србији је после 1918. било 29.522 инвалида из Првог
светског рата, 4.315 из балканских ратова и 221 инвалид из ратова с Турском и Бугарском у 19. веку који су били живи.
Више од половине је имало мање повреде с којима се живело и радило. Оних с најтежим инвалидитетом било је око
8.000, али некима то није била препрека да остану у служби до пензије.
Бројност ратних инвалида из тога доба су утврдиле државне комисије. Сви којима је утврђен инвалидитет уврштени су
у буџет Министарства здравља и социјалног старања и њима су уз основну плату исплаћиване и инвалиднине. Оне су,
баш као и пензије за ратне ветеране, биле ниске.
– Две економске кризе у Краљевини СХС нису омогућавале да се тај проблем реши. Тек 1929. године, пензије су први
пут повећане. И ту су разлике биле драстичне, јер су примања оних који су пензионисани пре тога, а то је већина високих
команданта српске војске, била чак и упола мање у односу на оне који су пензионисани после 1929. године. Тим
проблемом су се бавили многи министри све док га пред Други светски рат није решио министар финансија Јурај Шутеј
из Хрватске сељачке странке. На његову иницијативу су изједначени војни пензионери, а поправљене су им пензије, без
обзира на то да ли су били официри аустроугарске или српске војске – како објашњава проф. Бјелајац. Важно је рећи и
да су у социјалистичкој Југославији права носилаца Ордена Карађорђеве звезде и Албанске споменице била укинута, а
враћена су тек шездесетих, кад је добар део тог света умро. Оно што се, поред осталог, често злоупотребљава када је
ова тема у питању је и послератни живот српске јунакиње Милунке Савић и потенцирање на томе да је радила у
Хипотекарној банци као чистачица. Међутим, прећуткује се да је пре тога од краља добила кућу и земљу у Војводини, да
је у Босни радила као контролор у фабрици војних униформи (иако није имала школе), а поред своје рођене ћерке
усвојила је још три девојчице, а одшколовала још тридесеторо! Ратним добровољцима Краљ Александар Ујединитељ
додељивао је земљу, па се тако настајала и читава добровољачка насеља, као на пример Војвода Степа, Ветерник и
многа друга.
Лаж бр. 4: Краљ Александар је хтео да укине ћирилицу и замени је латиницом
Истина: У време Краља Александра Ујединитеља се ћирилица истакнуто налазила чак и на аеродрому у Загребу,
осим латинице. Ћирилица се, равноправно са латиницом, налазила на новчаницама, војним заставама и установама
широм Краљевине Југославије, а у крајевима са српском већином била је апсолутно доминантна.
Лаж бр. 5. Краљ Александар је хтео да укине Видовдан као празник.
Истина: Видовдан је за све време владавине Краља Александра Ујединитеља прослављан свечано као један од
највећих празника, а поред осталог је о Видовдану Краљ Александар најбољим ђацима поклањао књиге са својом
посветом. Било је планирано и подизање Видовданског храма. Након погибије Краља Александра у Марсеју Видовдан се
такође прослављао свечано све до пада Краљевине Југославије.
Лаж бр. 6: Краљ Александар је фаворизовао Хрвате на штету Срба и примио злочинце из аустроугарске војске у
југословенску војску након Великог рата.
Истина: Сва најважнија места у влади, војсци, полицији, Краљевом окружењу, заузимали су у апсолутној већини и у
најдужем периоду православни Срби. То је једна од ствари која се са хрватске стране највише и најчешће замера Краљу
Александру Ујединитељу, који се оптужује да је на Краљевину Југославију, као и остали Срби, гледао као на проширену
верзију Велике Србије. Што се тиче примања бивших аустроугарских официра и војника у редове војске и жандармерије
Краљевине СХС није примљен ниједан који је био познат као осведочени непријатељ (нпр. одбијен је за пријем у нашу
војску аустроугарски фелдмаршал Светозар фон Боројевић). Након два балканска и Првог светског рата српска
краљевска војска била је десеткована и развучена на огромном простору од Струмице на југу до Триглава на западу и од
Баната до Јадрана. Овај проблем је Војска, на челу са војводом Живојином Мишићем, решавала попуњавањем из редова
бивших аустроугарских војника међу којима је био и велики број православних Срба, као и муслимана, Хрвата и
Словенаца, а ту су долазили и добровољци из ових редова. Многи од тих војнима храбро су се борили у Међумурју на
челу са Словенцем Рудолфом Мајснером и на простору Метохије и Косова против качачких банди, међу којима су се, на
моменте, истакли чак и војвођански Немци у редовима нове војске.
Лаж бр. 7: Краљ Александар Ујединитељ сахранио је две српске државе, Краљевину Србију и Краљевину Црну
Гору и забранио свом деди Краљу Николи повратак у земљу
Истина: На Великој скупштини српског народа у Црној Гори, познатијој скраћено као Подгоричка скупштина,
безусловно уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом изгласано је апсолутном већином (бјелаши), док је далека
мањина (зеленаши) била такође за уједињење српства и југословенства, али условно што је довело и до оружаног сукоба
између ове две групације у наредним недељама. Подгоричка скупштина је детронизовала династију Петровић-Његоша и
забранила Краљу Николи повратак у земљу, а у највеће грехе уписана му је капитулација Црне Горе 1916 и одлазак у
Италију, уместо да је и он отишао са војском преко Албаније, као што су то урадили Карађорђевићи. Подгоричка
скупштина била је апсолутно легитимна, на њој је присуствовао велики број делегата, најистакнутијих људи Црне Горе, а
међу њима чак и 5 председника претходних црногорских влада. У тренутку одржавања скупштине на простору Црне Горе
налазило се свега 500 војника Краљевине Србије. Након Првог светског рата Краљ Александар Ујединитељ је све
чланове династије Петровић Његоша ставио на цивилну листу, односно исплаћивана им је државна апанажа. Када је,
након рата, током одласка на лечење у Француску Краљ Александар хтео да се састане са својим дедом, Краљем
Николом, из Црне Горе су му стигли оштри протести са порукама да се не враћа у земљу ако се буде састао са бившем
Краљем Црне Горе. Унук Краља Николе, принц Михаило Петровић Његош био је пријатељ својих рођака Карађорђевића
и члан Крунског савета, а након Другог светског рата је у емиграцији до смрти остао српски монархиста.
Лаж бр. 8: Краљ Александар Ујединитељ је био тиранин који је увео личну диктатуру.
Истина: Такозвана Шестојануарска диктатура из 1929. уведена је након убиства у Народној скупштини и била је
последња мера да се држава спасе од крвавих сукоба и распада. Осим јаког сепаратизма међу огромним процентом
Хрвата, оружаном деловању бугарске терористичке организације ВМРО која је имала за циљ да побугари и отме
Вардарску Србију, деловању шиптарских качака, држава се борила и са економском кризом, проблемом зеленашења,
политиканства и корупције. Многе од ових проблема је Краљ Александар са својим сарадницима покушао да у овом
периоду реши и у томе је негде у већој мери успео, а негде не. Поред осталог тада је знатно побољшан положај сељака.
Поређења ради Краљев лични режим покренут и спровођен из патриотских разлога трајао је мање од две године, док је
Титова диктатура трајала откако је узео власт, па до краја живота.
Лаж бр. 9: Краљ Александар је током ратова за ослобођење и уједињење био увек у позадини и није се излагао
опасности.
Истина: Краљ Александар Ујединитељ је у ратовима за ослобођење и уједињење показао изванредну храброст и
пожртвовање. Он је стално био са војском, дружио се са војницима и са народом и због тога су га како војска, тако и цео
народ једнодушно волели. Прелазак Албаније 1915. тадашњи регент, а каснији Краљ Александар Ујединитељ једва је
преживео. Део пута га је, болесног, на леђима носио ађутант и каснији познати ђенерал Панта Драшкић, а Александар је
тада у Скадру имао и једну тешку операцију. Краљ Никола и италијански Краљ Виторио Емануел понудили су регенту
Александру да остави војску на обали и пређе у Италију. Александар је тада Краљу Николи одговорио: “Ђедо, хвала
теби и талијанском краљу, али ја се од мојих војника одвојити не могу.” У један од спасилачких бродова за Крф
Александар се укрцао последњи, након свих војника, избеглица, администрације и заробљеника која је српска војска
водила са собом. На Солунском фронту регент Александар, као врховни командант српске војске, није само учествовао у
планирању војних операција са славним српским војводама и другим официрима, већ је често излазио у прве редове и
често се излагао непријатељској ватри, а у једном тренутку је свој штаб поставио у село Бач, близу линије фронта. У том
селу, поред осталог, јако се спријатељио са српским сељацима. У току Првог светског рата од немерљиве су важности и
његове дипломатске акције за помоћ српској војсци.
Лаж бр. 10 Краљ Александар никада није постао краљ јер никада није крунисан.
Истина: Од свих нововековних српских владара из свих нововековних српских династија (Карађорђевића, Обреновића
и Петровић Његоша) једини крунисани владар био је Краљ Петар Први Карађорђевић. Ниједном од краљева Црква у
целини нити било који православни клирик није оспорио краљевску титулу. Краљ Александар Ујединитељ је припремао
своје крунисање у манастиру Жича, у чему му је помагао његов велики пријатељ владика Николај Велимировић, касније
канонизовани Свети Николај Охридски и Жички. Међутим, Краља Александра Ујединитеља је у намери да се крунише
омела прерана смрт, а до тада огроман терет обавеза и опасности по државу и народ са којима се суочавао и које је,
током своје владавине, морао да решава.
ЗАКЉУЧАК: Краљ Александар Ујединитељ је данас најоклеветанији српски и југословенски владар и најоклеветанији
Србин уопште. Удбашка пропаганда против Краља Александра Ујединитеља, у којој су се истакле Вучићеве перјанице
Војислав Шешељ и Драгослав Бокан, узела је маха међу лаковерним и недовољно образованим светом последњих
година, а у циљу блаћења саме институције монархије и народне династије Карађорђевића чији је Александар Први
најистакнутији представник. На основу свих чињеница Витешки Краљ Александар Ујединитељ, коме је те придеве
доделила Народна скупштина након краљеве погибије, је највећи српски владар модерне српске историје. Краљ
Александар Ујединитељ је човек који је ујединио Српску православну цркву, 1920. године. Осим успеха на војном пољу и
на пољу остварења националних идеала он је постигао огромне успехе на дипломатском пољу и јачању положаја своје
краљевине, а тиме и српског народа у свету. Он је отац Мале Антанте и Балканског пакта, а Срби никада нису били у
јачем положају него у његово време. Он је осветник Косова који је запалио заветне свеће Кнењиге Милице у манастиру
Високи Дечани. Краљ Александар Ујединитељ је носилац преко 40 разних одликовања из разних делова света, а његови
споменици, паркови, улице и шуме са његовим именом красе Париз, Марсеј и Јерусалим. Краљ Александар Ујединитељ
био је чувар руке Светог Јована Крститеља, као најјачи православни владар након пада Романова у Русији. Био је, као и
његов отац, велики задужбинар, велики пријатељ народа, “обичног” света са којим се често дружио и кога је често и
лично помагао. Дуги је низ његових хуманих примера где је обилазио, дружио се и лично помагао свој народ. На крају, он
је дао живот за свој народ и своју Отаџбину, а убијен је од стране најгорих српских непријатеља и крволока. Атентат на
њега организовале су Павелићеве усташе док је непосредни извршилац био Величко Димитров Керин алиас Владо
Черноземски из Велинграда у Бугарској, припадник ВМРО-а. Пао је као прва велика жртва нарастајућег фашизма и
нацизма у Европи.
Против Краља Александра Ујединитеља и дан данас, као и онда, вриште најгори српски непријатељи – наследници
Павелићевих усташа, србомрсци из редова шиптарског и бугарског народа, комунисти и њихови вучићевски деривати,
македономани, разни аутошовинисти. И то није чудно и добро је да га такви мрзе, јер не би имало здраве логике да га
такви хвале. Међутим део оних који се сматрају српским родољубима, а који су потпали под безочне и потпуно
неосноване лажи о једном великом владару и мученику често је гласнији од горе наведених. Тај део је, већ, потпуно
несхватљив.
Хаџи Милош Маринковић, историчар и потпредседник Српске народне одбране у Америци
