Била је достојна наследница Милунке Савић, али за њу данас готово нико не зна, јер је страдала од комуниста
Радмила Рада Божић из Бадњевца, ћерка проте Андре, стрељаног 21. октобра 1941. у Шумарицама, била је иницијатор за оснивање прве српске женске организације у Другом светском рату, ‘’Црних шамија’’. Циљ је био освета немачким окупаторима. Организација је помагала четничким јединицама у пословима од обавештајне, па до санитетске службе и пропагандне службе. Због говорничког дара, на скуповима на слободној територији, Рада је добила надимак ‘’Златоуста’’.
Крајем 1943. године Дража је наредио оснивање ЖРОС-а, тј. Женске равногорске организације санитета. Тако су се ‘’Црне шамије’’ утопиле у ЖРОС.
Прота Андра Божић ступио је у везу са Дражином организацијом чим је чуо за њу. Међутим, његово ангажовање уочили су љотићевци. Помажући Немцима при хапшењу таоце за стрељање, уочи 21. октобра 1941, љотићевци су циљано тражили равногорце, а међу њима и осам крагујевачких свештеника.
Најмлађе, четврто протино дете, Благоје Блажа Божић, крајем рата постао је четнички курир. Због тога је после рата био најмлађи политички осуђеник у Крагујевцу. Ипак, успео је да побегне из затвора и да емигрира у Америку. После промене режима 2000-те године, Блажа је све више времена проводио у родном Бадњевцу. Од рођака и пријатеља прикупљао је породичну архиву и истраживао судбину оца и сестре.
Место на коме је прота Андра стрељан 21. октобра 1941. године данас носи име по комунисткињи Нади Наумовић и ту је њен споменик. Да ли је ова несрећна 19-тогодишња девојка заиста била комунисткиња, за то нису изнети докази. Зна се да су Немци комунисте и Јевреје стрељали пре 21. октобра, на другим местима. После рата, када су градили пропагандни систем, за комунисте је било незгодно што на највећем стратишту нема њихових чланова, па су прогласили да је ипак био један - Нада Наумовић. Она је вероватно била члан или симпатизер комунистичке омладине зване СКОЈ, као превише млада за чланство у партији.
Углавном, у оно доба, најпознатија личност стрељана на том месту, у групи од сто грађана, био је прота Андра Божић. Командант љотићевског одреда, Марисав Петровић, пришао је проти и понудио му спас, у ком случају би био замењен другим таоцем, до испуњења прописане квоте од 2.300 стрељаних Срба (1.000 за 10 Немаца погинулих и 1.300 за 26 Немаца рањених у борби против Шумадијских четничких одреда мајора Миодрага Палошевића, неколико дана раније). Прота је одговорио љотићевцу: ‘’Ако је мој живот у твојим рукама, не морам ни да живим!’’ Спомен-плочу са овим речима, крстом и очевим ликом у рељефу, Блажа Божић је о свом трошку поставио поред хумке, где и данас стоји, мада није уочљива као велики споменик Нади Наумовић.
Рада Божић је, као и Блажа, ухапшена после рата. Најпре је држана у крагујевачким тамницама, па је после осуде на 20 година робије упућена у Забелу. Побегавши из Забеле, уз Велику Мораву, па уз Лепеницу, дошла је до рођака у Бадњевцу. Најпре се придружила групи поручника Богића Сремчевића, која је са својих 20-так четника 1946. године спадала међу највеће у околини Крагујевца.
Све време Рада је водила дневник, а понекад је писала и песме. Писала је у једном малом, џепном нотесу, који се онда звао ‘’речник’’, мада није био речник. Када је 1948. године поново ухапшена, тај ‘’речник’’ није био код ње, а њени пријатељи много година касније предали су га Блажи.
Блажа је често долазио у редакцију ‘’Погледа’’. Избегавали смо да га питамо о сестри, јер би му на помен њеног имена очи сваки пут засузиле. Ипак, једном приликом донео је сестрин дневник, са предлогом да га објавимо. Сплетом околности, дневник смо објавили тек сада, 2024. године, као прилог књизи ‘’Равногорке’’.
Блажа је сазнао да се маја 1948. Рада налазила у београдском затвору ‘’Главњача’’, пошто је једном осуђенику успела да дотури алумунијумску порцију на коју је урезала: ‘’Ја сам Рада Божић, ћерка свештеника из Бадњевца. Поручите да сам стрељана’’.
Касније, један осуђеник из Ђурђева, села суседног Бадњевцу, радио је као тзв. слободњак у башти једног мајора ОЗН-е у Београду. Када је сазнао одакле је, мајор је питао осуђеника да ли је познавао Раду Божић. После потврдног одговора, мајор му је рекао: ‘’Е, Пенезић, Пенезић… Тај нема срца, нема душе. Он је Раду одвео у чамац, везао камен око врата и бацио је у вир’’.
Ово је Блажа испричао у интервјуу за књигу ‘’Забрањени очеви у исповестима своје деце’’, коју смо објавили 2003. године.
У Радином дневнику нарочити утисак остављају ширина четничке организације и висок морал њених чланова током послератних година. Речју, били су уверени у скору победу.
Уз овај чланак доносимо део Радиног дневника.
Извод из дневника Раде Божић
1947/31/10/С. Гуце
Пукла је ледена кора и снег се топи. Блатњавим сокацима течура вода. А мило Сунце топлином земљу опи. Цветаће опет цвеће. Њиве ће дати рода. Чуће се опет фрула младих чобана. Опет ће ратар за ралом запевати. Вратиће се и ласте скоријих дана. Све се радује животу, све ће исто бити.
Још три дана па ћу се састати са ‘’Мис’’. Каква радост! Дуго и дуго нисмо се састале, читавих шест месеци. Најсрећнија сам када ми ‘’Р-је’’ дође. Увек прича новости и увек ме обрадује. Диван је то човек.
2/11/ са (нечитка реч – прим. ред) одлазим на састанак са (нечитка реч – прим. ред). Р. је нас сачекао и сви троје одемо на заказано место. Моје Дле се мало уплашило, боји се да неко не спази, па после (нечитка реч – прим. ред) са нама. Рече ми Р-је да она вест за Поврзачу није тачна. Хвала Богу. Давно сањива ноћ, по небу се утркују облаци, и каткад месец провири. Чују се песма и хармоника на оближњој свадби. Шта ћеш, живот тече својим током. Баш сам се зажелела терена, и оног страха, зажелела сам се своје групе и гружанских стаза и богаза. Збиља да страхујем и патим, да се мучим, све ме то радује, и чини ме срећном, што све то могу издржати. А једнога дана све ћемо скупо наплатити, и барем ћемо знати како и колико, да се уништи у корену потуричка гамад.
5/11 долази ‘’Рје’’ и прича ми да је бата ‘’(нечитка реч – прим ред)’’ задржао 300 дин. што је дао ‘’Ти’’’ као помоћ нама, а самим својим поступком доказује да нам није тако веран као што би требало да буде. Не знам какве су му тенденције, али по свој прилици жели да се вози туђим колима, и туђим перјем да се кити, што је најжалосније за један карактер.
Изоловаћемо ми такве још сада, а коначно ћемо са таквима расчистити у своје време.
Још три особе ради мене осуђене, једна чак 15 год. робије, и то сви троје, како сам обавештена, из једне куће тамо негде у Гружи. Ах, Боже! Да ли ће престати једном то? Кад ли ће Србин раскинути ланце ропства, кад ли ће Србин устати против терористичке мањине? Онда, и то сви знамо, кад дође моменат, на дати знак устаће поробљена раја. Скинуће Сунце Слободе које није седам година сијало, преживели прогнаници угледаћемо своје давно напуштене домове. Чуће се песма, весели се Србадија, јер ово је земља Србинова. Само треба бити Енглез, хладнокрван, полако али сигурно. Доћи ће све у своје време, тећи ће река куд је текла, куд је Српска Мајка рекла.
‘’Рје’’ је диван и златан човек. Толико ризикује, толико се залаже, да му се просто дивим. Од данас настаје шести месец како сам побегла из логора. Просто још не верујем да сам се вратила поново терену и браћи, а понекада ми се учини да и никада нисам била у затвору. Заборавиће се све, као и што се све перипетије у животу заборављају.
7/11 почиње гимнастицирање и нов дневни распоред часова ступа на снагу.
9/11 тако дивно сањам татицу да ми је честитао причешће и поздравио ме је са ‘’Христос Васкресе’’. Верујем да ћу кроз четири и по месеца, тј. на Ускрс, бити својој кући, јер татица ми увек кроз сан све тачно каже.
11/11 нисам ишла на таванче, спремам ручак са стрином, она преде и прича о Ослобођењу после Првог светског рата. Долази ‘’Рје’’ и саопштава ми да се за вечерас припремим, идемо. А што ме је највише разочарало, а то је у вези са бата ‘’Дком’’ и његовим тенденцијама према мени.
11-ог увече прелазим код ‘’Тића’’ у ‘’С. Гуце’’. Зором прелазим у склониште. Мирише суво сено, по који мишић цикне. Исток букти у црвенилу, на све стране кукурикање, милина свуда погледати. Мало сам се прошетала и опет назад. ‘’Ја’’ пева у раном јутру, музу се краве. ‘’Дга’’ пева: ‘’Друже Тито од челика, зафркну те Америка’’. Толико се радују што сам у њиховој кући, на опасност и не хају. Увек ми певају, и блаже ме да не мислим, нећу бити издата, чуваће ме до краја, ако да Бог здравља.
18/11 Први снег у ‘’С Гуце’’. Ужасно ми је хладно, али издржаће се све. Очекујем ‘’Рја’’ али га нема. Сећање на Тодоровића и његову ‘’госпа Милку’’. Мислим и верујем да је жив. Прва година да славим Св. Ђорђа.
19-ог доноси ‘’Политика’’ вест Агенције Франс-прес (нечитка реч – прим. ред) и свакој изјави у Парламенту о одлуци владе Сједињених Америчких Држава о образовању заједничког Грчко-америчког генералштаба за вођење рата против партизана у Грчкој. Ова је вест деловала на све као Сунце озеблом. Св. Архангел, слава моје тетка Олгице и моје бабе. Сада причају о мени и плачу, знам их већ какве изгледају.
20-21/11 завршавам читање Св. писма. Помислим да тражим од ‘’Рја’’ оружје, али не дај Боже да дође до борбе, погинуће неки партизан, себе ћу убити и ништа више нећу знати. Али шта сам тада урадила са домаћином? Биће му све побијено и попаљено за одмазду. Онда ми је боље бити без оружја. Боље и да ме живу ухвате, боље да све примим сама, и највеће мучење лакше ће ми бити, него да други ради мене губе животе и остану без крова. Превише је за њих и да робијају. Али уздам се у Бога да до тога неће доћи. Ови су укућани обазриви, воде рачуна и имају вољу да ме чувају и целе зиме.
У Пчелицама вођена борба. Неко је наше проказао у бункеру тј. у сутурену и четири партизана погинула, а двојица наших, и један четник побегао. Како се сазнаје један је од ове двојице био ‘’Тромоторац’’ али није утврђено.
23/11 долази ‘’Рје’’ после дванаест дана. Рече ми да је неки командир у Каменици погинуо, а да је иначе Бадњевчанин. Пронело се да сам га ја убила препознавши га из заседе. Добро је што верују да сам у Гружи, зато овде могу ипак спокојна бити. Рече ми да се Зора, која је осуђена 15 год, сестра јој 10 година, брат јој 4 год, држала сјајно на суду. И не жали свих тридесет да издржи, само да сам јој ја жива. А када буде чула да сам убијена обесиће се, неће ни да живи. Баш ме радује што је таква била пред партизанима. А збиља ме чуди откуда толике симпатије народа према мени, кад ја нисам ништа нарочито учинила. И што сам учинила дужност ми је била као једној Спркињи. Рече ми ‘’Рје’’ да ће ускоро тј. за неки дан овуда проћи Радиша са неким капетаном. Вероватно да ћу се са њима састати, или да ћу нешто добити написмено.
25/11 Диван сунчани дан. Долази ми (нечитка реч – прим. ред). Дивна је девојчица. Преко ноћи кад сам устала пада снег. Ујутру долазе да виде да ли сам се смрзла.
26/11 прелазим у собу. Пећ гори да је милина човеку да живи. Напољу ветар носи снежне пахуљице. Сећање на зиму у логору. Сада је већ сигурно моја ћумурска екипа на послу у подруму којим одјекује ћумураш ко робијашка песма:
‘’Ћумурски живот је леп
Ми стално радимо
И ћумур вадимо
Ћумурски живот је леп’’.
28/11 Мој рођен-дан. Са прозора видим стринину кућу и Рудник под снегом. Причао ми је ‘’Рје’’ како стрина замном плаче и брине. Молила га је, ако будем овуда пролазила да ми каже да свратим код ње, а ако не будем имала где, да дођем њој и она ће ме чувати до краја зиме. Заволела ме је, а збиља и ја сам њу заволела као своју мајку, јер ме је чувала два ипо месеца, и у њеној сам се кући осећала као у својој, и ако је сирота жена.
30/11 Читам у ‘’Политици’’ Титов и Георга Димитрова уговор о заједничкој одбрани у случају англоамеричког напада
