Већ месецима живимо мистериозно, без слободе кретања, састајања , дружења… Нико не каже зашто се све то догађа , а „обећавају“ савремени светски владаоци да ће то трајати још годину дана и уз обећане вирусне „инjекције“. Не помиње се да ли је можда окретање земље око себе разлог дугог трајања ове мистерије!
Српски народ на челу са својом Светосавском црквом у ово мистично време изгубио је изненада од вируса своје водеће архијереје: Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија, поред Епископа Милутина, као жртве мистериозног вируса. Толико може само да се каже.
Митрополит Амфилохије као млад теолог стигао је у Италију 1962. године, 10 година после мене. Разлика је била велика. Када сам прешао италијанску границу 1952. године одмах сам ухапшен и провео сам у затворима „непожељних странаца“ и логорима УН преко три године. Будући Митрополит одмах је добио боравак и продужио школовање у Риму и Берну.
Када сам био у логорима о нама Србима бринуо се из Рима Војвода Доброслав Јевђевић, који је преминуо баш када је млади Ристо Радовић (1938-2020) стигао у Италију.
Из Италије прелази Радовић у Грчку да настави студије. У Грчкој се замонашио 1967. године али не у српском Хилaндару. Сви знамо да је Свети Сава основао српски манастир 1198. године. Вратио се сада као Амфилохије у Југославију у СПЦ. Постао је 1985. године Епископ. Објавио је студију „Духовни смисао храма Светог Саве“ 1987. године. По паду комунизма постао је Митрополит у Црној Гори. Када је Амфилохије постао Митрополит помогао је другог грчког ђака епископа Павла (1914 – 2009) да буде на ванредном Сабору изабран 1990. године за Патријарха СПЦ.
Тада је СПЦ кренула новим путем, који није Светосавски и којим иде и данас.
Виђао сам Митрополита у Америци где је био наш драги гост и беседник. Срео сам га у Калифорнији и покушао да разговарам, нарочито као архитекта, када је Митрополит управљао у име СПЦ градњом Храма на Врачару. Митрополит није желео „разговоре“, али сам га помогао у скупљању дарова за његове црквене сараднике у Црној Гори.
Митрополит који није ишао трагом Светог Саве и Немањића повезао је Српство преко Светог Јована Владимира (990-1016) у чију славу подигнут је 2016. године велики храм у Бару. Али не у духу архитектуре Немањића задужбина. У храму у Подгорици сахрањен је сада Митрополит, велики борац са српско јединство, који је помогао и стварању епархије СПЦ у Јужној Америци.
Још се српски народ није опростио од вољеног Митрополита кад је стигла вест да је преминуо Српски Патријарх, који је служио посмртну службу Митрополиту.
Преминулог Патријарха Иринеја (1930-2020) упознао сам у Лос Анђелосу у јесен 1985. године после смрти епископа Григорија Удицког (1911-1985), мога пријатеља. Био сам архитекта Епархије. Те године, у лето 1985. посетио сам српске колоније у Трсту и Лондону. У Лондону у цркви посвећеној Светом Сави купио сам више српских књига. Једну књигу Владике Николаја Велимировића под насловом „Речи српском народу – Кроз тамнички прозор“, коју је „уредио“ и објавио епископ Лаврентије у Химелстиру, дао сам на читање епископу Иринеју, који је до тада није видео.
Кад ми је књигу вратио Епископ је био збуњен и ништа није рекао, само је завртео главом. Ускоро сам и ја књигу прочитао и било ми је јасно шта је Владика мислио.
То је лажна књига – што још крију наши историчари, архијереји и њихови сарадници. Нажалост, та књига је послужила касније да се савремена СПЦ приближи Ватикану о чему сам у СЛОБОДИ писао. (1)
Последњи пут сам срео Патријарха на великом Скупу у Цркви Светог Стевана у Алхамбри где смо се и упознали пре 35 година. Целивао сам му руку и пожелео да настави са радом за добро свога народа и СПЦ.
Колико је Патријарх Иринеј био пожртвован кад је у питању Српски народ показују догађаји последњих дана његовог живота. Када је Патријарх сазнао да су америчке владике СПЦ Иринеј, Лонгин и Максим кренуле погрешним путем Он је у својој 90. години 28. фебруара долетео у САД. Долетео је да док има времена спречи нови раскол.
Поменути архијереји пред сам Патријархов долазак испрaвили су своје грехове, па је Патријарх искористио своје преостало време радећи за свој народ. Он је до 6. марта до свога повратка у Београд, уз речи „Будите верни својој Цркви“ и „Не заборавите своје духовне корене“, посетио свој народ али и америчку власт.
Служио је литургију у Клирвотеру, Мајамију, да би посетио Вашингтон. Ту је посетио Атлантски савет и Комисију САД за међународну верску слободу. Посетио је Патријарх и Стејт Департмент. Отпутовао је Патријарх и у Њујорк где се састао рабином Артуром Шнајером. Посетио је српске колоније у Патерсону, Њу Џерсију… Све у својој 90. години.
Патријарх је водио велику бригу око Храма на Врачару који су украшавали са мозаиком руски уметници.
Преда мном је ПОЛИТИКА од 18. јуна са чланком под насловом „Очекујемо велику помоћ Русије и руске цркве да сачувамо Косово“. То су Патријархове мисли у разговору са руским шефом дипломатије Сергијем Лавровом.
О пријему руског министра Лаврова читамо на сајту СПЦ истог датума исте речи. Ту сазнајемо да је Патријарх позвао председника Путина и Патријарха Кирила да дођу на освећење Светосавског храма на Врачару „при крају године“.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
