За Србију, наравно, главна невоља није што ‘’Антифа’’ има канцеларије у центру Београда, већ што су преименовани комунисти – социјалисти, и даље у власти, и што претежан део владајуће коалиције преферира зле духе, што се види већ прегледом програма Радио телевизије Србије
Када је упознао комунисте, Достојевски је остао ужаснут. Оценио их је као људе неспособне да нешто створе, да чине добра дела, али са невероватном способношћу да нанесу зло, не само другима, већ и себи. ’’И таква ђубрад подстичу несрећни народ на буну!’’ – писао је једној рођаци. Одмах је решио да напише роман, чак и по цену да жртвује своју уметност, само да свет види какво је то зло, да га препозна и предупреди његово ширење, пре свега са Запада у Русију.
Велики писац успео је у својој замисли, а да његова уметност није трпела. Напротив, ‘’Зли дуси’’ постали су, и до данас остали, један од најбољих романа светске књижевности.
Јунаке романа, зле духе, Достојевски два пута назива комунистима, неколико пута нихилистима, левим либералима, и сл, а највише социјалистима. Роман је објављен 1872, то јест годину дана после прве комунистичке револуције, ‘’Париске комуне’’, и 24 године после ‘’Манифеста комунистичке партије’’ – памфлета мржње који је Карл Маркс написао по поруџбини једног немачког радничког синдиката.
Достојевски је, дакле, лично чуо и видео какви су то ‘’ниткови’’, што је реч која се вероватно најчешће користи у ‘’Злим дусима’’. Али, то није било довољно да се створи онолико упечатљивих ликова. Достојевском, разуме се, није могла бити позната њихова приватна преписка, у којој су се они најдиректније изражавали. Уосталом, део те преписке, који данас знамо захваљујући једном другом великом руском уму, академику Игору Шафаревичу, настао је после објављивања ‘’Злих духа’’. Ипак, између дијалога и размишљања јунака романа и приватне преписке историјских личности, социјалиста и комуниста, постоји невероватно велика сличност.
Тако, када је царска Русија 1861. укинула феудализам, један од социјалистичких лидера, Нечајев, писао је свом другу: ‘’Сама влада сваког тренутка може доћи до одлуке да смањи дажбине, и до томе сличних побољшања. То би била права несрећа, јер се народ и при садашњем свом, лошем положају, тешко подбуњује. Ако се макар мало олакшају његова новчана давања, ако стекне бар краву, онда ће се све одужити на десетине година, и сав наш рад ће пропасти. Напротив, морате притиснути народ, као, на пример, зеленаши.’’
А у вези неуспеле Париске комуне, Бакуњин је 9. априла 1871. писао Огарјову: ‘’Сами Французи, чак и радници, нису проникли у наше учење – чинило им се сувише туђим. Оно је било, у ствари, недејствено. Они морају да доживе далеко веће сиромаштво и муке. Прилике треба, непогрешиво, довести дотле – и тада ће се, можда, ђаво и пробудити.’’
Достојевски не помиње Маркса и Енгелса, али, опет, стиче се утисак као да је читао њихову преписку. Ево неколико примера, поново према Шафаревичевој књизи ‘’Социјализам као појава светске историје’’:
Маркс Енгелсу: ‘’Тек што сам добио твоје писмо, које ми открива веома пријатне перспективе економске кризе’’.
Енгелс Марксу: ‘’Било би добро да идуће године дође до подбачаја рода пшенице’’.
Енгелс Марксу: ‘’Од дана када је у Њујорку дошло до берзанског слома, нисам могао да нађем мира у Џерсију. Осећам се изванредно због тог генералног краха. Криза ће користити мом организму као купање у мору. Баш тако осећам’’.
Маркс Енгелсу: ‘’Наша отаџбина пружа крајње жалостан призор. Без ударца са стране са тим псима ништа нећеш урадити’’.
Достојевски смешта радњу у један мали руски град, у коме се не дешава ништа посебно, до доласка групе ‘’злих духа’’, који су већином добростојећи млади људи. Занимљиво, револуционарна знања стицали су у Швајцарској, где ће се пола века касније, пре доласка у Русију, наћи и Лењин. Шафаревич, међу осталим социјалистима, скицира и Лењинов портрет, с нагласком на његово радовање великим руским губицима на почетку Првог светског рата.
По доласку социјалиста, односно комуниста, у тај мали руски град, настаје пакао. Књижевност социјалистичке Југославије – и других социјалистичких земаља – наступала је обратно: где дођу комунисти, настаје рај. У томе се нарочито истицао Добрица Ћосић. Још 1990-тих на ту тему у ‘’Погледима’’ је објављен опширан чланак писца и књижевног критичара Владимира Јагличића, под насловом ‘’Достојевски са Дедиња’’. Ћосић је тада још живео у ‘’својој’’ вили на Дедињу, до које је дошао на исти начин као и други истакнути комунисти. Упркос том, очигледном, чину непоштења, он себе и своје другове није сматрао злим дусима, већ добрим вилама. Одговор Достојевског на питање да ли су комунисти знали ко су и шта су, несумњив је: главни су знали. У роману то су Петар Степанович и Николај Ставрогин.
Зли дуси спроводе ‘’најновије начело о свеопштем разарању ради добрих крајњих циљева”. То начело, комунистичка идеологија, дошло је са Запада, па је већ самим тим сматрано за напредно. Обратно, све руско они су сматрали назадним. ”О, Русе би требало, ради добра човечанства, истребити као штетне паразите” – каже Степан Трофимович, отац Петра Степановича.
Зли дуси су, наравно, атеисти. ”Говорили смо о атеизму и већ, разуме се, Бога смо ликвидирали’’, каже Петар Степанович. По том питању зли дуси заступају ставове из Енгелсове књиге ‘’Порекло породице, приватног власништва и државе’’, која се касније нашла и у школском систему социјалистичке Југославије. Реч је о изразито лаичкој књизи, нарочито у делу о религији. Њену главну тезу Достојевски саопштава кроз уста једне студенткиње: ‘’Знамо да је предрасуда о Богу настала због грома и муње… Али како је настала предрасуда о породици? Како је могла настати сама породица’’.
Енгелсова књига објављена је 12 година после ‘’Злих духа’’, али она је само синтеза онога што су социјалисти писали раније. А ма где и ма када социјализам постојао, према Шафаревичу, има три основне карактеристике: уништење религије (јер они стварају сопствена квази-божанства), разарање породице (‘’Воле се бата и сека, воле се бака и дека, ал` ако те неко буде пит`о, највише се воли Тито’’ – како је то много година касније писао дечји песник Љубивоје Ршумовић) и уништење приватне својине (јер комунисти присвајају све вредно). Достојевски описује све ове тачке, кроз речи и дела јунака романа, као и још једну: уништење државе. Комунисти су касније користили термин ‘’одумирање државе’’, за рачун будућег система комуна. Ове теорије држали су се и после освајања власти, док су у пракси настојали да што више ојачају државу – на свој начин, јер су је поистовећивали са собом.
Николај Ставрогин саопштава оно што ће потом радити све комунистичке државе: ”Они су уверени да сам и ја шпијун. Сви они, зато што нису у стању да ствар воде, веома воле да оптужују за шпијунажу’’.
Петар Степанович такође описује једну будућу комунистичку тактику: ‘’Подговорите четири члана дружине да уцмекају петога, под изговором да ће издати, и одмах ћете их све проливеном крвљу везати као у један чвор. Постаће ваши робови, неће се усудити да се побуне нити од вас тражити да подносите рачуне. Ха.ха-ха!”
Исти јунак нам објашњава и како ће изгледати руководиоци Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља: ”Подесите физиономију Ставрогине; ја своју увек подесим кад к њима долазим. Што више туробности, свега толико, ништа више није потребно; ствар заиста једноставна”.
Феномен идолопоклонства, касније виђен у свим социјалистичким државама, у име Достојевског саопштава наратор романа: ”Извршавање налога представљало је потребу ове ситне, недовољно разборите природе, вечито жељне потчињавању вољи другога – о, наравно, искључиво ради ‘опште’ или ‘велике’ ствари. Али то је било једно те исто јер ситни фанатици, попут Еркеља, служење идеји могу схватити једино ако је стопе са самом личношћу која, по њиховом уверењу, изражава ту идеју.’’
План за период по освајању власти сажет је у следећој реченици: ‘’Мере које аутор предлаже за одузимање слободе од девет десетина човечанства и за њихово претварање у стадо помоћу преваспитавања целих нараштаја заиста су изванредне, засноване на природним чињеницама, и веома су логичне.’’
Петар Спепанович организује више убистава, користећи и једног правог криминалца, убицу, што ће такође постати опште место социјалистичких система. После ритуалне ликвидације једног од својих другова, Шатова, у коме су учествовали сви чланови дружине, Степанович каже: ‘’Цео ваш посао састоји се сада у томе да све рушите: и државу и њен морал. Остаћемо само ми који смо себе унапред одредили за преузимање власти; паметне ћемо прикључити, а глупаке ћемо узјахати. То не сме да вас збуњује. Треба преваспитати нараштај да би он постао достојан слободе. Предстоји још много хиљада Шатова”.
Тешко је рећи да је тако велики ум, као што је био Достојевски, у нечему погрешио. Када је написао ‘’хиљаде Шатова’’, можда је то било само метафорички. А можда се, просто, није усудио да читаоцима саопшти своје визије. Углавном, убијени су милиони, а не хиљаде. Прецизније речено, група од пет француских историчара објавила је ‘’Црну књигу комунизма’’, са податком да су комунисти убили сто милиона људи, чиме су постали највеће убице у историји света. За Србију знамо да су убили преко 100.000 и да су највеће убице у историји Србије.
Приликом испитивања у полицији, на питање: ”Зашто је почињено толико убистава, скандала и гадости?’’ – један од чланова дружине, Љамшин, одговорио је: ”Ради систематског подривања темеља, ради систематског разарања друштва и свих начела, ради тога да се сви обесхрабре, па онда да се од свега тога направи збрка и тако пољуљано друштво, болесно и малаксало, цинично и лишено вере, али са бескрајном жудњом за ма каквом руководном мисли и са самоодржањем – тада одједном узме у своје руке, уз подизање заставе побуне и ослањање на целу мрежу петорки, које би за то време деловале, врбовале и практично тражиле све начине и сва слаба места за која се може ухватити”.
Роман ‘’Зли дуси’’ брзо је доспео међу најчитанија дела у Русији, и у целом свету, али ауторова упозорења нису помогла. Штавише, комунистичка идеја, бачена са Запада у Русију, век и по касније вратила се на Запад. Амерички интелектуалац др Бојд Кати сетио се Достојевског после напада ‘’пар стотина вриштећих, бесних демонстраната’’ на једну комеморацију у Северној Каролини 2019, на којој се и он нашао. За нападаче каже да су ‘’Антифа типови’’, што је скраћеница која се користи и у Србији. Наиме, после пада Берлинског зида, када је комунистичко име прокажено, следбеници ове идеологије масовно су почели да се називају антифашистима, што је било маскирање слично оном из 1970-тих, када су се европски маоисти назвали зеленима, пошто се прочуло да је Мао Це Дунг масовни убица.
За Србију, наравно, главна невоља није што ‘’Антифа’’ има канцеларије у центру Београда, већ што су преименовани комунисти – социјалисти, и даље у власти, и што претежан део владајуће коалиције преферира зле духе, што се види већ прегледом програма Радио телевизије Србије.
Др Бојд Кати пише:
‘’Јасно се сећам изобличеног лица, зажарених очију и грозних псовки једног од демонстраната: био је то млади белац, очигледно непогођен сиромаштвом, вероватно син неких добростојећих родитеља који су упумпали хиљаде долара у његово образовање на неком од престижних универзитета Северне Каролине. Његова згрчена, бесна гримаса указивала је на опседнуту душу, заражену током година споре и стрпљиве образовне индоктринације у нашем самозадовољном друштву које толерише и подстиче свакодневно зло у готово свим социјалним сферама…
То зло – а оно је чисто демонско зло како то Достојевски открива у ‘Злим дусима’ – гута све пред собом, то је лудило које је он и историјски и теолошки идентификовао са побуном против Бога, а које је, према његовом гледишту, у супротности са традиционалном Руском православном црквом (исто значење примењиво је на све традиционалне хришћанске заједнице).’’
Да, спас од злих духа Достојевски је видео у хришћанству. Али, убрзо после његовог доба, хришћанство је почело да опада. То је и статистички јасна ствар: што више опада хришћанство, то зли дуси имају више изгледа на успех.
Роман ‘’Зли дуси’’ преведен је на српски пре више од сто година. Објављиван је неколико пута и у време социјалистичке Југославије, али, из очигледних разлога, без великог публицитета. Сабрана дела Достојевског објавио је ‘’Глас цркве’’ 1990-тих. Али ни тада, ни касније, није посебно истицано да се најважније дело Фјодора Михајловича Достојевског, ‘’Зли дуси’’, односи на комунисте, односно социјалисте. Највише што се може наћи је да Достојевски у овом роману описује револуционаре. Али, које револуционаре? Ни данас Гугл не даје ни један погодак на питања: ‘’Достојевски о комунистима’’, односно ‘’Достојевски о социјалистима’’.
