Пошто је Рузвелтовој администрацији највећи проблем био како совјетске захтеве у вези Источне Европе ‘’на прихватљив начин представити америчком јавном мњењу’’, које није волело комунисте, меморандумом с краја 1942. постављена је основна тезу америчке пропаганде у наредном периоду: да партизани нису комунисти. Та пропаганда и данас делује у Србији
Од децембра 1941, када је радио станица Слободна Француска прва објавила име команданта покрета отпора на територији окупиране Краљевине Југославије, па током наредне скоро две године, Дража је слављен широм западног света. Долазио је на насловне стране новина и часописа, његов лик је доспео на поштанске марке, његове речи преношене су преко радио станица. На молбу америчке владе, краљ Петар Други и Дража послали су поруке америчком народу и војсци, које су 1. новембра 1942. емитоване на свим америчким радио станицама у свету. ‘’Четници под мојом командом убеђени су, данас више него икад, да ће Русија, Велика Британија и Америка учинити све да помогну наш народ у овој крвавој борби у којој ми не бројимо и не меримо жртве. Ми смо испуњени надом да ће Америка не само поново допринети ослобађању Европе, него да ће нарочито учинити све да се опљачканим и изгладнелим народима Европе одмах после победе укаже најпунија помоћ и потпора. Са дубоком вером, ми настављамо борбу по планинама Југославије, прожети надом у скоро ослобођење нашег народа и васкрс наше отаџбине Југославије’’, биле су Дражине речи.
Дража је био јунак најмање девет америчких стрипова, који су у то доба штампани у огромним тиражима. Он и његови четници доспевали су у филмске журнале, па су постали јунаци и једног играног филма: ‘’Четници – борбена герила’’. Остало је да су до наших дана Дража и Никола Тесла једини Срби чији ликови су се нашли у главним улогама у холивудским филмовима. Дража није заборављен ни после рата. О њему су писали, на пример, Џорџ Орвел и Ребека Вест, а чак три америчка председника говорила су похвално о његовом делу (Ајзенхауер, Никсон и Реган), наводећи да је инспирација борцима за слободу широм света. Најзад, и почетком 21. века, у акцију поправљања односа са Србима, Америка је кренула промовишући управо једно Дражино дело – Мисију ‘’Халијард’’, у којој су четници спасили више од 500 оборених америчких пилота.
Ствари су кренуле наопако када се Дражина борба укрстила са општим планом Западних савезника: да им у овом рату жртве не буду ни изблиза велике као у претходном. Жртве је, дакле, требало да сноси неко други, а то је био Совјетски Савез. План је остварен, тако да је до краја рата Америка имала 275.000, Британија 300.000, а Совјетски Савез девет милиона погинулих војника.
Ово је подразумевало одлагање савезничке инвазије Европе, која је Стаљину обећавана најпре за 1942, па за 1943. и најзад за 1944. годину. Заузврат, Америка је преко Северног леденог мора слала Совјетима огромну материјалну помоћ, мерену хиљадама тенкова, авиона и разних типова возила, као и хиљадама тона хране, лекова и ратне спреме. Захваљујући и овој помоћи, Црвена армија је потискивала Немце ка Берлину. То је значило да ће она завести комунизам у Источној Европи, па и у оним државама које су се бориле на страни Западних савезника и којима су они обећали очување демократије. Биле су то Пољска, Чехословачка и Југославија.
Уочивши у ком правцу иде америчка политика према Источној Европи, Вилијем Булит, бивши амбасадор у Совјетском Савезу, упозоравао је Рузвелта јануара 1943. године: ‘’Совјетски Савез је тоталитарна диктатура у којој нема ни слободе говора, ни слободе штампе, ни слободе вероисповедања… Стаљин је интересе совјетске државе претпоставио ‘светској револуцији’, али је у свакој држави на свету задржао пету колону совјетских агената у облику јавне или тајне комунистичке партије. Њихово деловање Стаљин усмерава у складу са совјетским интересима, користећи их за шпијунажу, пропаганду, рушење угледа одређених личности и за ширење свог политичког утицаја.’’
Булит потом закључује да ће Стаљин, уз помоћ локалних комунистичких партија, успоставити комунизам у земљама Источне Европе. Упозорење је поновио у писму Рузвелту августа исте године, с предлогом да америчке трупе доласком у Источну Европу спрече њену бољшевизацију.
Међутим, Рузвелт је желео да ‘’на сваки начин’’ осигура даље учешће Совјетског Савеза у рату, јер је ‘’предуслов за активну послератну спољну политику био да се амерички губици у људству сведу на минимум, што је било могуће једино уз совјетско учешће у рату. Велики губици би проузроковали изолационистичку политику САД-а у послератном периоду’’.
Чак и после искрцавања на северу Француске, јуна 1944, Немци су на Западном фронту држали свега 90, а на Источном 250 дивизија.
Тако, када су у другој половини 1942. године и амерички комунисти, по Стаљиновом налогу, почели кампању против Драже – то је ‘’рушење угледа одређених личности’’, о коме је писао Булит – америчка администрација покренула је акцију која би тој кампањи удовољила. Обавештајна служба ОСС (претходница ЦИА-е), 29. децембра 1942. доставила је Рузвелту меморандум под насловом: ‘’Политичка оријентација партизанског покрета у Југославији’’. Пошто је Рузвелтовој администрацији највећи проблем био како совјетске захтеве у вези Источне Европе ‘’на прихватљив начин представити америчком јавном мњењу’’, које није волело комунисте, овај меморандум поставио је основну тезу америчке пропаганде у наредном периоду: да партизани нису комунисти. Следиле су и помоћне тезе: партизани су најјачи и најбоље организовани покрет отпора, четници су прецењени, и сл.
Ово је било непуна два месеца после читања краљевог и Дражиног говора на свим америчким радио станицама. Процес се одигравао далеко од очију јавности. Дража је у Америци и даље једнако слављен, али је од краја 1942. његова звезда у Британији почела да тамни. Кампању против Драже најпре је покренуо један комунистички лист из Шведске, августа 1942. Тај чланак почела су да преносе комунистичка гласила по свету, а од званичних медија најпре су то учинили британски.
Оно што је ОСС (будућа ЦИА) од децембра 1942. радио у Америци, то је у Британији још раније почела служба звана ОСС. Она је упослила неколико британских комуниста у своју централу у Каиру, који су систематски ширили дезинформације против Драже.
Са британске тачке гледишта, међутим, све ово није било толико важно. Британци су почетком 1943. сматрали да су и Совјетски Савез и Немачка довољно исцрпљени, па да савезничке формације које су савладале Ромела у Африци, на јесен треба да се искрцају делом на Балкан, а делом на југ Француске. Управо Балкан Черчил је називао ‘’меким трбухом Осовине’’. Истовремено, хтео је да избегне искрцавање у Нормандији, јер су ту Немци направили највећа утврђења. Искрцавање у Нормандији није ни било могуће у јесен 1943, због времена потребног за транспорт трупа са севера Африке.
Британска влада била је убеђена да ће на Трећој вашингтонској конференцији, заказаној за 12. мај 1943, придобити Американце за свој план. Зато су почетком марта британске војне власти затражиле од Југословенске владе у Лондону ‘’План за инвазију Југославије’’. План је предат 12. марта. Браћа Кнежевићи, учесници у изради плана, сведоче да је он предвиђао ‘’напад преко црногорског приморја, од Дубровника до Бојане, правцем ка долини Западне Мораве, Нишу и Београду – с наслоном на Михаиловићеве снаге које су суверено господариле Црном Гором, Србијом и великим делом Босне и Херцеговине’’.
Британски амбасадор Џорџ Рендел дошао је 22. априла 1943. код председника Југословенске владе академика Слободана Јовановића, с молбом да се Дражи пошаље телеграм у коме би се саопштило:
‘’а) Да британска Врховна команда намерава да генералу Михаиловићу додели важну улогу при искрцавању Савезника на Балкан. Врховна команда жели да Југословенска војска под командом генерала Михаиловића буде стожер дејства у позадини осовинских трупа;
б) Да британска Врховна команда намерава да у скором року дотури потребно оружје и муницију за акцију већег стила у вези са акцијом британских трупа…’’
Слободан Јовановић је већ следећег дана спремио предлог депеше коју је требало упутити Дражи, али она је стајала у британском министарству иностраних послова до Идновог повратка из Америке, 7. маја 1943. Тога дана Идн је послао писмо Јовановићу. Намера је била да се Ренделова усмена молба подигне на ниво ‘’једне званичне ноте Југословенској влади, коју бисте Ви дословно пренели генералу’’, писао је Идн.
Слободан Јовановић је ту ноту послао Дражи 11. маја, молећи га да је прихвати, мада је садржала ‘’пацке’’ из недавне британске пропаганде.
Британцима није било довољно што су замолили Слободана Јовановића да од Драже затражи прихватање споразума са њиховом владом, већ су три дана касније исту молбу упутили и краљу Петру Другом. Штавише, Рендел је пожуривао да краљева депеша ‘’стигне до генерала Михаиловића пре него што он буде припремио свој одговор на нашу поруку’’. Тако је Јовановић 18. маја послао Дражи још једну депешу: ‘’По налогу Његовог величанства краља молим Вас да обратите најозбиљнију пажњу представци британске владе… и да жељама британске владе, по могућности, изађете у сусрет’’.
Два дана касније Ентони Идн се захвалио Слободану Јовановићу на предусретљивости: ‘’Пишем Вам незванично да бих Вам захвалио на Вашем писму у погледу ноте коју сам предложио да се пошаље генералу Михаиловићу преко Југословенске владе. Веома ми је драга Ваша помоћ и сарадња. Надам се да ће наша акција постићи резултате које обојица желимо…’’
Предлог споразума са британском владом Дража је добио 28. маја 1943. Али, истог дана је од савезничке Команде за Средњи исток добио наредбу да све своје трупе повуче на Копаоник и даље до Бугарске на исток, до Скопља на југ и до Саве и Дунава на север, а да остатак Југославије преда комунистима.
Ентони Идн је до 7. маја боравио у САД-у у вези са припремама за Трећу вашингтонску конференцију између Черчила и Рузвелта. У Лондон се вратио с уверењем да ће на њој бити усвојени британски предлози. Британци су већ правили планове инвазије Балкана из Италије, па је по повратку из Вашингтона Идн пожурио да изглади односе са Југословенском владом. Њему је нарочито било стало до споразума са Дражом, чију герилу је сматрао ‘’стожером’’ у предстојећим операцијама на Балкану.
Међутим, Вашингтонска конференција, која је трајала до 25. маја, окончана је британским поразом. Американци су одбили инвазију преко Балкана и југа Француске. Пошто инвазија преко Нормандије није била спремна, одлучено је да се одложи за мај 1944, а да се трупе са севера Африке упуте на југ Италије. Са војне тачке гледишта, била је то најгора одлука. Ако се већ желела инвазија Италије, требало је да се изврши што северније, одсецањем осовинских трупа на југу Апенина. Пешадијски продор кроз целу Италију, који су релативно малим снагама Немци бранили наредних годину и по дана, значио је успоравање рата.
Черчил је, изгледа, закључио да је управо то био Рузвелтов циљ. Журило се Британији, јер је своје огромно богатство већ увелико потрошила купујући оружје и ратну спрему у Америци. Обратно, захваљујући ратној привреди, која је потом само пребачена на мирнодопску, Америка је забележила до тада невиђени економски раст. Тако је она заменила Британију на месту светске силе број један.
Черчил је већ прогутао горку пилулу крајем 1941, када је под притиском Рузвелта потписао Атлантску повељу, која је гарантовала право на стицање независности народима широм света. Јер, широм света налазиле су се британске колоније. Крајем 1941. Черчил се могао надати да ће овој повељи некако да доскочи, али, годину и по дана касније, празна британска каса наговештавала је пад империје.
Черчилова идеја да се Западни савезници искрцају на Балкан па да до Чехословачке и Пољске стигну пре Црвене армије, подразумевала је очување британског утицаја у Источној Европи. Рузвелт, међутим, није видео Стаљина као конкурента, јер Америка није имала економске интересе у Источној Европи, већ је желела британске колоније.
Тако је у наредном периоду Рузвелт затражио пријатељство са Стаљином. Черчила је чак јавно потцењивао на конференцијама ‘’велике тројице’’.
Из Вашингтона, Черчил је крајем маја 1943. отпутовао у Команду за Средњи исток. Имао је два циља. Прво, да осујети последице Стаљиновог беса. Ово посебно јер се и на западу чуло за Мусолинијева убеђивања Хитлера, од почетка 1943, да обнови пакт са Стаљином и да онда Силе осовине и Црвена армија заједно нападну Западне савезнике. Тада се није знало да од овога неће бити ништа, тим пре јер је Стаљин, чувши за одлуке Вашингтонске конференције, у знак протеста повукао амбасадоре из Лондона и Вашингтона. Због свега тога Черчил је журио да пошаље што јачи сигнал Москви. Тако је Дражи 28. маја стигла наредба да се повуче на Копаоник и даље на исток. Британска влада послала је Дражи истог дана план о инвазији Балкана, јер није знала ни за одлуке Вашингтонске конференције, ни за Черчилове изнуђене потезе. Стаљину је, дакле, једним потезом поручено да може добити Југославију (коју до тада није ни тражио), да ће сигурно узети Пољску и Чехословачку, као и да ће му бити потврђена освајања која је учинио заједно са Хитлером, у периоду пре 22. јуна 1941.
Други Черчилов циљ био је да придобије југословенске и грчке комунисте. Сврха придобијања било је прихватање савезничке инвазије на Балкан, па после ње и слободних избора, на којима би уследио пораз комуниста, јер нису имали подршку у народу. Овај план стајао је на климавим ногама, пошто је после Треће вашингтонске конференције све зависило од брзине продора Црвена армије на запад. Тај продор Черчил није могао, а Рузвелт није желео да спречи.
На оба британска писма примљена 28. маја, Дража је одговорио 1. јуна 1943. Најпре је прихватио од британске владе понуђени уговор о сарадњи, ‘’али под условом да се од мене ништа не тражи, што би било противно основним захтевима и војним прописима Краљевине Југославије’’. Слободану Јовановићу је, после навођења наредбе Команде за Средоземље, поред осталог писао:
‘’Апсолутно је без основа навод да ја не представљам са својим снагама никакву војну вредност западно од Копаоника. Није истина да су јединице Југословенске војске у Црној Гори, Херцеговини и Босни ликвидиране. Потпуно супротно, Југословенска војска постоји у свим крајевима и показаће целом свету своје постојање.
Нећу више да подносим сличне увреде. Постојање Југословенске војске признато је и од стране немачке и од Павелићеве непријатељске штампе и њихових радио-сервиса, који ме лично нападају и називају моје трупе ‘банде Драже Михаиловића’. Жалосно је да Савезници неће ово да знају…
И пријатељима и непријатељима поносно узвикујемо: да нећемо никад издати наше идеале и ако смо потпуно напуштени.
По горњем захтеву имам да повучем целу Југословенску војску од сто хиљада ратника у изгнанство на Копаоник. Копаоник је сувише мали да прими десет хиљада ратника, гладних, без одела, без обуће и без муниције – који сада у Херцеговини бране своје домове са црних планинских врхова и узалуд чекају помоћ својих Савезника, а да не говорим о људима у другим крајевима…
Желео бих да нагласим: да моји ратници и ја нисмо признали капитулацију коју нам је непријатељ наметнуо и да ћемо још мање примити капитулацију пред нашим савезницима…’’
Слободан Јовановић је безрезервно подржао Дражу, па је наредба о повлачењу на Копаоник ускоро повучена. Али, томе је више допринела ситуација на терену, него Јовановићев отпор. Да су партизани заиста представљали ‘’добру и ефикасну’’, а четници ‘’никакву важнију борбену снагу’’, наредба о повлачењу не би ни била потребна. И Британци су знали да су у тој фази рата четници били вишеструко јачи од комуниста. Штавише, постојећи услови нису давали изгледа да се такав однос измени, јер су четници уживали подршку народа и свих легалних институција (краљ, влада, црква), док је комунистичка мањина била на лошем гласу због терора и пријатељства са усташама.
О промени балканске политике, почетком јуна Лондон је званично обавестио совјетску, а затим и америчку владу.
Мајор Петар Баћовић је, у радиограму Дражи од 22. јула 1943, образложио питање британске пропаганде у корист комуниста, које је наш народ у западним крајевима занимало и због наговештеног постављања границе на Дрини. Баћовић је писао:
‘’Као командант Источне Босне и Херцеговине питам Хадсона и Марка (Бејлија – прим. аут) да ли они хоће бољшевизацију Југославије по свршетку рата, кад је цео народ против комуниста? Да ли је то слободна демократија коју су нам они наговестили? Никад нећемо дозволити да између нас и Мајке Србије буде граница Дрина. Све старешине, народ и борци са Вама су и стоје непоколебљиво уз Вас, без обзира на све.’’
