Од 1. новембра 2024, кад се под надстрешницом Железничке станице у Новом Саду угасило 15 људских живота, а двоје младих људи тешко повређено, Србија поново живи убрзану историју у којој се за три месеца у њеним уставним границама – укључујући и протекторат УН на Косову и Метохији, догодило толико крупних догађаја који у неким срећнијим и сређенијим друштвима не би били амортизовани ни за више деценија. Многи од њих гурнути су ”под тепих” актуелне студентске побуне, а да то још није “тачка” на врелу српску зиму у која се чека и на конкретну политичку артикулацију масовног незадовољства.
Србија је у озбиљној политичкој кризи у којој председник Србије Александар Вучић, уз засад јавну подршку САД, ЕУ и Руске Федерације, покушава да “купи време” решавањем ребуса – ванредни избори или нова влада, што делимично има везе и са политичким процесима на КиМ, мада се то на први поглед не би рекло. Већ 9. фебруара на КиМ ће се одржати косовски парламентарни избори, а ту су и спољни моменти – попут евентуалних косовских амбиција нове америчке администрације Доналда Трампа и новог посредника ЕУ и преговорима Београда и Приштине данског дипломате Петера Соренсена, који је 1. фебруара на том месту заменио словачког колегу Мирослава Лајчака. Не треба искључити ни утицај великих глобалних ломова од Украјине до Блиског Истока на које Србија ни у уставним границама нема уплива, али се посредно тичу њене будућности.
Србија се пробудила
Србија се пробудила. То јесте непосредан плод готово тромесечних студентских блокада. Скупови “Застани Србијо“ или “15 минута тишине за 15 жртава” пада надстрешнице у Новом Саду шире се централним делом земље и Војводином геометријском прогресијом. “Падају” и најтврђа упоришта СНС власти, а придружују им се и Срби са КиМ који живе у једином европском апартхејду. Скупови се одржавају за сада само у северном српском делу Косовске Митровице, која је и даље главни српски центар на КиМ, без обзира на сав полицијски, етнички, правни и сваки други приштински инжењеринг коме је север јужне српске покрајине изложен од маја прошле године, уз ћутање званичног Београда и Запада.
У време писања овог текста из северног дела Митровице за 3. фебруар био је најављен други по реду скуп под називом „15 минута тишине за 15 жртава” у организацији студента Универзитета у Приштини са седиштем 1999. измештеним у ову већински српску општину на северу КиМ. Уједно то је и трећи митровачки протест, први је 24. јануара организовао Митровчанин Срђан Ђорђевић. Професори Приштинског универзитета међу првима су подржали протесте студента у Београду. Овај универзитет има више од 700 запослених, а њих 373 је до 1. фебруара потписало је онлајн петицију подршке студентском протесту, што за тамошње (не)прилике невиђена храброст и помак.
За српске студенте на КиМ ситуација је још компликованија. Осим што живе у физичкој небезбедности, суочавају са званично непотврђеним вестима да је Београд пристао, како се спекулише, на гашење њиховог универзитета у оквиру најављене свеобухватне “нормализације односа” са Приштином. Управа Приштинског универзитета, подржава председника Србије, тражи да се студенти у остатку Србије ограде од подршке коју је њиховом протесту дао одлазећи косовски премијер Аљбин Курти и то поруком баш из Загреба, који Вучић оптужује као “кухињу” српског студентског бунта.
Иако су питање Куртијеве подршке амортизовали сами српски студенти из Косовске Митровице, питање КиМ ипак лебди над студентским протестом ма како се оно јавно непомињало. Без обзира на снагу и буђење које доноси широким слојевима друштва, у овом тренутку тешко је реално у целости сагледати актуелни студентски протест у политички и идеолошки дубоко подељеној Србији. Томе не доприноси ни медијски форсирана искључивост.
Студенти имају четири јасна захтева, а бесмислено је неприродно очекивати да они решавају све нагомилане проблеме запуштене државе. “Праг” толеранције пређен је мирнодопским страдањем људи у Новом Саду, а питање правде за 15 жртава надстрешнице која је, како се све више показује, плод непоштовања струке и закона, корупције и утицаја високе политике. Јасно је да је нормалан рад државних институција приоритет сваког здравог друштва, али легитимно питање за све јесте и у којим државним границама оне треба да раде. У складу са Уставом Србије и његовом Преамбулом, до административних прелаза између Централне Србије и КиМ из 1999, које је СНС и СПС власт после 2012. претворила у “међудржавне“ границе, уз потајне наде о подели КиМ и њихово померање на обале реке Ибра?
Свест о КиМ
Студенски протести у Србији ван КиМ у великој мери имају атмосферу и иконографију пропалих протеста “Србија без насиља” за које је КиМ било табу тема, што пада на политичку одговорност њихових организатора, који су улудо испразнили вишемесечну грађанску енергију. Да ли иста опасност прети студентима? У овом тренутку због широке подршке у свим слојевима народа адреналин и бунт чине се свемогућим, али не треба заборавити све слабости досадашњих побуна и чињеницу да се Вучић, који је и даље баш због КиМ потребан Западу, неће олако одрећи власти.
Осим тога и сами студенти тврде да њихови захтеви не значе нужно и промену власти, шта год то буде значило. Грађани који их подржавају, међутим будућност Србије виде једино без Вучића и СНС, што би се могло рећи и да је, у овом тренутку, једини спас и за очување КиМ у саставу матичне државе. Ипак за ова три месеца студентске побуне једина конкретна порука о КиМ појавила се уочи првог студентског скупа у северном делу Косовске Митровице на Светог Саву. Са Инстаграм налога „Правни у блокади“ стигла им је подршка београдских колега.
„Као што и наш Устав у својој преамбули прокламује, КиМ је саставни део територије Србије, има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и из тога произилазе обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ. Ово је борба свих студената и свих грађана наше земље. Шаљемо велику подршку нашим колегама и нашем народу на КиМ“, поручено колегама у Митровици са налога „Правни у блокади“, а порука захвалности стигла је и са београдског Факултета политичких наука. Да ли је то довољно и да ли је могућа било каква суштинска промена у Србији без свети о КиМ?
Остатак Србије у фебруар је ушао са козметички нешто измењеном медијском сликом – на насловним странама режимских таблоида не прозивају се више студенти већ само до неба велича “вођа” који обилазећи најнеразвијеније делове Централне Србије јавно тврди да је “држава директно нападнута и споља и изнутра”. У “независним медијима” , готово сви су у рукама западног капитала, глава, а често једина тема су студентски и сви други њима подстакнути протести. Медијски гледано намеће се питање да ли у Србији има и других облика живота осим Вучића и протеста.
У београдским медијима, на обе политичке стране, кратко је трајала драма о захтевима сад већ бивше америчке администрације о санкцијама НИС-у због руског сувласништва. Тугованке власти и нагађања о евентуалној будућности НИС-а напречац су замрли после изјаве шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова да уговор не допушта никакву национализацију. Случај НИС очигледно “надилази” решење у Србији, чија је власт наводно чекала да се на чело САД и званично као 47. председник врати Доналд Трамп.
КиМ пролази на нијансу боље, као спорадична тема за власт, опозицију и медије у остатку Србије. Власт и режимска штампа медијски простор су, ако је већ морало, трошили на “пљување” по Аљбину Куртију, чија је нападна предизборна реторика равна контра прозивкама на његов рачун из Београда. Канцеларија за КиМ Владе Србије последњих недеља активности је усмерила и на промоцију Српске листе, званичног фаворита Београда на парламентарним изборима самопроглашене косовске државе 9. фебруара, вршећи притисак на Србе да за њу гласају. Београд је решио да по сваку цену изведе Србе на косовска биралишта без обзира на насилну интеграцију севера КиМ у уставно-правни поредак Приштине и сву несрећу коју српско становништво трпи северно и јужно од Ибра.
Трендови
Политички аналитичари оцењују да је почетак 2025. на КиМ бележи тренд из претходне године кад је реч о уклањању преосталог присуства државе Србије у њеној јужној Покрајини, наводећи да је најмање 59 српских институција и служби затворено у акцијама КПС за годину и по. Према њиховим оценама, Приштина се на овакве потезе није усуђивала пре Француско-немачког плана и његовог извршног анекса Охридског споразума на коју су Вучић и Курти дали усмену сагласност.
Аљбин Курти је додуше последњих година у више наврата, последњи пут крајем маја 2023. после сукоба демонстраната са Кфором у Звечану, у косовском парламенту читао имена Срба наводних “ратних злочинаца”, “терориста”, “ескремиста”. У приштинским политичким и дипломатским изворима спекулише се да су “листе” стигле из Београда. Шта ће бити са државном документацијом коју је КПС запленила заузимањем српских институција, која није на време збринута, иако је Приштина чак и најавила преко тамошњег шефа полиције Свечље да ће од “институција Србије на Косову остати само амбасада”.
У здруженој акцији КПС и Еулекс полиције 15.јануара, на дан обележавања 26. годишњице контраверзног случаја Рачак, који је 1999, наводно био повод за НАТО бомбардовање СРЈ, јужно од реке Ибра затворене су српске општине у Липљану, Обилићу, Приштини, Косову Пољу, Вучитрну, Новом Брду, Каменици, Витини, Ораховцу, Србици. Неке од њих су биле са измештеним седиштима: Приштина у Грачаници, Косово Поље у Угљару, Вучитрн у Прилужју, Србица у селу Бање. У неким местима било је и привођења запослених Срба, а затворене су и Поште Србије у Грачаници, селу Бање, Прилужју, Лепини, Угљару, Доњој Гуштерици и Ораховцу, као и Центар за социјални рад у Грачаници и Прилужју.
Из Канцеларије за КиМ званично је саопштено да је у тој акцији угашено 19 српских служби, а само у тој акцији 1.100 људи остало без посла. До сада није речено шта је Београд поводом тога предузео нити је предложио неку алтернативу. После акције КПС 15. јануара, коју је косовски шеф полиције Џевљаљ Свечља назвао “крајем ере паралелних општина и криминалних институција Србије на територији Републике Косова”, у целој јужној српској покрајини само су још здравство, просвета и култура остали у систему матичне државе.
Све остало – полиција, правосуђе, цивилна заштита, енергетика, телефонија, природна богатства и рудни ресурси, банкарски систем, имовина државе Србије и њених грађана, општине, у складу са Бриселским и другим споразумима су или угашени или интегрисани у уставно-правни систем самопроглашене косовске државе. Почетком фебруара обележена је и прва годишњица забране употребе динара на КиМ. То је резултат и цена опстанака СНС и СПС власти, а на тас је стигао и центар Београда. Зету старо-новог америчког председника продат је споменик под заштитом државе – Зграда Генералштаба Војске Србије, страдала у НАТО бомбардовању 1999.
Све трагедије и проблеми које су задесиле Србе на КиМ бар последњих годину и по за Петра Петковића, ког је на паљењу бадњака у Зубином Потоку пре две године од незадовољства тамошњих Срба Колашинаца једва спасио епископ рашко-призренски Теодосије (Шибалић), нису били довољни за прекид преговора у Бриселу. Они се воде далеко од јавности, уз тврдње званичника да су без икаквог напретка, али се Србима стално испостављају рачуни на њихово име. Шта је циљ свега тога?
Шта следи?
Чак и званични Београд све мање помиње, засад фантомску, “заједницу српских општина”, која јесте предвиђена Првим бриселским споразумом, а на којој је инсистирао како би лакше “утопио” и српско здравство, просвету и културу у косовски систем. Чак и да је буде, ЗСО неће имати из Београда обећана извршна овлашћења и зависиће од мишљења Уставног суда Косова. Оно што Вучић лично преко медија и уз помоћ Петра Петковића Србима на КиМ још нуди јесу обећања да “иако су остали без посла неће бити и без плате”.
Београд ћути као заливен и на најаве да иза косовских избора следи “цивилна регистрација” свих грађана на КиМ, без које неће моћи да остварују елементарне животне потребе. Да ли је то увод у нова исељавања Срба који имају јасну “црвену линију” – не пристају да се лече и школују децу у систему самопроглашене косовске државе. Ако се она пређе да ли ће и у скоријој будућности морати поново да устаје остатак Србије који четврт века ћути о трагедији своје јужне покрајине?
У Приштини очекују да се после избора 9. фебруара пуном паром крене у спровођење договора, без обзира на уздржан тон којим су одлазећи званичници из Куртијевог кабинета поздравили избор новог посредника ЕУ у преговорима са Београдом. Најаве из Приштине незванично потврђују и дипломатски кругови, који процењују да би процес “нормализације односа” требало да се оконча до краја ове године.
Од Петера Соренсена се очекује да своје досадашње дипломатско искуство на простору бивше СФР Југославије, укључујући и Београд, а и Приштину, где је у Унмику као представник ЕУ био на челу “стуба” за економију употреби за спровођење до сада постигнутих договора. У наредним месецима већи значај требало би да добије и дијалог на високом “политичком нивоу” за који ће бити задужена естонска политичарка Каја Калас, нови високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност.
У редовима западних дипломата нема дилеме да ће у преговорима на “вишем нивоу” главну реч водити САД. Спекулише се и о наводним новим споразумима попут “вашингтонског” из времена првог Трамповог мандата, па и евентуалном “мини самиту”. За њих ће се на обе стране тражити преговарачи у рангу председника или премијера. То значи да за Александра Вучића, без обзира на подршку Трамповог “војника” Ричарда Гренела и председниковог домаћег ударног напредњачког кадра у лику Марка Ђурића, бившег бриселског преговарача, амбасадора у САД и одлазећег шефа српске дипломатије – нова искушења око КиМ тек очекују.
Без литија
То што је, по угледу на колеге из „другог ока у глави“, неформална група студената «Камо сјутра» за 1. фебруар била најавила блокаду моста “Блажа Јовановића” у Подгорици, тражећи истину о трагедији на Цетињу у којој је 1. јануара убијено 13 грађана, међу којима и двоје деце, не значи да би Србија могла да понови успех литија у Црној Гори. Не само зато што тадашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) више није међу живима, већ зато што је у СПЦ од његове смрти знатно измењена „крвна слика“ црквеног врха.
Студентски протест до сада званично су подржали САНУ, Матица српска је на добром путу и има благ став, иако је спорни инцидент са студентима на Светосавској академији у најстаријој установи културе на српском језику власт и део СПЦ искористио за напад на побуњене академце. Ако се већ Србија буди, протест студената је и нека врста лакмуса за стање у СПЦ.
То што актуелни бунт нема светосавску иконографију и концепт великих студентских побуна у време режима Слободана Милошевића, у коме је важно место имао патријарх Павле, не значи да данашњи академци живе у “паралелним универзумима” и да су у Матици српској уочи празника Светог Саве покушали да „наметну свој антисветосавски, антихришћански и антисрпски наратив и концепт живота“. То је 27. јануара објавио у свом ауторском тексту “службеник Српске Патријаршије” Душан Стокановић готово “цитирајући” Александра Вучића и Мају Гојковић, председницу покрајинске владе. Аутор текста, који су студенти оценили као “сраман”, управник је Информативно-издавачке установе СПЦ и „десна рука “ епископа бачког Иринеја (Буловића), чије присталице на друштвеним мрежама и црквеним сајтовима воле да се хвале како је “новосадски црквени ‘клан’ за разлику од херцеговачког постао главни ток српског православља”.
Стокановићев текст објављен је на званичном сајту СПЦ у делу на коме су вести о патријарху. Реаговала је група свештеника, монаха и богослова из Епархије захумско-херцеговачке и Београда, углавном духовна деца покојног владике Атанасија (Јевтића). Званично, преко сајта Српске патријаршије, огласила Информативна служба СПЦ тврдећи да је реч о ставу аутора саопштења, али не и патријарха Порфирија. Уследило је још једно саопштење на сајту СПЦ, текст је потписао свештеник Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Он после више од три деценије износи нове, наводно непознате детаље о улози патријарха Павла на ранијим протестима и, између осталог каже да „Црква не може да одустане од пута Христовог“, а то је „јуче био пут патријарха Павла, а данас је то пут патријарха Порфирија”.
Многима је и без саопштења на сајту СПЦ јасно да ли међу њима постоји знак једнакости кад је реч не само о студентима него и о КиМ. Патријарха Порфирија (Перић) је и пре избора за 46. поглавара СПЦ пратио глас “државног кандидата” као Вучићевог човека – за “тиху“ предају КиМ без црквене побуне. Сви досадашњи патријархови потези иду у прилог овим спекулацијама, укључујући и приче о забранама београдским свештеницима да се јавно изјашњавају о КиМ, Вучићевим споразумима, било каквој критици актуелне власти. Исто важи и за држање чланова Сабора СПЦ који тренутно броји 56 архијереја.
О Француско-немачком плану јавно се одредио само митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Мићовић), протесте у Србији преко друштвених мрежа подржала су само двојица владика из далеке дијаспоре и један манастир на КИМ који је повукао објаву. На напредњачки јавни црвени „средњи прст“ као одговор на симбол протеста „руке су вам краве“ јавно је реаговао само епископ рашко-призренски у Егзилу Ксенофонт (Томашевић), из духовне школе покојног владике Артемија (Радосављевића).
Имајући у виду саборну природу Православне цркве, верници су већ рекли све што треба. То што о КиМ и студентима ћуте на прошлогодишњем мајском Сабору без утемељења у Уставу и устројству СПЦ исфабриковани силни митрополити и архиепископи није највећи проблем. Ако су у време писања овог текста на званичном сајту и даље била сва три саопштења – од службеника Стокановића до свештеника Јовановића и непотписани деманти Информативне службе – ко се то у Српској патријаршији игра црквене демократије или се баш и не зна главни „газда” на београдској адреси Краља Петра број пет?
Парадокси Студенти су сада неприкосновени, али њихову побуну прате и парадокси. Александар Вучић, за разлику од свог претходника на Андрићевом венцу Томислава Николића нема проблем са дипломом, али иако за себе тврди да је “најбољи студент у историји Правног факултета у Београду”, нема ни дана радног стажа у струци. Овај професионални политичар је од 2020. и студент Високе спортске школе струковних студија. Можда је због тога и логично да на генерални штрајк позову студенти који су по природи ствари већином издржавана лица. На њихов позив да “Све стане” одазвали су се и синдикати, који су у свуда у нормалном свету организатори генералних штрајкова. Први „генерални штрајк“ у послератној Србији, одржан 24. јануара, био је заправо низ побуна различитих слојева друштва које је каналисала 24-сатна студентска блокада београдског трга Аутокоманда. Генерални штрајк на КиМ није имао смисла због стања на терену.
