На брду повише Вишеграда, на гробљу почива и 87 руских добровољаца који су дали живот за ослобођење Републике Српске. Такође, једна изузетна трагедија привлачи пажњу: Спомен обележје у знак сећања на хероину Божану Делић и њено петоро убијене деце из Горажда
Вишеград, град на Дрини у новембарском је полусну. Мало је становника, мало туриста, тек понеко прошета Андрић градом, и чувеном ћупријом Мехмед паше Соколовића. А са ћуприје, када погледаш десно, брдо је Мегдан и на њему Војничко гробље, зову га и српско. Ређају се спомен плоче са именима погинулих од 1992. до 1994. а овде у сенци Цркве Рођења свете Богородице почива и 87 руских добровољаца који су дали живот за ослобођење Републике Српске.
Привлачи ми пажњу споменик једној жени, старици. Уз њену слику у мермеру је урезана Богородица са Христом у рукама. Пише: “Делић Божана (1912-2005), српска мајка која је трагичном судбином чланова своје породице обиљежила борбу српског народа у горажданском крају. За ослобођење Републике Српске, живот су дали њени синови Новица, Нико, Јово, Радивоје и кћер Анђа Пејић. Поред њих, мати Божана изгубила је у рату и тројицу унука, једног братића и три зета. Њих дванаесторо. Мајко Божана, почивај у миру са својим најмилијима.” Споменик је 2019. подигла општина РС, Вишеград.
У једном дану убијена четири сина и кћерка Божане Делић из Црквина код Горажда
Управо се завршила служба у Цркви поред гробља, те од мештана покушавам да сазнам више о Божани Делић и њеној судбини. Не знају много, јер Божана са породицом није живела у Вишеграду, већ у околини Горажда. Али, причало се о њеним синовима, кћерки, писало, се, направљен је и филм, па њену судбину и после 32 године многи памте, и када се види споменик, нема тога ко се није растужио над њеном судбином. Помињу Вишеграђани херојску жртву ове жене, помињу да се не заборави и да се не понови! И памте време када се бака Божана са супругом Владом, после прогона из свог села нашла у Вишеграду.
Оно што је остало забележено и запамћено је податак да су 12. маја 1992. припадници такозване Армије БиХ напали српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породице Делић, Жмугић, Матовић и Пејић. После неког времена, из тог заробљеништва враћено је пет жена које су биле до тада много злостављане, а остали заробљени су ликвидирани. Пре тога су страховито мучени. Убијени су тада синови Божане Делић: Радивоје ( 1952), Никола- Нико (1947) Јово ( 1947) и Новица (1939). Остала је Божана и без кћерке Анђе која је претходно више пута силована, а убијен је и Анђин супруг Милутун. Поред ове страховите ликвидације породице Делић, живот су изгубили и Перо Шкерић, Љубо Матовић, Угљеша Жмугић и његов син Никола, сви из небрањеног села Црквина код Горажда. Сви убијени су били ненаоружани, нису напустили село, хтели су да остану на свом огњишту. Снимајући документарни филм “На Дрини гробница» аутори овог документарца, Радио телевизије Републике Српске, забележили су исповест Божане Делић. На питање зна ли где су гробови њених синова, и гробови осталих убијених из Црквина, кратко је одговорила :”Дрина је њихова гробница”. Божана Делић умрла је 13 година после смрти синова, 2005. године, сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада, који је умро 1996.
“Верујући комшијама, остадосмо сви код куће… тукли су синове пред мојим очима…”
У мирном селу Црквине код Горажда до пролећа 1992. године живела је велика породица Божане и Влада Делића. Све кућа до куће Делића. У једној су били родитељи, у осталих пет, синови са породицама и кћерка Анђа са својом породицом. Имали су своја имања, стоку, и сви су радили. Прве комшије били су им муслимани са којима су се добро слагали. А онда маја 1992. на самом почетку рата у Босни, у Горажде стижу полицијске и паравојне муслиманске јединице. Целокупно српско становништво протерано је из града, а малобројни Срби који су остали у својим становима, до краја рата су побијени. После чишћења града, на ред су дошла и села око Горажда. Иако су веровали комшијама муслиманима, и били лојални наметнутој муслиманској власти, српски цивили су хапшени и убијани, села су остајала празна.
На ред је дошло и село Црквине, а Божана Делић се касније сећала: “Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12. маја 1992, дођоше комшије из Калца, Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција… Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци.. А ми смо им давали све кад им је требало. Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили”, говорила је Божана Делић, понављајући причу до краја живота.
“Шта се догодило са мојим синовима, нико нам никада није хтео рећи”
Најмучнији и најтежи део Божанине исповести био је док је описивала како су муслимански војници и полицајци, предвођени командантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина: Јова, Ника, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, и њеног зета Милутина Пејовића: “Терали су их у затвор у Мравињцу, где их преузима командант Осман Субашић. Сутрадан ујутро их одводе у Витковиће. Касније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило са Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтео рећи, рекла је тужна старица Божана, додајући да неки знају где су јој завршили синови , унук и зет: «Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно, зна на ком је месту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и са мојим Ником, са свом мојом децом. Зна, али ћути…»
Кћерку Анђу бацили у Дрину
А зла судбина се наставила, после синова, одвели су јој и кћерку Анђу: ”Завезали су јој руке и тукли је до бесвести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из реке, па након неколико дана тумарања стигла је у Црквине. Тог кобног дана, супруг Владо и ја сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Каже нам да је у штали пронашао обешену нашу Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахранимо на нашем гробљу, али су то они ипак учинили иза штале, где нити приличи, нити је ред…”присећала се ова храбра мајка, Божана Делић.
Божана и супруг Владе после стравичног покоља у њиховом селу, побегли су где су стигли, где су их ноге носиле. Посредством Међународног црвеног крста нашли су се у Вишеграду октобра 1994. године. Дошли су без ичега. Једино је Божана у недрима сакрила фотографије четворице синова и кћерке. Средином 1996. Владе умире, Божана је до смрти остала да тугује, оплакује и нада се да ће јој неко рећи где су гробови њених синова и осталих из Црквина – причали су ми старији Вишеграђани који су памтили време рата и трагедије Срба у њиховом крају. Једно време Божана је живела у Краљеву где је и преминула, а сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада.
Етничко чишћење Горажда, десет логора за мучење Срба
На подручју Горажда током рата од1992. до 1995.године убијено је преко 800 грађана српске националности, међу којима велики број жена, деце и стараца. Најмлађа жртва терора је имала три године док је најстарија имала 94 године. У граду је постојало десетак логора где су затварани, злостављани и убијани српски цивили, а вршена су и силовања жена и девојака српске националности. На жалост, већина мучитеља, наредбодаваца и вероватних убица четири Божанина сина и кћерке, и осталих из села Црквине, никад нису ни за шта одговарала. Неки су касније дошли на важна места у полицији. Сви становници Црквина били су обични, ненаоружани цивили и људи који су се увек залагали за суживот и толеранцију. Увек су помагали комшијама друге националности, а о Делићима и данас бројни муслимани, Бошњаци, имају речи хвале. Јавно су осудили тај нељудски и нехумани чин почињен у њихово име над породицом Делић, и осталим фамилијама из Црквина.
Трагање за посмртним остацима браће Делића, злочин без казне
Прошле су три деценије како потомци породице Делић трагају за посмртним остацима својих очева, исто толико чекају казне за злочинце, а из тужилаштва БИХ увек им стиже исти одговор, истрага је интензивирана, али оптужнице још увек нема. А сви добро знају, четворица браће Делића и њихова сестра, одведени су у једном дану, у зору 12. маја 1992. прво у село Мравињац, а затим у логор, односно објекат тамошње штампарије у селу Витковићима, где је била смештена и полиција. Анђа је неколико дана касније силована и злостављана, а онда су је бацили у Дрину…. “ Па то је јавна тајна и ко их је ухапсио и одвео у Витковиће, и ко их је извео и побио. Нема ту шта да се истражује….”, говорио је о страдању својих рођака, Милорад Делић. Злочинци и њихови налогодавци су више пута саслушавани. Знало се по имену и презимену ко су били учесници овог страшног злочина у Црквини. Неки од њих током саслушања признали су да је упад у Црквине била прва акција на почетку рата, а наређење је било да се изврши етничко чишћење терена. Био је то незапамћени злочин, без казне. А бака Божана до смрти понављала је реченицу: “Камо среће да су ме убили са мојом дјецом, да не мислим !”
Бројни становници општине Ново Горажде у Републици Српској сматрају да у градском центру треба подићи прикладно спомен обележје у знак сећања на хероину Божану Делић и њено петоро убијене деце.
