Др Ђорђе Радић (1839-1922) – пољопривредни просветитељ и научник у Краљеву је провео последњих 40 година свог живота. Био је једна од најзначајнијих личности у историји пољопривредне науке у Србији, а у граду на Ибру основао је и развио Пољопривредну школу која данас носи његово име.
– О Радићу говоре многа научна достигнућа, почев од хибридизације кукуруза коју је започео пре Американаца, добијене разне сорте кукуруза и кромпира, нова поврћа; произведен први памук у Угарској, уведене нове племенитије расе стоке, посебно говеда, овце и живине, укрштања мерино овнова са кривовирском овцом; огледи са узгојем свилене бубе, набављене за оно време нове справе и алатке – гвоздени плугови и вршалице са витлом, основане пољопривредне школе у Пожаревцу, Даниловграду и Краљеву, контакти и сарадња са свим релевантним именима пољопривредне науке у Европи и свету – истиче др Драган Драшковић, историчар, који је др Ђорђу Радићу, заједно са колегиницом Оливером Ћосовић, посветио изложбу у организацији Савеза инжењера и техничара Србије и Српске академије наука и уметности.
Др Ђорђе Радић, добио је 12 одликовања за свој рад и бројна признања, Осим у Србији, награђиван је још и у Француској, Белгији, Италији, Мађарској. Грађа о др Ђорђу Радићу прикупљана је из свих оних места за која је он на неки начин био везан: из Винковаца где је учио пети и шести разред Гимназије, из Зрењанина, односно Бечкерека у којем је рођен и започео основно образовање, из Даниловграда, где је, такође, основао пољопривредну школу и радио од 1875. до 1879. године, а онда и из Краљева где је провео највећи део свог живота.
– Први пут имамо безброј докумената о раду Пољопривредне школе и о раду Ђорђа Радића у Краљеву. На основу истраживања могу да кажем да му није било лако у Краљеву, поготову у време оснивања школе, пре свега због разних неиспуњених обећања, од општине, преко среза и начелстава, до министарстава, који нису испунили оно што је било договорено за почетак рада школе – напомиње Драшковић
Јер, Пољопривредна школа, на месту данашње зграде Народног музеја, почела је свој „живот“ са огледним имањем од четири хектара. Радић је био уверен да је Пољопривредној школи место ван варошке вреве и за то се касније – и изборио.
Др Ђорђе Радић рођен је 22. априла 1839. године у Великом Бечкереку (Зрењанину), наводи се у монографији Драгана Драшковића „Др Ђорђе Радић – пољопривредни просветитељ и научник“. Ђорђе је био прво дете Јована Радића, житеља садашње Суботице и Јулијане, ћерке Петра Цветковића. После Ђорђа, Јован и Јулијана су у Великом Бечкереку добили Марију 1840., Екатерину 1842. и Захарија 1845. године.
Трогодишњу основну школу на верској основи, Ђорђе Радић је завршио школи при православној Успењској цркви, где су му отац и деда по мајци службовали. Гимназију је учио у Карловцима, Винковцима и Оравици.
После завршене гимназије у Оравици, породица је одлучила да га пошаље у Пољопривредну школу у Колчавку код Прага. Љубав према будућем позиву Ђорђе Радић је испољио великим интересовањем за стицање знања како у школи, тако и ван ње.
„Браво, мој млади Србине“
Његов труд и посве-ћеност знању и науци, крунисани су на завршном, великом испиту 1859. године када га је кнез Карло Шварценберг, председник Царско-краљевског патриотско-економског друштва за краљевину Чешку“, оценио оценом „Одлично у сваком правцу“. Када му је после испита пришао, честитао му је уз речи:
„Браво, мој млади Србине. Честитам и Вама и Вашим сународницима, у чију средину, као млад радник, на племенитом пољу пољске привреде, одлазите. Нека Вам је сретан пут и рад“.
Као први Србин са положеним државним испитом из пољске привреде, Радић је имао част да на позив кнеза Шварценберга своје стечено теоријско знање провери и учврсти у практичној економији, пракси и организацији на његовом имању у Фраунбергу у Чешкој, а касније и на грофовским имањима грофа у Угарској.
Ђорђе Радић је за свој рад добио нова признања. Када се истакао на пољу ботанике, посебно воћарства, Економско друштво у Прагу га је у пролеће 1860. године предложило за редовног члана.
На очев позив, Ђорђе Радић је напустио Колчавку, Праг, и у јануару 1861. дошао у Суботицу, где му је отац Јован, од 1853. године, био на дужности пароха и катихете.
У Суботици су га дочекали отац, мајка, сестра Катарина и брат Петар, рођен 1851. године. По жељи оца, Ђорђе Радић је, истовремено са пољопривредном школом, учио и „завршио за геометра“, па је по доласку у Суботицу примљен за градског економа и геометра.
У Суботици започиње ново поглавље живота, пуно активности. У Новом Саду 1861. објавио је своју прву књигу, а годину дана касније позван је да преузме место професора Реалке у Великој Кикинди.
Брзо је увидео да то није за њега, дао је оставку и прешао у Нови Сад, где се посветио припреми и објављивању листа Сељак.
На Бечком универзитету 1864. године, положио је професорски испит из „Природних наука и јеставственице“, након чега је у Новом Саду постављен за професора градске реалке и у њој остао све до одласка из Новог Сада.
У својој 28. години, 1867, постиже нов успех и добија признање. На Бечком универзитету положио је, први од Срба, докторат из филозофије с пољопривредном расправом. Податак о наслову дисертације је непознат, јер у то време програм докторских студија у Аустроугарској није предвиђао израду дисертације.
Др Ђорђе Радић постао незаобилазни сарадник у припреми и доношењу свих важних одлука у Новом Саду. Био је члан и саветник економски друштава у Бечу, Прагу, Пешти, Берлину, Бриселу, Пожуну, Готи, Ерфурту. Биле су му блиске идеје Уједињене омладине српске и активно се укључио у њихов напор да се српски народ морално и материјално подигне. Вођен истинским родољубљем које је понео из породице, није се бојао никаквих тешкоћа. У Новом Саду је 1868. године основано „Друштво за радиност“ у коме је председник био др Стеван Павловић, а потпредседник др Ђорђе Радић, уредник листа Сељак.
Кнез Михаило Обреновић га је више пута позивао и ангажовао. Први пут 1864. године, за обнављање Земљоделске школе у Топчидеру по савременијим начелима припреми пројекат који, због противљења министра финансија Косте Цукића, није реализован.
Кнез Михаило га 1867. године шаље на Светску изложбу у Паризу са посебним налогом да обиђе познате живинарске области у Француској и донесе за приплод неке рace кокошака и гусака. Кнез је био упоран да др Ђорђе Радић заувек пређе у Србију. Писао му је позиве обећавајући да ће порадити, заједнички на унапређењу српске земљорадње и наградио га је са 100 дуката за нову књигу.
О тим позивима, Ђорђе Радић је написао:
„Као прави Србин, који сам српски осећао, ја сам и по жељи блажене памети Књаза Михајла оставио моју сигурну професуру и дошао 1. августа 1869. године у Србију,
Оснивањем Друштва за пољску привреду 1869. и новим позивом покретача оснивања Друштва и првог председника др Милована Спасића, др Ђорђе Радић је дошао у Србију у уверењу да као родољуб ступа у коло људи са којима ће радити на остварењу својих идеала.
Између 1870 и 1973. године, Радић је обишао по Србији, ради мапирања и регистро-вања стања у пољопривреди, неколико округа и одржао бројна предавања народу о пољо-привреди и пољопривредним машинама. Био је први увозник у Србији првих вршалица, гвоздених бергових плугова и других пољопривредних справа, али и нових раса крава, оваца, кокошака, гусака и разних сорти поврћа. У 1872. години Друштво за пољску привреду је преговарало са Радићем о откупу његове пољопривредне збирке машина за оснивање музеја. Тако су и припреме за отварање пољопривредне школе у Пожаревцу поверене др Ђорђу Радићу.
Могућност отварања земљо-делских школа представљала је жељу и тежњу многих средина у Србији. Међу заинтересованим срединама за отварање средњошколског завода била је и Општина карановачка која је „за ту намену подигла 1873. године драговољним прилозима, најлепшу зграду у Србији“.
У захтеву од 12. маја 1875. године, између осталог је, у тачки три тражено:
„Да се једна Земљоделска школа заведе, а обштина ће уступити од своје земље онолико колико је потребно за обрађивање и праксу. Захтев је обновљен после доношења Закона о нижим школама за пољску привреду. Адресиран је на министра финансија, са молбом да се у Карановцу створи једна нижа школа за пољску привреду“ за чији је смештај општина нудила „лепу зграду“ коју је пре неколико година подигла.“
Прва ратарска школа у Карановцу
Министар финансија је одредио Чедомиља Поповића, управника и др Ђорђа Радића, професора Земљоделско-шумарске школе у Пожаревцу да оду у Карановац и проуче услове за отварање ове школе. Истовремено, добили су задатак да прегледају земљиште које је карановачка општина била спремна да уступи за подизање радионице пољопривредних справа и алата коју су, уз помоћ државе, били намерни да подигну мештани Срећко Васић и Аксентије Богдановић.
После проглашења Кнежевине Србије за краљевину, краљ Милан Обреновић је приликом прве посете Карановцу, осим Указа о промени имена варошице Карановац у Краљево 19. априла 1882. године, дао представницима општине неколико обећања међу којима и „да ће прва ратарска школа бити отворена у Карановцу у овој општини која је тако патриотична, тако вредна, тако сложна и отресита“.
Вишедеценијски покушаји Карановчана остварени су указом краља Милана од 29. јуна 1882. године којим је основана школа за ратарство у Краљеву. За управника новоосноване школе постављен је др Ђорђе Радић. Први радни задатак као управник Ратарске школе у Краљеву добио је од министра финансија 6. јула 1882: „Г. Ђорђа Радића, управника ратарнице у Краљеву, одређујем да иде у Медлинг и Хицинг код Беча у Аустроугарској, те да тамошње ратарнице прегледа и да проучи њихово новије уређење и вођење економије на школским добрима. Поради тога бавиће се у поменутим местима 10 дана.“
Основни мотив Радићевог доласка у Србију, патриотски и родољубиви, његова жеља да стручним радом и непосредним суделовањем допринесе унапређењу земљорадње, у Краљеву наилазе на препреке и ометања. Сва обећања и обавезе општинских, среских, окружних власти, па и надлежних министарстава народне привреде и финансија, дата и прихваћена приликом договора за оснивање ратарске школе у Краљеву, остваривана су са доста напора и тешкоћа. Само изузетно знање, искуство и упорност др Ђорђа Радића омогућили су првој генерацији ученика да започне школовање.
Обећана „лепа школска зграда с квартирима“ није му предата ни 6. септембра 1882. године, јер се у њој још увек налазила основна школа. По њиховом изласку, тек је требало оправити зграду и завршити поручени школски и домаћи намештај. Због неодобреног уговора о закупу зграде за школу од стране министра финансија као и малог броја мајстора у Краљеву, Радић је обавестио министарство да неће моћи: пре 15. октобра школу да отвори.
Пољопривредна школа у Краљеву је почела да ради са доста проблема, пре свега због локације школе и недостатка обећане површине земље за школску економију. Радић је од првог дана упозоравао надлежне власти да Ратарској школи није место у вароши, тим пре, што је „за сељачко дете развратан варошки живот врло „прилепчив“, и, мада се у заводу и сувише строг надзор и дању и ноћу над питомцима од стране управе држи, опет се не могу поједини питомци да одврате од варошке развратности, што их изазива и примамљује на погрешке због којих се често кажњавати морају“.
О значају, улози, доприносу и вредностима др Ђорђа Радића у утемељењу српске пољопривреде, најбоље говоре његова дела: више од 40 објављених књига; уредништво у листовима „Сељак“, „Тежак“, „Домаћин“, „Цветарство“ и више од 560 објављених чланака у њима; 31 објављен прилог у разним календарима; чланство у 67 пољопривредних и културних друштава (од којих су три америчка). Др Ђорђе Радић био је редовни члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске Краљевске академије.
У Краљеву, у којем је живео 40 година и оставио неизбрисив траг, др Ђорђе Радић данас нема ни споменик. Истина – његов споменик је пољо-привредна школа која већ деценијама носи његово име, а годинама је проглашавана за најбољу школу у Србији. Такви „споменици“ у народу дуже трају и вреднији су, али – време је да му се средина којој је посветио велики део свог живота и за њу толико учинио – на прави начин и одужи.
